Srpska pravoslavna crkva i vernici u nedelju obeležavaju praznik posvećen Svetim mučenicima Sergiju i Vakhu, u narodu poznatiji kao Srđevdan.
Sveti Sergije i Vakho su bili rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana, a stradali su zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima.
Posebno su poštovani u Siriji i Libanu, njihovoj postojbini, gde se na današnji dan za ukrašavanje koriste palmine grančice.
U Srbiji se Srđevdan slavi i kao krsna slava, mada se po broju crkava koje su podignute ovim svecima vidi da je ova slava bila znatno rasprostranjenija na našim prostorima u srednjem veku.
Car Justinijan im je podigao crkvu u Carigradu, posle čega se njihov kult raširio ka zapadu, o čemu svedoči i preko 15 crkava koje su im bile posvećene na prostoru između Drača i Dubrovnika.
Postoji i legenda da su prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu prenete i mošti Svetog Sergija i Vakha.
Veruje se da su ovi svetitelji zaštitnici obućara, opančara i zemljoradnika koji danas nikako ne bi trebalo da rade, a prema predanju Sveti Sergije danas obilazi obućare i slavi sa njima.
Ratari na Srđevdan ne rade ništa sa volovima i ne izlaze u polje, jer se veruje da je Sveti Sergije volujski svetac.
U našem narodu se veruje da će danas biti izlečeni svi koji boluju od srdobolje (dizenterije) i bolesti kostiju.
Takođe se smatra da je Srđevdan prirodna granica između jeseni i zime, kao i da na današnji dan i divlje zveri bivaju pitome i krotke.
Venci slave besmrtne
Ovi sveti i divni mučenici i junaci vere Hristove behu najpre prvi velikaši na dvoru cara Maksimijana. I sam ih car uvažavaše mnogo zbog hrabrosti, mudrosti i vernosti. Ali kad ču car, da su ova dva velikaša njegova hrišćani, promeni ljubav svoju prema njima na gnev. I jednom kada beše veliko žrtvoprinošenje idolima car pozva Sergija i Vakha, da zajedno s njima žrtve prinesu, ali oni otvoreno otkazaše caru poslušnoct u tome. Van sebe od jarosti car naredi, te svukoše s njih vojničko odelo, i prstenje, i odlikovanja, i obukoše ih u ženske haljine; još im metnuše gvozdene obruče o vrat, i tako ih vođahu ulicama grada Rima na podsmeh svima i svakome. Potom ih posla car u Aziju, svome namesniku Antiohu, na istjazanje. A ovaj Antioh beše se i digao do toga položaja pomoću Sergija i Vakha, koji ga u svoje vreme preporučiše caru. Kada ih Antioh poče savetovati, da se odreknu Hrista, i da sebe spasu beščašća muka i smrti, odgovoriše ovi cvetitelji: "i čest i beščešće, i život i smrt - sve je jedno onome ko ište carstva nebeskoga." Antioh baci Sergija u tamnicu, i naredi prvo da se muči Vakh. Sluge se menjahu jedan za drugim tukući Vakha svetoga, sve dok mu celo telo ne razdrobiše. Iz razdrobljenog i krvavog tela Svetog Vakha izađe duša njegova sveta i na rukama angelskim ode Gospodu. Postrada Sveti Vakh u gradu Varvalisu. Tada Sergije Sveti bi izveden i obuven u gvozdene opanke, s načičkanim ekserima, pa tako oteran u grad Rosaf u Siriju, i tamo mačem posečen; i duša mu ode u Raj da tamo zajedno ca Vakhom, drugom svojim, prime vence slave besmrtne od Hrista Cara Gospoda cvoga. Postradaše ovi krasni vitezi vere Hristove oko 303. godine.
Izvor SPC
