Arbanas, Arnaut, Šiptar ili Albanac - prilozi za očuvanje istorijske građe

Vranje - Novoformirane države i novostvoreni narodi, nastali rasturanjem zajedničke države (Ex Jugoslavije, p.r), nastoje da stvore novu istoriju, iskrivljavanjem poznatih istorijskih dokumenata ili izmišljanjem događaja i datuma kojih nikada nije bilo.

To je posebno naglašeno kod novostvorenih država, a i kod nekih susednih država koje time hoće da se izbrišu svoju fašističku prošlost.

Svojataju srpsko duhovno i materijalno nasleđe (Tesla, Milanković, Andrić, srpske svetinje i dr) jer svog nasleđa nemaju ili barem ne dovoljno vrednog.

Na taj način stvaraju potpuno pogrešnu sliku, posebno kod mladih ljudi koje napajaju mržnjom prema svemu srpskom.

Jedan od skorašnjih primera jeste upotreba naziva Albanac za pripadnike šiptarske nacionalne manjine. Sad se odriču naziva Šiptar koji su doskora sami upotrebljavali, čak smatraju taj naziv uvredljivim.

Pominju da su "osećali Jugoslaviju kao svoju zemlju". A pritom ne pominju demonstracije u Prištini 1968. protiv iste te Jugoslavije, još u vreme vladavine Josipa Broza.

Pozivaju se na neke odredbe tajnog Londonskog ugovora, a ne navode da je američki predsednik Vudro Vilson odbacio taj ugovor.

O postavljanju granica 1913. između Albanije i Kraljevine Srbije i nastanku reči Šiptar, pisao je jedan od najznačajnijih srpskih naučnika, geograf Jovan Cvijić, posle održane Mirovne konferencije 1919. u Parizu.

Po Cvijiću Arbanasi su živeli u pograničnim delovima Arbanije (nekadašnji naziv za današnju Albaniju) prema Srbiji i Crnoj Gori.

Zašto naziv Šiptar vređa bilo koga, kad je on u upotrebi bio nekoliko decenija.

Vojni rok sam služio osamdesetih godina prošlog veka, a moj pretpostavljeni bio je vodnik stažista s fakultetskom diplomom (danas živi u Metohiji), koji se ljutio što su, otprilike u to vreme počeli Šiptare da nazivaju Albancima. U to vreme nikome nije smetalo što su se zvali Šiptari.

Objašnjavao nam je: „Ja nisam Albanac, ja sam Šiptar jer se Albanija nekada zvala Škipnija".

Kakva razlika i promena u kratkom vremenskom periodu, od nekada ponosnog Šiptara na svoj naziv, do smatranja uvredljivim istog naziva.

Broj Albanaca (kako danas sebe nazivaju) na Kosovu i Metohiji naglo se povećava posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. godine. Fašista Benito Musolini već 1935. posećuje Albaniju, naoružava Albance, obavlja smotru albanskih jedinica (o tome postoji i fotografija) i doseljava Albance na Kosovo i Metohiju.

To je bila prva i prava okupacija Srbije, uz pomoć fašističke Italije koja nije zaboravila svoj neuspeh na pomenutoj Mirovnoj konferenciji.

Iako je i Srbija, u okviru Kraljevine Jugoslavije, bila siromašna u odnosu na zapadne zemlje, za Albance iz Albanije bila je Meka. Nikada se nisu vratili u svoju postojbinu.

Oni koji danas negiraju naziv Šiptar, negiraju istoriju svoje postojbine - Albanije. Dokaz tome je plakat sa Prvog kongresa Šiptara koji je održan 1913. u Trstu.

Posle viševekovnog ropstva pod Osmanlijama i slobode koju im je donela Srbija, Šiptari iz Albanije nisu mogli i nisu imali gde da svoj prvi kongres održe u Albaniji, već su ga održali u Italiji i to u Trstu. Na plakatu je crvena boja, na kojoj je jednoglavi orao crne boje, a velikim slovima ispisano je: KONGRES SHQYPTAR l' TRIESHTES, 14. Marcit 1913. resoconto e note, Congresso Albanese di Trieste, aktiv Bep Coba.

Pokušaću da pomoću naučne literature razjasnim šta znače nazivi Arnautin, Arbanas, Šiptar i Albanac koji su se smenjivali od početka 19. veka do danas. U albanskom rečniku Fjalor Serbokroatisht Shqip, Botim i trete, (izdanje „Rilindije“, Priština 1989. - III izdanje) nema reči Arnautin, iako se ova reč vremenski mnogo duže upotrebljavala od reči Šiptar. Bez ikakvog objašnjenja stanovnika Arbanije, Arbanasa preimenovali su u Albanac odnosno Šiptar. Za Arbanasa je u rečniku dato sledeće objašnjenje: Arbanas, m (Albanac) shqiptar-i m, pl.-e; arbanaški adj. (albanski) shiqp,-e, shqiptar.

U Glasniku Srpskog učenog društva, (knjiga 59, Štamparija Kraljevine Srbije, 1884., Beograd), s naslovom „Turske i druge istočanske reči u našem jeziku, građa za srpski veliki rečnik“, Đorđa Popovića dato je objašnjenje šta znači Arnautin.

Popović je na osnovu turskih i arapskih reči (arapske reči su starije od turskih) uradio srpsko-turski rečnik. Arnaut, Arnautin potiče od turskog Arnaud Iskenderijski, Arnaud je tursko ime za Skadar na Bojani. Dr Miloš Moskovljević u Rečniku (Beograd, 1990.) za Arbanasa daje objašnjenje da je pripadnik indoevropske narodnosti, koja živi u Albaniji i susednim zemljama; sin. Albanac, Arnaut, Šiptar a za arbanaški da se odnosi na Arbanase. Abdulah Škaljić u knjizi Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku (Svjetlost, Sarajevo, 1979, četvrto izdanje) daje objašnjenje da je Arnaut, m (grč.) Albanac, Arbanas, tur. Arnaut, Arnavut, gr. arnabitis.

Italijanski književnik i novinar Gfelfo Čivinini, u izveštajima s ratišta u Prvom balkanskom ratu (1912), pominje samo Arnaute: „Svu njenu porodicu, muža i dvoje dece, isekli su pre pet noći Arnauti, koji su bežali“. Turski glavni komandant Ali Riza paša pominje samo Arnaute: „Ja sam danas poslao hodže kroz Sandžak, da pozovu u pomoć otadžbini sve što može poneti pušku, i do sada se javilo na 15.000 vernih Arnauta, koji su voljni da do kraja brane otadžbinu.“

Darko Ribnikar, urednik Politike, u svom izveštaju Od Rujna do Kumanova piše samo o Arnautima (1912): „Pokraj kola u blatu, leži razbacano sedamnaest unakaženih i strašno krvavih leševa. Turske trupe su ih primorale da im na svojim kolima donesu pod Rujan municiju, odelo i oružje, pa kad su morali da se povlače pred našim trupama, Arnauti su ih sve do jednog pobili. Svi su gotovo ubijeni bajonetima. Rane su užasne. Jednom zjape krvave grudi, drugom proburažen stomak, trećem su izvađena oba oka, četvrtom je presečen vrat sve do kičme, petom je kundakom razmrskana glava".

„U tom trenutku jedan vojnik dotrča i javi da je, pri pregledu, pod šatorom nađen jedan ranjen Arnautin. Lekar ode za vojnikom i već posle nekoliko minuta Arnautin je ležao u sanitetskim kolima, spreman za polazak u vranjsku bolnicu, a mi kretosmo dalje".

„Arnauti su sve palili, povlačeći se ispred nas. Palili su i svoja i srpska sela. Naročito su gledali da popale sva sena, sve zgrade sa hranom, sve koševe sa kukuruzom“.

„Arnauti se okretoše pogledaše na pokazanu kuću i onda odmahnuše glavom, kao da odriču ono, za šta ih optužuju...Na podu, strašno krvava i užasno unakažena leži mlada žena. Grudi razdrobljene, stomak proburažen, ruke i noge iskasapljene. Krv svuda oko nje, čitave bare od krvi. Ali slika užasa nije još potpuna. Više leša, ubijene mlade majke, visi o tavanici leš njenog muškog, trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg deteta. Rasporili su mu grudi bajonetom ili kakvim velikim nožem, pa su ga onda jednim pohabanim crvenim tkanicama obesili o tavanicu. Ali zverovima ni to nije bilo dosta! Otsekli su detetu ud, pa su ga majci strpali u usta“. (Rat 1912 – Dnevnik naših pobeda, knjiga prva, izdavač Miomir Milenović, Beograd, 1913, redom str. 233, 207, 127, 128, 133-134).

Nećemo ovde da navodimo reči kneza Aleksija Karađorđevića, upućene Evropljanima, "da dođu i da vide" ko su Arnauti.

Ovo je samo mali deo onoga što je u ovoj knjizi napisano o zločinima Arnauta prema srpskim vojnicima i civilnom stanovništvu, ali dovoljno je da se vidi kako su postupali prema Srbima.

Jedna od najpoznatijih dobrovoljki u balkanskim ratovima bila je kći kralja Srbije Petra Prvog Karađorđevića, Jelena Karađorđević Petrovna, udata za jednog od poslednjih iz porodice Romanov koja je 5. oktobra 1912. iz Petrograda uputila telegram srpskom narodu: "Kao kći Srpskog Naroda dolazim u ovom sudbonosnom času u Srbiju da kao bolničarka olakšam rane junačkih srpskih boraca", Jelena.

„U Vranji je bilo odeljenje Velike Kneginje Jelene, bolnica je imala 60 kreveta i bila je vrlo dobro snabdevena... Ranjeni Turci i Arnauti, prema kojima je ona bila isto tako milostiva kao i prema ranjenim Srbima, bili su iznenađeni njenom milošću i njenim staranjem. Oni nikako nisu mogli da razumu kako to da kći jednog kralja pokazuje toliku predanost... Neka je Alah blagoslovi. U zemlji gde vlada kralj koji ima takve kćeri narod mora da bude sretan, govorili su Turci i Arnauti koje je lečila... S njom je bila i gospođa Hartvig...“

Ovo je citat iz knjige M. J. Taburna, koji je izveštavao iz hotela „Vranje“ o dešavanjima u balkanskom ratu. Drugo izdanje knjige Taburna koje je izdato u korist Crvenog krsta Srbije, preveo je na engleski jezik konjički kapetan, ratni vojni invalid iz balkanskih ratova Miodrag J. Stevanović. Knjiga je objavljena u Njujorku, štampana je u Srpsko-hrvatskoj štampariji vlasnika J. A. Omera 1915.

Izlečeni Arnauti u Iverskoj bolnici u Vranju, od strane Jelene Karađorđević Petrovne, nepune dve godine posle toga ubili su mog dedu po ocu Mladena Simonovića 25. decembra 1915. kod Peći, prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije.

U Maloj enciklopediji Prosveta (Prosveta, 1959. Beograd) dato je objašnjenje da je: „Albanija, Arbanija, Škipnija (Chqipnia), narodna republika (od 1946). jugozapadno od Jugoslavije... stanovnika oko 1,4 miliona, uglavnom Albanaca, (Šiptara)... da su Albanci, Arbanasi (srpskohrvatski), Šiptari, sami se nazivaju Shquipetare), Arnauti (turski) potomci starih Ilira...Šiptari, albanski naziv za Arbanase, žive u Albaniji i kao nacionalna manjina u Jugoslaviji; u našoj zemlji Šiptari su se naselili poglavito krajem XVII i u toku XVIII i XIX veka. Na osnovu principa potpune rasne i nacionalne-etničke ravnopravnosti, a na bazi samoopredeljenja još u toku NOB-a, na Drugom zasedanju AVNOJA 29. novembra 1943. i Ustavom FNRJ 31.1. 1946, obrazovana je Autonomna Kosovsko Metohijska Oblast (AKMO).

U istoj enciklopediji u podnaslovu „Narod“ dato je objašnjenje da su "Albanci, Šiptari (alb. Shquipetare) narod indoevropskog porekla, potomci starih Ilira i Tračana. Žive uglavnom u NR Albaniji, zatim u pograničnim delovima Jugoslavije, Italije, a ima iseljenika u drugim zemljama.

Osim u navedenim rečnicima i enciklopedijam novijeg izdanja, objašnjenje za reč Šiptar nalazimo i u beogradskom dnevnom listu Pijemont 13. januara 1913, u članku pod naslovom „Ograničavanje Albanije - Austrijsko gledište u pitanju ograničavanja Albanije'". Za problem upada divljih arnautskih, (arbanaških) grupa na teritoriju Srbije znala je Austrija koja je predlagala da se uspostavi granica između Arbanije i Srbije 1913. i na taj način spreči njihove upade i pljačke, odnosno da se ograniči njihovo kretanje.

„U jednom telegramu iz Beča, „Frankfurtske novine“ donose pod gornjim naslovom, ovo saopštenje... „Posle austro-turskog rata u polovini sedamnaestog veka, Srbi koji su tada pomogli Austriji da oslobodi krajeve ispod turskog iga, bojeći se svirepstva turskih iz osvete emigrirali su u velikim masama u Austro-Ugarsku na njen poziv..."

Tada su Arnauti, po nalogu Turske, sišli sa planina, po kojima su dobili ime skipetari, i zauzimali sela i mesta, koja su Srbi napuštali tokom velike Seobe Srba pod vođstvom Arsenija Čarnojevića. Ono malo Srba što je ostalo takođe se iselilo, neki su poubijani a neki poarnaućeni.

Zar da civilizovani Srbi, naučeni na političke i građanske slobode koje uživaju danas na osvojenoj teritoriji moraju ponovo biti nadležne vlasti, necivilizovanih Arbanasa?

Zar istorija nije puna primera da napredni narodi vrše civilizatorsku ulogu prema zaostalim narodima? Zašto dakle, Srbiji poricati to pravo?“

„Albanci sami zovu sebe Škipetarima, a dele se u severne Gege i južne - Toske. Granica im je od prilike reka Škumba. Od severnih plemena našeg susedstva najvažniji su Malisori i Miriditi“ (dr Milko Kos, profesor Univerziteta u Zagrebu, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatska–slovenačka, Zagreb, 1928). Miriditi ili Mirditi jedno je od glavnih albanskih plemena u severnoj Albaniji, katoličke su vere i žive oko srednjeg toka reke Maće.

„Malisori je ime za stanovnike najviših oblasti u Prokletijama koje pripadaju slivu reke Cijevne, ime od naziva albanske oblasti Malesija što znači Brda, a Malisori-brđani“. Na fotografiji na kojoj je Malisorka u narodnoj nošnji objavljena u enciklopediji „Prosveta“, ( Beograd, 1986.) nema sličnosti s narodnom nošnjom Albanki.

Arbanasi su se delili na Gege i Toske. Gege su živeli severno, a Toske južno od reke Škumbe. Većina Arbanasa bila je islamizovana. Manjinu su činili katolici, malisorska i miriditska plemena i živeli su na severu, a pravoslavna plemena na jugu. Uglavnom su sva ova plemena Albanci asimilovali u Albance.

Cvijić je predlagao da se sa Arbanijom uspostave prirodne granice i granica bi bila dobra ukoliko bi se samo od Prizrena pomerila prema istoku do iznad Ljum Kule. To bi bila kombinovana planinska i rečna granica. Ona, po Cvijiću, nije mogla da se smatra kao linija protivna svim ostalim granicama. U slučaju granice sa Arbanijom, reč je o granici jedne organizovane države i anarhičnih arbanaških plemena koja su tek posle balkanskih ratova dobila samostalnost:

„Ova, osobito od početka 19. veka, upotrebljavaju svaku povoljnu priliku da upadaju u oblasti istočno od Drima i da pljačkaju sve što se može opljačkati, stoku na prvom mestu je jedna vrsta njihove privrede. Najčešće se organizovane arbanaške čete dižu u jesen da napljačkaju stoke za zimnicu. Oni nastavljaju te upade i od kako je povučena granica 1913. godine, naše straže moraju ih goniti i preko ugovorne linije i zauzimati bar privremeno najpovoljnije položaje radi nadzora. Zato je ovde granica širok pojam“, napisao je Cvijić o prirodnim granicama (Prosveta Almanah, štampan u Ženevi 1921. o Savinu dne,koji je uredio Pero Slepčević.

Položaj nove države Kraljevine SHS, nastale na Mirovnoj konferenciji u Parizu, nije bio bolji sa susedima s kojima se graničila, naročito sa Arbanijom, kako se današnja Albanija u to vreme zvala:

„Na Balkanu još po starome. Rat bio i prošao, a odnosi među balkanskim državama nisu još sređeni. Sa Bugarskom i sa Arbanijom još uvek susedne države imaju teškoće. Grčka, Rumunija i Kraljevina SHS bivaju još uznemiravane od komitskih četa. Malo koji dan ne prođe bez kakvoga upada neke oružane gomile iz Bugarske u Dobrudžu, u Južnu Srbiju, u Grčku, u Maćedoniju... Arbanija, opet, na svojoj teritoriji dopušta da se sakupljaju kačaci, koji upadaju u Epir, ili u ohridski, debarski i pećki okrug. U Korči, u Skadru, arbanaška vlada dopušta da se stvaraju središta buntovnika sa Kosova ili iz Crne Gore; preko Arbanije, često, nesmetano prelaze i bugarske komite na našu zemlju...U Bugarskoj, koja je naučila do srpsko-bugarskoga rata 1913. samo na uspehe i verovala u „sveti egoizam“, i u Arbaniji, koja je 1913. postala tuđom pomoći, još se ne vidi i ne oseća da je malima i slabima spas u udruživanju. Personalna unija, federacija ili bilo koji federativni oblik, to su kombinacije koja su jedina garantija da se stvari na Balkanu mirno i redovno razvijaju. Tome treba da teže oni u Sofiji i oni u Tirani. Bez toga uvek će biti unutrašnjih i spoljašnjih trzavica, koje za Bugarsku i Arbaniju znače danas mnogo, ako ne sve. Evropa, željna mira, neće dugo trpeti zemlje koje su povod i predmet za unutrašnje nemire i nove ratove“, pisao je u Cvijić u „Almanahu Prosveta“ 1921. koji je izlazio u Ženevi.

Navodio sam primere iz bliske prošlosti zemlje Srbije, ne da iskazujem netrpeljivost prema Šiptarima ili kako ih danas neko zove Albancima. Većina su čestiti ljudi i među Šiptarima - Albancima imam prijatelje (u Bujanovcu, Đakovici i Preševu). Većina njih je, u kakvoj takvoj Srbiji, stekla ogromno bogatstvo.

Pomenuo sam da mi je deda stradao u Peći 191., a brat od rođene tetke poginuo je u Drugom svetskom ratu, rođeni ujak od ustaša. Zahtevi nekih Šiptara (sada Albanaca) da hoće albansku zastavu (iako je vlast Srbije prećutno dozvolila da se slavi dan albanske zastave) jeste drskost.

Navodi da hoće da menjaju himnu Srbije, koja je nastala u vreme kad Albanaca na ovim prostorima gotovo da nije bilo, takođe je primer drskosti. Takvi zahtevi vređaju naša osećanja, potomaka onih koji su u ratovima stradali, svejedno od Arnauta ili Albanaca. Ili možda hoće da iz sećanja izbrišu Arnaute koji su ubili najviše Srba?

Najveći srpski (i ne samo srpski) dobrotvor, Amerikanac, između ostalih gradova bio je i počasni građanin Vučitrna (u Bitolju za vreme Prvog svetskog rata hranio je Srbe, Grke, Jevreje, Arbanase, Rome...), posle završenog Prvog svetskog rata posetio je Kosovo i Metohiju. Januara 1919. u pismu sestri napisao je: „Priština koja je bila moja poslednja i najsevernija tačka je mali grad, veoma turski, koji ima prefekturu, džamiju, bunar i nekoliko interesantnih zgrada“.

Drugi svetski rat je duga priča. O tome šta se dešavalo 1945. u Drenici, postoje brojni izvorni dokumenti.

Ko je ubio sekretara KPJ za Kosovo i Metohiju Miladina Popovića? Zbog bratstva i jedinstva nova komunistička vlast, u dva izdanja enciklopedije „Prosveta“, iznosi netačne podatke o njegovoj pogibiji.

Da se u Srbiji vodio rat i 1945. godine između partizanskih jedinica i Arnauta-Albanaca udruženih sa Italijanima.

Ostaje još da očekujemo da se, uz sve napred navedeno, pokrene i ukidanje Dana pobede 9. maja 1944. nad fašizmom jer su Arnauti, uglavnom, bili na toj poraženoj strani. Dobro oni znaju i šta se dešavalo u Drenici 1998?

Ostaje nam da se pitamo zašto su i ovaj rat u Drenici prećutale srpske vlasti. Treba pomenuti da su baš Srbi, komunisti, zarad očuvanja svog položaja i privilegija prihvatali te šiptarske i druge izmišljotine, te tako pomagali Šiptarima da menjaju i izmišljaju istorijske događaje.

Zahvaljujući dobrim ljudima Šiptarima iz tekstilnog kombinata Emin Duraku u Đakovici, koji su me (1988. god.) upozorili da se vodi pravi rat, nisam krenuo prema Čakoru. U Švajcarskoj ima više Albanaca nego što ih ima u Bujanovcu, Medveđi i Preševu. I Albanci tamo ne slave dan zastave i ne traže da se izvodi himna Albanije, niti da se menja himna.

Svedoci smo brojnih pokušaja Šiptara, koji danas sebe nazivaju Albancima, da celokupnu istorijsku građu o Arnautima, Arbanasima i Šiptarima stave u zaborav, te da nas ubede da je reč o sasvim drugim ljudima koje nazivaju Albancima.

Ali, naše istorijsko pamćenje je još uvek sveže i dobro znamo ko su Arnauti, Arbanasi, Šiptari, danas Albanci, pa ovakvi njihovi pokušaji ostaju samo jeftina predstava za neupućene.