Borina nedelja: Narodno pesništvo Momčila Zlatanovića u Rečniku govora juga Srbije

Dijalekatski rečnici su od neprocenjivog značaja za sveukupnu kulturo­lošku mapu određene sredine ili jezičkog područja. Oni su, između ostalog, svedočanstvo o materijalnom i duhovnom stanju jednog ili više naroda u okviru jezičke zajednice. Najznačajnije je pak to što su oni ogledalo i izvor porekla leksičkog sistema, kako na širem prostoru, tako i u izvesnoj mikrozajednici (selo, zaseok, porodica).

Novo izdanje Rečnika govora juga Srbije Momčila Zla­tanovića, potvrda je potrebe da se dosadašnja izdanja i do­sa­dašnji autorovi Rečnici objedine i napravi jedinstven inte­gralni rukopis. Petnaest godina od prvog objavljivanja Rečnika govora južne Srbije (1998), u izdanju Učitelj­skog fakulteta u Vranju i nesmanjeno intere­sovanje za isti, rezultat je pravog autorovog opredeljenja i pravog izdavačkog poduhvata. Iza toga, taj Rečnik, kao i drugi objavljen Rečnik istog karaktera (2011) imao je nekolika izdanja i različite izdavače, izazivajući redovno pažnju naučne i šire čitalačke publike.

Višegodišnja tendencija i trud autora Mom­či­la Zlatanovića uro­di­la je plodom. Došlo se do danas najkapitalnijeg dela iz oblasti leksikografije juga Srbije, do knjige koja sadrži više od dvadeset hiljada (20.000) reči, sa pra­tećim leksičkim mate­rijalom. Za sve prethodne verzije (1998, 2009, 2011), kao i za ovu objedinjenu, uzimana je građa iz života na­rod­nog govora, delom iz na­rod­nog pesniš­tva, manje autorske književnosti. Reči su zapisivane u Vranju i oko­lini: u Pčinji, Poljanici, Inogoštu, Preševskoj Mora­vi­ci i Preševskoj Crnoj gori, Grdeličkoj klisuri, Vla­sini i Crnoj Travi. Prati ih izvorni model teksta, misli, stiha, rečenice ili dela rečenice. Takvim primerima zna­če­nje reči je utvrđeno, a daje se bolja slika sintaksičke jedinice ili sintagme. Dosadašnji tu­mači ovih Rečnika dali su pozitivnu ocenu, nazivajući ih pravim dragu­ljem, kako kaže Marta Bjele­tić u tekstu Magičan svet dijalekatske leksike, ističući leksi­ku koju oni donose, a koja se može proučavati u okviru leksičko-semantičkih grupa. (Bjeletić 2012: 294-301)

Zlatanović u podnaslovu daje odrednicu koja bliže osvetljava karakter, strukturu i koncepciju rukopisa, jer se, delom, reči osla­njaju na značenje koje se dopunjuje izrekama, poslovicama, etnograf­skim modelima i rečima botaničkog zna­čenja. Mnoštvo termina sa ruralnog je područja. Autor naglašava da je reči zapisi­vao na terenu, slušajući živ, gibak, sočan, i ćudljiv narodni govor. Reči je beležio u sva­kodnevnim kontaktima sa ljudima i u različitim prili­kama. One oslikavaju različite običaje i obrede, ono što čini speci­fič­nost vremena i stanja, kako pojedinca, tako i zajed­nice.

U Rečniku je zabeležen veliki broj toponima, hidro­nima, antroponima, patroni­ma i etnika. Znatan broj reči turskog je porekla.

Kao posebna zanimljivost u Rečniku ističe se ekspresivna leksika, naročito kada se govori o psihičkim i fizičkim osobinama ljudi, poput:

tafrénče s otmeno; gizdavo devojče. „Toj devójče je golémo tafrénče“;

zanesótina m-ž zanesenjak; izgub­ljen čovek. „Ne móžeš da budeš siguran u toga zane­sótinu, zanese se u nešto, pa za drýgo je gluv i nem“;

nemturáča ž ćutljiva i namr­go­đena žena. „Goléma nemtu­rača: níti što prózbori, niti se násmeja“, „Taj nemtu­rača ýsta ne ótvori“;

totóško m čovek koji vešto krije svoje lukavstvo. „To je totoš­ko, pázi se od njéga“;

kantýr m loš čovek. „Bégaj od tóga kantýra da ti zlo ne učíni“…

Istaknuta vrednost Rečnika je i ta što je svaka reč pot­krepljena primerima, čime se pojačava osobenost govora, dublje se sagledava značenje same reči, a u širem smislu dobija se opšta slika atmosfere, kao i simbolike reči i govora uopšte.

Rečnik govora juga Srbije Momčila Zlatanovića, kao i svi dijalekatski rečnici, i sinhrono i dijahrono, pružaju zna­čajnu i nezaobilaznu mogućnost da se odgoneta poreklo i tre­nutno stanje srpskog jezika, naročito jezika juga Srbije.

Time se otvara put, kaže Radmila Žugić*, pridruživanja srpskoj književnoj leksici ( Žugić 2011: 245), u čemu najveću ulogu imaju književni stvaraoci, poput Vranjanca Bori­sava Stanko­vića.

Bogatstvo rečnika sadržano je, kako je već rečeno, u mnoštvu primera, naj­pre iz usmene književnosti. To bi, bezmalo, moglo da predstavlja antologijski poduh­vat, ne samo po brojnosti ilustracija, već i po karak­teru same percepcije. Ono što, takođe, karakteriše navedene primere u Rečniku, vidi se u upotrebnoj nameni i slici koja se bazira i na estetsku vrednost, ali i na recep­cij­sku priklad­nost.

„Ono što ovaj Rečnik čini posebnim, izdvajajući ga od ostalih dijalekatskih rečnika“, piše Radmila Žugić o prethodnom izdanju Zlatanovi­ćevog Rečnika, „jeste pojava istovremenog potvrđivanja znatnog broja odredničkih leksema primerima zabeleženim iz usta sagovornika, informatora, i primerima preuzetim iz narodnog usmenog stvaralaštva (narodnih pesama i poslovica). Ako se zna da nam narodno stvaralaštvo kao odraz kolektivnog pamćenja potvrđuje viševekovnu starinu određenog narodnog govora, onda nije teško razumeti značaj takve leksike za praćenje istorijskog razvoja pojedinih jezičkih crta, ali i društvenih prilika, narodnih običaja, verovanja i narodnog života u svim aspektima.“ ( Žugić 2013: 252-257)

Kratke književne forme, pored značajnih stihova pesama koji se ovde navode, bilo da su lirskog ili epskog karaktera, ovakvom namenom nastavljaju da žive ne­kim drugim životom, što kroz rečničku primenu omogućavaju neposrednost i prag­ma­tizam. U znatnoj skupini primera, leksema koja se objašnjava i dopunjuje, slože­nije se ustrojava.

U Rečniku svoje su mesto našle mnoge takve vrste i jednostavni književni oblici, poput poslovica, zagonetki, brojalica, izreka, kletvi, blagoslova, zdravi­ca, basama, paremija…

Navodimo najpre nekoliko primera koji ilustruju reči govora juga Srbije, sa prvih stranica ovog Rečnika.

azir (tur. hazir, gotov) spreman; gotov. „Azir svatovi, azir devojka“ (posl.) (Vranje).
ájka ž vika, dreka. „Goléma svádba, golema ájka“ (Rataje – Krmolj).
ajlazujem nesvr. besposličim. „Kude se ajlazuje, tuj se i gladuje“ (posl.) (Vranje).
ajmana2 ` (tur. haymana) ona koja je neosetljiva; gruba u ophođenju. „Zašto si ljuta, mori svekrvo, / zašto si ljuta, mori ajmano?“ (nar. pes.) (Barbace).
ála3 ž rugoba. „Prevari se Jó­van Góga za žutu dukatu, / pa uzede Jovan Goga tuj dubničku alu“ (nar. pes.) (Vra­nje).
alajbég1 m (tur. alay-beyi) jezik. U zagoneci: „Odonud breg, odovud breg, a u sredinu alajbeg“ (Vra­nje).
alav (alev), -a, -o(pers.) (tur. al – otvorenocrven) crven. „Slunce izgrejalo, rosu izmaalo … / po alavu rosu, po beli bosiljak“ (nar. pes.) (Gornja Trnica).
álev, -a, -o (pers.) (tur. al – otvo­re­no­crven) crven. „Puna mi bášča áleve ruže, / žálna ostádo, ne nakiti se“ (nar. pes.) (Vranje).
alka1 (futa) (izv. od tur. al) crvena (futa). „Preber pojas, alku futu, / alku futu, kol-čarape“ (nar. pes.) (Klinovac).
amreldži΄ja m onaj koji pravi ili pro­daje amrele (kišo­bra­ne). „Ako je am­reldžija umréja, amréli néje odnéja“ (posl.) (Vranje).
anьmče s (od tur. hanim) muslimanska gospođica. „Zagledaja se ko u pašino anьmče“ (Vranje).
apanje s ujedanje. „Da te bog čuva od žensko tepanje i svinjsko apanje (posl.) (Vranje).
argát m (grč. ergátes) 1. najamni rad­nik, kuličar. „Sejman ide za argati, / da mu žnejev gusti ječmi“ (nar. pes.) (Le­vosoje).
aresujem nesvr. omađijam, opijam magijskim biljkama. „Oj devojko, crvena jabuko, / a što si mi na konja bilje dala, / a što si mi srce aresala?“ (nar. pes.) (Trgovište).
atьl m podignuti deo pored zida na kojem se čuvaju sir, mleko i dr. „Ako nima atьl, ima akьl“ (posl.) (Prvonek). (akьl – pamet).
atarljiv, -a, -o dobrodušan, prema svakome popustljiv. „Atarljiva Vela stomak napela“ (posl.) (Vranje).
ášik m (ar.) (tur. aşk) ljubav. „Ja izgoro, ašik Stano, za tebe“ (nar. pes.) (Vranje).

Ta lepeza primera u Rečniku govora juga Srbije Momčila Zlatanovića pokazuje, najpre, rečničku semantičku strukturu, ali i upućuje na dramatičnost, dinamičnost, vitalizam žive reči, kao i priče koja je prati. Dodatna strana ovih primera jeste i specifična emocionalnost. Ovaj rečnički mozaik predstavlja i osoben vid verbalne igre, trenutak opšte stvarnosti kojom se književnost i definiše, a čime se potvrđuje tačnost, istinitost, održivost… ili, kako se obično kaže, utvrđuje bliže i dublje verovanje. Maja Bošković Stuli u knjizi Usmena književnost kao umjetnost riječi kaže da se usmena predanja i slični primeri iz narodne književnosti „zasnivaju na vjerovanju u realnost onoga što se kazuje (recentnom ili nekadašnjem), štaviše, kao klasično mjerilo za određivanje pojma narodne predaje uzima se vjerovanje u istinitost.“ (Bošković Stuli 1975: 125)

Izvornost ovakvih primera izrasta u opštu formu i značenje određenih reči, bliske onima koji ih izgovaraju, slušaju, čitaju, tumače… Sugestivnost tradicijskog miljea koje oni nose daju govornom jeziku preoblikovanu kreativnost.

Ono što se, takođe, izdvaja kao osobita crta ovih ilustracija, jeste i izvesna poučnost i etičnost koju primeri nose. „ Kad ti je dobro, turi kamenče u cipelku“, kažu Vranjanci, da žulja, da opominje, da pripre­mi na drugačiji ili mogući ishod.

Koj se savedne, toga janev, Ko se sagne, toga i jašu, uzjašu.

– izglóđen, -a, -o v. izglođan „Izgló­đene kóske ni kýče gi néće“ (posl.) (Rataje – Kr­molj).

– ujgunli΄ja m-ž (od tur. uygun) skladno građena osoba, lepa osoba. „Ujgunlija žéna iska galénje“ (posl.) (Vranje). d

– cvrs, -ta, -to čvrst. „Cvrsta vreća proso drži“ (posl.) (Bujanovac).

– d⁀zvérka ž zver. „Svaka si dzverka svoj trag pokaže“ (posl.) (Vra­nje).

Primenljivost poslovičkih struktura vidna je slika o određenoj reči, ali i o duhu celoga govora o kojem je reč. To ima nekoliko strana, a koje najčešće nose opoziciono ili kontrastno svojstvo, tzv. lice i naličje, poput: znanja i neznanja, istine i laži, hrabrosti i kukavičluka, dobrog ili lošeg, itd. Smisao koju te strukture, najpre poslovice, izreke i pitalice nose, potvrđuje da se tako duže traje i da se tako odoleva vremenu. U narodu i u duhu naroda, ovakve forme i oblici koristili su se kao izražajni oblici misaonog udubljivanja. Često se ovakve forme javljaju u vidu aforizama, maksima, gnoma, krilatica.

I zagonetke, kojih u Rečniku ima u znatnom broju, nose sličnu višesmis­lenost. Za njih se obično kaže da su najlirskije kratke književne forme, od kojih, osim metafore, imaju poređenja, kontrast, alegoriju, asonancu… U savremenim primenama one služe kao vrsta mozgalica, a u ovom Rečniku one su vezane za ruralne prostore koji najpre odgovara seoskom miljeu i vremenu u kojem su poljoprivreda i stočarstvo bile dominantne aktivnosti i izvori egzistencije.

– Totošanke ž mn.: „Rikna vol u Stevankin dol, čuše ga Totošanke, ukačiše ga na sanke“ (razboj) (Vranje).

– šalavarda m : „Četir četirca, dva bekrica, sam šalavarda pred nji ide (točkovi, volovi, gazda)“ (Rataje – Krmolj).

– kánja2 ž kvočka na jajima. : „Sedi kanja pa se klanja, čeka mrtvi da se dignev“ (Vranje).

– bri΄čen deli΄ja m jaje: „Bričen delija na slamu léga“ (Preobraženje).

– crn gálja m crepulja. U zago­neci: „Crn galja májku ti tr­kálja“ (Novo Selo).

– cr΄no méče s kotao iznad og­njišta. U zagoneci: „Crno me­če dýpe péče“ (Donje Žapsko)

U basmama je zadržan molitveni, ali i magijski pristup problemu ili nepogodi. One se najčešće odnose na bajanja protiv različitih bolesti. Basme se potkrepljuju ritualom, mimikom i pantomimom.

– di΄vine. U basmi protiv straha u mraku: „Rýnga, rýnga, divi­ne…“ (Ćukovac).

– liša ž kožno oboljenje. „Li­ša njiva, / pépel séme“ (iz basme „od li­šu“) (Spanče­vac).

– strpéž m strpljenje. „U΄pla u móre, strpež u srce“ (iz bas­me „od uplu“) (Golemo Selo). „Strpež u srce i će bude sve dobro“ (Vranje).

Navedeni književni oblici potvrđuju veliku vezanost čoveka sa prirodom. Poznato je da se ove stare forme lako primenjuju i prenose. One su, pored igre govora, mašte i duha, često takmičarskog karaktera. Jedna od prepoznatljivih crta im je humor, koji nekada može da preraste u blagu porugu. Čini se da je krajnja namera razonoda i razbibriga, zabava i igra. Međutim, one nose i dublji smisao, filozofsku koncepciju misli i ideje, bez obzira u kom je obliku šta izrečeno. Ovde se primeri usmenih umotvorina ne uzimaju samo kao poučavanje znanjima, već kao veza i potvrda veze među pređašnjim, iskustvenim događajima, pojavama, ljudi­ma, okolnostima, što spaja ono što je bilo i čega ima ili će biti.

Ova poetska potvrda o određenim starim imenima, nazivima ili terminima, radnji i namena, u vidu dijalekatskog bića, održava vezu između istorijskog i anegdotskog, dajući samostalne forme, uslovljene psiho-socijalnim stanjem naroda na prostoru o kojem se u ovom Rečniku govori, a i na sličnim specifičnim prostorima. Ilustracije još prikazuju i etno-psihološka, istorijska i mnoga druga svojstva, čime se radost govorenja pretvara u žive slike i žive priče. Snežana Samardžija kaže da je „u ovakvim mikrostrukturama izuzetno važan odnos segmenata, da bi se mogao razumeti smisao. Nejasno značenje može voditi ka zaboravljanju i gubljenju poslovice (i ostalih formi, prim. S. D.) iz folklornog miljea.“ (Samardžija 2005: 33)

Veza između prirodnog jezika i prirodnih književnih oblika, kao i ugrađivanje usmenog u pismeno (Usmeno u pismeno naziv je značajne knjige Ljiljane Pešikan Ljuštanović*, , a koja se bavi pitanjima koje naslov nagoveštava), takva, dakle, veza zasnovana je na kulturološkom modeliranom sistemu glasova ili znakova kojima se određuju stvari i pojave.

Putem ovih formi dopušteno je da se ista stvar kaže na više različitih načina. Prisustvo tog, uslovno rečeno, sekundarnog glasa, u znatnoj meri, pored kratkih književnih formi, u ovom Rečniku svedoči mnoštvo stihova iz narodnih lirskih i epskih pesama, čiji se mnogobrojni spektar kreće od onih graničnih, poput pesama pri rojenju pčela, bajalica, uspavanki, preko klasičnih narodnih vrsta, ljubav­nih, svatovskih, žetelačkih lirskih pesama … do epskih i komitskih. Manji deo primera iz narodnih je pripovedaka.

Navodimo izvestan broj primera:

– benerandža ž vrsta retke trave. „Će prepliva Savu i Dunava, / da donese travu benerandžu“ (nar. pes.) (Koćura)

– govordžija m (srp. – tur.) prosilac. Te gi idev, nane, moji govordžije, / oni nosiv, nane, golemi bakšiši (nar. pes.).

– dádem svr. udam. „Čim se dádo, ýdova ostádo“ (nar. pes.).

– dadena, -o isprošena (devojka). „Molila se dadena devojka“ (nar. pesma)

– dori, dok. „Ti mi dojdi večer pred večeru, / dori nesam porte zatvorila“ (nar. pes.)(Gornji Stajevac).

U Rečniku govora juga Srbije navodi se oko 500 primera iz narod­nih pesama svih vrsta. Dobar deo tih pesama zapisivao je više dece­ni­ja na jugu Srbije sam Momčilo Zlatanović. U svemu ovome on je imao ulogu i pripovednog glasa, distri­butera, indirektnog pomagača, kako bi se ove tekstualne strategije prepoznale u obliku prikaznih misli.

Ovako koncipiran rečnik, osim što nosi dijalekatska svojstva, doprinosi svojevrsnom regionalizmu, naglašava folklor, što je u ovom slučaju dragoceno. U njemu primere za jezičke iskaze krasi još i tradi­cio­nalni patrijarhalni moral.

Ostaje zagonetka iz kojih je razloga ovaj Rečnik govora juga Srbije autora Momčila Zlatanovića, kao retko rečničko izvorište, napravljen bez navođenja ilu­stra­cija ili slika iz dela Borisava Stankovića, koje je, između ostalog, sino­nim za starovranjanski govor, iako je Zlatanović pisao i objavljivao o varvarizmima, provincijalizmima i drugim manje poznatim rečima u delu B. Stankovića!!!*.

Za kraj ovog prezentovanja navodimo jednu paremiju koja sadrži reč lьžanje, a koja se uzima kao stilska, i ne samo stilska, slika karaktera Vranjanaca, poznata van svih regionalnih granica:

„U Vranje nema lьžanje: sto kila kruške, dvesta kila drške?“, ili U Vranje nema lьžanje: sto kila svinja, dvesta kila mas, a ostalo otpadne na čvarci.“ (Vranje). (lьžanje s laganje).