Piše: Tomislav R. Simonović
Bez muke se pesma ne ispoja (Njegoš)
Vranje - Po Jovanu Skerliću, u Srbiji se najviše pevalo četrdesetih godina XIX veka, u vreme kada je Pešta bila srpsko duhovno središte. Tada su „propevali“ Branko Radičević, Ljubomir Nenadović i Jovan Ilić. Skerlićevoj konstataciji možemo dodati da se na jugu Srbije, u Vranju, takođe živo pevalo, te da je jedan narodni pevač iz Vranja tridesetih godina XIX veka napisao pesmu Šano dušo, Šano mori. Pevala se do kraja XIX veka.
„Isto tako šezdesetih godina, za cvetno doba omladinskoga pokreta, udarilo je u poeziju sve što je do pera doraslo, i listovi su se prelivali ljubavnim uzdasima i patriotskim tiradama tih rasplamtelih i raspevanih mladića.
I kod nas se uvek pevalo bez prekida i bez umora. Siromah 'Slovenski slavuj' kako vele Bugari za srpski narod, pevao je pokislih krila i, kada se tresao od zime, u doba nacionalnih nedaća spolja i oštrih dinastičkih borba iznutra.“
Borisav Stanković postao je član Akademskog pevačkog društva "Obilić" kao student prve godine Pravnog fakulteta na Velikoj školi 1897. godine. Godina 1899. bila je ispunjena koncertima i putovanjima "Obilića". U tom periodu Borisav Stanković postao je prvi istinski promoter vranjskog melosa u Beogradu.
To se dogodilo pre pojave Koštane i Nečiste krvi - dakle, pre nego što je kao kniževnik postao prepoznatljiv. Bora je prvi iz provincije uzdigo lokalnu pesmu na pozornicu kulturnog života prestonice.
Radilo se o pesmama "Šano dušo Šano mori" i "Stojanke bela Vranjanke". Za njihovo izvođenje nije mogao imati bolje i poznatije interpretatore od profesorke Anke Karalić (kasnije Raketić) i njegovog vršnjaka, pesnika Milana Rakića. Profesorka Karalić je u okviru muzičkog dela ne Velikoj školi izvela solo, pesmu „Šano dušo, Šano mori“, dok je Rakić, pratio na klaviru.
Za prodor vranjske muzike u Srbiji, pored Bore Stankovića, velika zasluga pripada Anki Karalić Raketić, Veli Nigrinovoj, Milanu Rakiću koji je od svog oca Mite Rakića slušao o Vranju. Po svedočenju Riste Simonovića, Mita Rakić je bio “prvi učeni čovek, a po zanimanju i književnik, koji je u Vranje ušao kao vojnik sa srpskom vojskom 19. januara 1878. (Društvena istorija Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka, R. Simonović).
Upravo od svoga oca slušao je o Vranju, njegovim ljudima, pesmama i običajima, što je uticalo na njegovu naklonost prema vranjskom melosu i doprinelo da se ovaj lokalni muzički izraz prvi put predstavi beogradskoj publici. Pesma „Šano dušo“ u samom Vranju nije bila poznata, vranjskoj publici je bila strana, jer u gradu nije bilo pevačica poput Anke Raketić ili Vele Nigrinove.
U Vranju nije bilo muzički obrazovanih ljudi, note nisu znali zbog čega pesma nije bila muzički obrađena. Upravo je Milan Rakić, prateći na klaviru profesorku pevanja Anku Raketić među prvima je „osetio“ vranjsku pesmu. Sam je uobličio u kompoziciju koja je prvi put oživela pred beogradskom publikom 1897. godine.
Bora Stanković je godinu dana pre izvođenja pesme „Šano dušo Šano mori“ 1898. godine u časopisu Iskra (vlasnika Riste Odavića) objavio pripovetku „Prva suza“. Ova pripovetka je u kasnijoj, prerađenoj verziji bila znatno obimnija od izdanja iz 1898.godine. Izmenjenu i dopunjenu, Bora je uvrstio u svoju prvu zbirku pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899). Sa ovom zbirkom Bora kao pisac postaje prepoznatljiv.
Nije navedeno koju je verziju pesme pesme „Šano dušo, Šano mori“ izvela Anka Raketić, jer se prva verzija - kako je tvrdio učitelj Milojko Veselinović - kao narodna pesma pevala desetak godina pre pojave Branka Radičevića i drugih srpski pesnika, oko 1830. godine. Veselinović, učitelj iz Jasinja kod Deligrada, lično je poznavao i posećivao Tašanu.
Prvu verziju narodne pesme "Šano dušo, Šano mori" iz 1830. godine prema njegovom svedočenjiu, znao je napamet. Zahvaljujući njemu prva verzija pesme bila je sačuvana.
Srpski jezik i usmena književnost 18 i pisana u prvoj polovini 19. veka puna je istorijskih uspomena a pojava romantizma i Branka Radičevića
Sa osvajanjem Balkanskog poluostrva od strane Osmanskog carstva uništene su male srpske štamparije, pa je tako iskorenjena srpska pisana književnost. Ono što okupator nije mogao da uništi bio je pesnički dar Srba, kojim ih je "obdario Stvoritelj".
Srpske narodne lirske i epske pesme, zahvaljujući zdravom razumu i dobrom pamćenju naroda , kao i „putujućim pesnicima“-guslarima, bile su sačuvane od zaborava.
Ne samo do kraja XIX veka, već i kasnije, nad Srbima je na različite načinevršen kulturni genocid. Lišeni pisane književnosti, mogli su jedino od guslara da uče i čuvaju usmenu tradiciju.
Tako su srpski nacionalni duh i svest vekovima ostali snažni, hranjeni pesmama predaka. Srbi su bili jedan od retkih modernih naroda koji je, iako pod osmanlijskom vlašću, zahvaljujući guslarima sačuvao srpsku narodnu poeziju još iz srednjeg veka.
„Oni neprestano u svakoj prilici objavljuju prevagu narodnog osećanja nad verskim.“
Pod nepovoljnim političkim prilikama, srpska omladina je, iako pod okupatorom, s bezgraničnom ljubavlju prema usmenoj književnosti čuvala narodne pesme i tradiciju, često citirajući La Martina:
„Istorija srpskog naroda imala bi se pevati, a ne pisati. To je pesma koja se još dovršuje.“
Krajem XIX veka, sa oslobođenjem od osmanske vlasti, srpske narodne pesme ponovo su počele da se štampaju. Ono što je nekada Mihajlo Pupin u Idvoru slušao od putujućih pesnika, u Americi je mogao da čita u knjigama i časopisima. Njegova zasluga je što je bio promoter srpske narodne poezije u Americi o čemu je pisao u „The New York Timesu“ 30. jula 1914. godine posle napada Austro-Ugarske na Srbiju:
„Srbin je maštovit, privržen svojoj narodnoj muzici i poeziji i svojoj narodnoj nošnji, i ništa ga neće sprečiti da se izgubi u slatkim sanjarijama dok srpski guslar peva o obnovljenoj slavi pod Stefanom Dušanom, slavnim carem XIV veka. Ovo je jedina greška za koju je Srbin kriv, i ova greška čini veleizdaju srpskog carstva,“
Početkomi sredinom XIX veka pojavile su se prve sistematski objavljene zbirke narodnih pesama, pripovedaka, zagonetki i poslovica, koje je Vuk Stefanović Karadžić sakupio „sa toplih usana naroda“. Pojavili su se u Evropi u vreme procvata romantizma, srpska narodna poezija doživela je iznarednu recepciju.
Vukove zbirke postale su živa potvrda Herderovih i Grimovih ideja o usmenom pesništvu. Jakov grim je počeo da uči srpski jezik kako bi pesme čitao u originalu, a svaku novu zbirku propratio je poetskim analizama, stavljajući ih naporedo sa Pesmom nad pesmama, što je isto učinio i Gete.
U jesen 1898. godine, za predsednika Obilića izabran je Milenko R. Vesnić, Borin profesor na Velikoj školi, (predavao Međunarodno javno pravo) za potpredsednika Milan Grol, student filozofije koji će kasnije postati profesor, upravnik Narodnog pozorišta i istaknuta politička ličnost.
Bora je imao sreću da na Velikoj školi kao student upozna najveće srpske kompozitore, glumce, urednike časopisa Davorina Jenka, autora muzike za srpsku himnu „Bože pravde“, Josifa Marinkovića i Stanislava Biničkog. Horovođa pevačkog društna Obilić bio je Josif Marinković, jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora romatizma. Sa nim je društvo Obilić otputovalo u Kruševac da obeleže pet stotina godina Kosovske bitke.
Tom prilikom osvećena je zastava „Obilića“, simbol umetničke i nacionalne posvećenosti. U horu je bilo 80 članova, od toga 25 devojaka (Dragoslav Dragutinović, Ličnost i muzičko delo Josifa Marinkovića, časopis za književnost, nauku, umetnost i društvo XX vek.)
Godina 1899. bila je ispunjena koncertima i putovanjima. Anka Karalić (kasnije Raketić, profesorka pevanja) izvela je solo pesmu “Šano dušo, Šano, a na klaviru je pratio Milan Rakić. Na koncertima iste godine „Obilić“ je izvodio pesmu „Stojanke bela Vranjanke“, a često je nastupala i Vela Nigrinova, članica Narodnog pozorišta u Beogradu.
To znači da su se pesme „Šano dušo, Šano mori“ i „Stojanke bela Vranjanke“pevale mnogo pre nastanka Borine Tašane, što potvrđuje da Bora nije mogao da tera Dragutina Ilića, koji je 1879. ili 1882. kada je radio u Vranju u Okružnom sudu, da mu piše pesmu „Šano dušo“ za dramsko delo Tašana.
U nekim stručnim radovima tvrdi se da su rukopis „Tašane“ Bugari odneli za vreme okupacije Niša, pa je Bora kasnije po sećanju ponovo napisao. Dobro je poznato da je u u časopisu Zvezda 1912. i 1913. objavio dva čina pod nazivom Paraputa.
Najveći srpski etnolog, nekadašnji prfesor vranjske Gimnazije Tihomir R. Đorđević, prvi je sistematski pisao o narodnim pesmama Srbije (učesnik na Mirovnoj konferenciji u Parizu čijom su zaslugom povučene granice nove države Kraljevine SHS a uticajem Mihajla Pupina na američke članove i Vudroa Vilsona bile su prihvaćene). On je naglašavao da u to vreme nije bilo dobrih muzičkih grupa i čočeka, te da su čočeci (ciganski svirači) došli iz Rumunije.
Njegovi radovi predstavljaju temelj za razumevanje muzičke prakse u južnoj Srbiji u XIX veku. Njegov rođeni brat Vladan R. Đorđević (takođe profesor vranjske gimnazije) sakupio je 1925. oko 1500 narodnih pesama iz Srbije i Južne Srbije koje je objavio 1928. godine.
U jesen 1898. godine za predsednika Obilića izabran je Milenko R. Vesnić, Borin profesor na Velikoj školi, za potpredsednika Milan Grol, student filozofije koji će kasnije postati istaknuta kulturna i politička ličnost. Grol će postati profesor, dramaturg i direktor narodnog pozorišta u Beogradu.
Na koncertima iste godine, 1899. Obilić je izvodio i pesmu „Stojanke bela Vranjanke“, a često je nastupala i Vela Nigrinova, članica Narodnog pozorišta u Beogradu. Ona je u Beograd došla iz Slovenije, na poziv dirigenta i kompozitora Davorina Jenka. Jenko je komponovao muziku za premijeru Koštane 1899. a Stanislav Binički za premijeru Tašane 1927. godine. Jenko je komponovao muziku („Obilić akademsko pevačko društvo,“ Beograd, 2005. godine, priredili mr Boro Majdanac i Milena Radojčić.).
O vranjskim narodnim pesmama, tim biserima srpske usmene lirike, pisalo se intenzivno u razdoblju između dva svetska rata. Njihova vrednost i osobenost prepoznavana je i u širem kulturnom kontekstu.
Narodne pesme u doba turske okupacije nisu lako nastajale. Pišući o njima, Rista Simonović je u eseju "Estetika u našim narodnim pesmama", objavljenom u „Oblasnoj samoupravi“ 1928. godine, zapisao:
„Potrebne su velike teškoće, da bi se istakla i razvila velika narodna poezija.“
Postojale su velike teškoće da se igraju vranjska kola pod Turcima jer nisu dozvoljavali da se vranjska pesma i igra sačuvaju i neguju. Jedan od vranjskih folklorista, verujemo i najbolji igrač vranjskih kola Aleksandar Stamenković poznatiji kao Lece Karapera u jednom razgovoru sa sa novinarem „Slobodne reči“ Miodragom Pešićem izjavio je:
„Igranju sam se učio još kao dete. Turci nisu davali našima da igraju, da bi srpsko kolo i narodni folklor izumrli. Omladina se zbog toga krila. Igralo se noću, u cvetnim baštama, obasjanim srebrnastom mesečinom, u senci šan-dudova.“
Lece Karapera radio je u Skoplju 1902. kada je ovaj grad bio pod tursko vlašću, kao poverenik (mlađi gavaz) u srpskom konzulatu, zajedno sa Delfom i Ivanom Ivanićem. Njegova naklonost i druženje u Vranju sa vranjskim zetom, već oslepelim Antonijem Antićem, rođenim sestrićem Đorđa Genčića, desnom rukom pukovnika Dimitrijevića Apisa, ubrzala je odluku vlasti da Aleksandar Stamenković bude penzionisan još 1927. godine.
Ova misao duboko prožeta razumevanjem istorijskih okolnosti, osvetljava put vranjske pesme-od lokalnog usmenog predanja do nacionalnog kulturnog simbola.
Posebno se izdvaja prilog Dragoslava Dragutinovića, objavljen u martovskom broju časopisa za književnost, nauku, umetnost i društvo; XX vek, iz1938. godine. U tom tekstu autor se osvrće na značaj i osobenosti vranjskog muzičkog i pesničkog nasleđa, ističući njegovu stilsku samobitnost, melodijsku raskoš i duboku ukorenjenost u kulturni život južne Srbije i Vranja.
„U svojim solo pesmama Marinković je dao svoje najintimnije ispovesti, inspirisan ljubavlju prema ženi, zanet lepotom i veličanstvima prirode, zamišljen pred misterijom Boga i prirode, ponesen žarkim patriotizmom. Uz ranije poznate stilizovane sevdalinke, ljubavne pesme obojene orientalnim koloritom („Šano dušo“ i „Stojanke bela Vranjanke“) i harmonizaciju narodnih pesama za glas i klavir, njegove solo pesme pretstavljaju najlepše primerke muzičke lirike našeg romantizma.“ (Dragutinović).
Amatersko pevačko društvo "Obilić" nastupe nije imalo samo u Srbiji. Srpske narodne i duhovne pesme pronosili su širom Evrope.
Za vreme zimskog raspusta između dva semestra, studenti Velike škole u Beogradu, gostovali su u Nemačkoj i skandinavskim zemljama. Imena učesnika nisu navedena, ali se, s obzirom na Borin školovan i izuzetno dobar bariton, s pravom se može pretpostaviti da je i on sa Akademskim društvom "Obilić" posetio ove evropske zemlje.
Na osnovu teksta objavljenog u Brankovom kolu, u drugoj knjizi za 1899. godinu, na str. 63, vest je bila gotovo senzacionalistička: pevačko društvo Obilić gostuje u Nemačkoj i skandinavskim zemljama. Između ostalih srpskih narodnih pesama, izvode i dve vranjske pesme; "Šano dušo Šano mori", i "Stojanke, bela Vranjanke":
„Akademsko beogradsko pevačko društvo putuje u Berlin, Drezdu (Drezden) i Lipisku (Lajpcig ) gde će prirediti nekoliko koncerata. Krenuće se iz Beograda 2. februara i otići će se prvo u Berlin. Ovde će prirediti u carskoj operi nekoliko koncerata, a po jedan u Drezdu i Lipisci, pa će zatim krenuti u Norvešku da pohode obe Skandinavske glavne varoši Štokholm i Hristijaniju (danas Oslo), gde će takođe prirediti nekoliko koncerata.
Sve srpske pesme koje je izvodio Obilić prevedene su na nemački jezik i oštampane u elegantne programske knjižice kako bi Nemci mogli da prate tekstove pesama koje će društvo pevati na srpskom jeziku.“ Ovaj detalj svedoči o visokom nivou organizacije i umetničke ambicije, kao i o želji da srpska muzička tradicija predstavi evropskoj publici na dostojanstven i profesionalan način.
Putovanje Akademskog pevačkog društva "Obilić" po Evropi bilo je jedan od najznačajnijih događaja u istoriji srpske muzičke kulture krajem XIX. Prema izveštaju objavljenom u Brankovom kolu 1899. godine, društvo je 2. februara krenulo iz Beograda i najpre stiglo u Berlin. Tamo je u Carskoj operi priredilo nekoliko koncerata, zatim je nastupilo u Drezdu i Lipicku. Potom su otputovali u Norvešku, gde su posetili obe skandinavske prestonice - Stokholm i Hristijanu (danas Oslo) - i tamo održali više koncerata.
Vranjsko muzičko nasleđe, i vranjske narodne pesme nisu postale deo srpske kulture tek sa pojavom interpretatora sedamdesetih godina XX veka, kako se ponekad predstavlja, već se izvode više od sto dvadeset godina. S pravom ih možemo smatrati klasikom srpske narodne pesme, duboko ukorenjeni u nacionalnu muzičku tradiciju.
Posle evropske turneje, tokom 1900. godine, Borisav Stanković je sa pevačkim društvom "Obilić" gostovao u Smederevu, Kragujevcu, Nišu i Pirotu, nastavljajući da širi repertoar srpske i vranjske muzičke tradicije.
U isto vreme zbog velikog broja siromašnih, a talentovanih studenata koji su zbog nemaštine bili primorani da napuste studije, profesor Velike škole Milan Zečević osnovao je fond za potpomaganje siromašnih studenata i zaveštao 24.000 dinara. Iz tog fonda studenti su mogli da pozajmljuju novac za osnovne životne potrebe, lekove i knjige. Prilikom upisa, svaki student je morao je da izdvoji 2, 5 dinara za fond, a pozajmljeni novac vraćali su po završetku studija- u visini od 5% mesečne plate.
Bora Stanković i njegov školski drug iz vranjske gimnazije, Rista Lunga, kao najsiromašniji studenti svake godine su koristili sredstva ovog fonda. Bez ikakvih prihoda i porodice, to je bio jedini način da završe Pravni fakultet. Ova činjenica osvetljava težak materijalni položaj mladog Borisava Stankovića i istovremeno pokazuje koliko je njegov uspon bio rezultat lične upornost, talenta i istrajnosti.
Borina uloga kao prvog promotera vranjskog melosa bila je pionirska, istorijski presudna, kulturno dalekosežna i po značaju nemerljiva, sa trajnim uticajem na afirmaciju muzičkog izraza koji živi i traje do danas.
