Piše: Zoran Dimić
Vranje - Sposobnost našeg naroda da u svojoj istoriji opstaje uprkos gotovo konstantnom životu pod jakim despotskim vlastodršcima, očevidna je na mnoštvu slučajeva. Dok je naše političko iskustvo života u uređenim, republikanskim sistemima, sa jakim institucijama, gotovo nikakvo, dotle je naše iskustvo u razrešavanju problema koji obično nastaju u personalno obeleženim političkim uređenjima izuzetno raznovrsno. Evo jednog upačetaljivog primera iz Pčinjskog kraja, o kome nam detaljno i vrlo inspirativno svedoči Momčilo Zlatanović u svojoj predivnoj knjizi “Pčinja”. Ovu knjigu bez rezerve preporučujem svima koji za ove krajeve imaju bilo kakvo zanimanje. Iako sam i ranije imao puno interesovanja za istoriju pčinjskog kraja, i iako sam puno pešačio po pčinjskim brdima i dolinama, moram da priznam da sam Pčinju zavoleo tek nakon čitanja ove sjajne knjige.
U prvom poglavlju Zlatanović nam donosi pedantan i iscrpan izveštaj o razvoju hajdučije u Pčinji od početka 16. do kraja 19. veka. Međutim, najveći deo ovog poglavlja Zlatanović s pravom posvećuje jednoj ličnosti i jednom događaju. Pozivajući se na par retkih izvora, ali pre svega na svoja lična svedočanstva iz razgovora sa vremešnim meštanima, Zlatanović nam detaljno opisuje život i smrt najpoznatije ličnosti iz viševekovnog hajdučkog pokreta u Pčinji - Mladena Stojanovića, u narodnom sećanju poznatijem kao Ček’r-paša.
Zlatanović navodi mnoštvo dokaza da je hajdučki pokret u Pčinji započet ubrzo posle uspostavljanja otomanske vlasti. Iako zabitni i teško prohodni, naši krajevi su bili pogodni za razvoj hajdučije zato što su se nalazili na raskršću puteva. Preko Gornje Pčinje, putem sliva Tripušnice, prolazili su karavanski putevi za istok, prema Ćustendilu i dalje prema Carigradu, ali takođe i preko manastira Prohor Pčinjski prema Solunu. Kako navode određeni autori, ali i prenose narodna svedočanstva, ovim putevima se ranije kretala turska vojska, često sa kamilama, noseći robu i terajući stoku na prodaju u Carigrad. Postoji svedočanstvo da su ovim putem prolazili čak i po surovosti čuveni Tatari, koji su upravo tu nekom prilikom opljačkani od strane pčinjskih hajduka. Zabitost i brdovitost čitave Pčinje, ali ujedno i prisustvo mnoštva puteva u raznim pravcima, bili su vrlo pogodni za razvoj hajdučije.
Iako u narodnim predanjima postoji sećanje na nekoliko drugih hajdučkih imena, najviše se zna o Mladenu Stojanoviću Ček’r-paši. On je vodio poreklo iz roda Čekrci u Gornjem Stajevcu. Nadimak su jasno dobili po tome što je neki njihov predak bio mutavdžija, dakle bavio se motanjem užadi. Mladenov otac Stojan, imao je tri sina: Stevana, Mladena i Anđela. Dok je Stevan živeo mirnim životom, bavio se zemljoradnjom i stočarstvom, Mladen i Anđel su se rano odali hajdučiji. Sitan građom, ali vrlo snažan, plah i smeo, Mladen je vrlo brzo počeo da se sukobljava sa turskim vlastima. Dva puta je bio u zatvoru. Jednom ga je majka oslobodila, moleći turske vlasti, a drugi put ga je 1877. godine srpska vojska oslobodila iz niške tvrđave zajedno sa drugim zatvorenicima.
Nakon oslobađanja 1878. godine neko je vreme pokušao da se skrasi, započevši u Vranju pandursku službu, međutim, s obzirom da se u takvim poslovima nije pronašao, vrlo brzo je jedne noći prešao novouspostvljenu srpsko-tursku granicu i opet se oteo hajdučiji. Kako Jovan Hadži-Vasiljević navodi, on je bio među 65 lica koja su 1880. godine pisali Milošu S. Milivojeviću da im kod srpske vlade izdejstvuje oružje i municiju za ustanak na onim teritorijama koje su posle 1878. godine ostale u Otomanskoj imperiji. Postoji mnoga svedočanstva o tome koje je sve viđenije turske vlastodršce iz Pčinjskog kraja Mladen Stojanović u tom periodu ubio.
Međutim, kako to obično biva sa ljudima čija vlast ničim nije ograničena, Ček’r-paša je vremenom počeo da pljačka stoku seljacima i prodaje je na jednoj ili drugoj strani granice. Hrabar, lukav, i inteligentan, uskoro se pročuo i po svojoj surovosti – npr. znao je da seljacima stavlja zagrejan vršnik na glavu kako bi im iznudio zlatnike, a proganjao je neprestano i udate žene i mlade devojke. Turska Porta je diplomatskim kanalima zbog njega protestvovala u Beogradu, pa ga je sreski kapetan u Vranju, po naredbi iz Beograda, 1882. godine proglasio odmetnikom.
Budući da mu je glava bila ucenjena, tri godine su mnogi u Srbiji, Bugarskoj i Turskoj pokušavali da ga ubiju, međutim, bezuspešno. U narodu je počelo da se priča da je Ček’r-paša taličan, da ga neće zrno, i da mu je neka vračarica ispod kože na šakama stavila neke amajlije. Kako on istovremeno nije prestajao da pljačka seljake na obe strane granice, napastvuje žene i na razne druge načine uznemirava stanovništvo, postao je noćna mora za sve.
Kako to obično biva, na kraju je pao tako što su ga izdali oni najbliži. Dva hajduka iz njegove dvanaestočlane hajdučke grupe, Toma iz Starog Gloga i izvesni Paša, neposredno su učestvovala u zaveri protiv Ček’r-paše. S obzirom na to da je Mladen nekoliko puta za dlaku izbegao smrt, jer su na njega mnogi pucali ili pokušavali da ga zarobe, i takva vrsta akcije se ispostavila kao teško ostvariva, Toma i Peša su pribegli jednom lukavstvu. Budući da su ogledala u hajdučkom životu bila luksuz, i da su se hajduci zapravo vrlo često međusobno brijali, Toma je ponudio Ček’r-paši da ga obrije. Verovatno ne sumnjajući ništa, jer se radilo o njegovom najbližem saradniku, Mladen je na to pristao. Prema narodnom predanju, Tomi su pre brijanja ipak zadrhtale ruke, pa mu je Mladen uputio čuvenu rečenicu: „A bre Tomo, ruke ti se tresèv ko da će me koljaš!“.
Ispostaviće se da je to bilo zadnje što je Ček’r-paša izgovorio. Toma, koji je prema usmenim svedočenjima imao i lične motive da ubije Mladena, jer je ovaj nasrtao i na dve njegove rođake, uredno je spakovao Ček’r-pašinu glavu u torbu i odneo je u sresku policijsku stanicu. Mladenov grob nalazi se u šumi, u ataru sela Soborštica.
To je priča koju nam donose narodna svedočenja koja je Zlatanović sabrao u svojoj knjizi o Pčinji. Kako se zaista ovaj događaj odigrao nikada nećemo saznati. Da li je Mladenu Stojanoviću rečenom prilikom zaista toliko popustila pažnja, pa je uprkos sumnjivim okolnostima dozvolio Tomi da ga do kraja obrije, ili mu je možda posle godina i godina bežanja od onih koji pukušavaju da ga ubiju, sve to dosadilo, i postalo zamorno, pa se prepustio sudbini – takođe nikada nećemo saznati. Za istoriju je bitno da su Mladena Stojanovića izdali oni najbliži, time što su bukvalno predali njegovu glavu policijskim vlastima, i da je time narodu Pčinjskog kraja sa obe strane granice konačno laknulo, jer se oslobodio višegodišnjeg terora jednog odmetnutog hajduka koji je prestao da poštuje sve zakone i običaje.
(Autor je univerzitetski profesor)
