Ansambl Pozorišta Bora Stanković u Vranju započeo je rad na predstavi "Okamenjeno more" koju će kao pozorišni "diptih", prema istoimenom tekstu Velimira Lukića i Euripidovoj tragediji Trojanke, a u dramatizaciji Vranjanke Aleksandre Jovanović, na daske pozorišta postaviti reditelj Stevan Bodroža.
Rad na predstavi počeo je čitajućim probama.
Inače, reditelj Stevan Bodroža poznat je vranjskoj pozorišnoj publici po predstavi Lavina, koja je prošlog novembra bila u takmičarskom programu 56. Festivala Joakim Vujić, održanog u Vranju (više o predstavi možete pročitati ako kliknete OVDE).
Kako je ranije najavljeno, u vezi sa komadom Okamenjeno more reč je o produkciju tzv. diptih predstave koja će biti režirana kombinovanjem dva pomenuta teksta.
TROJE GLUMACA ONLAJN NA PROBAMA
Troje glumaca Pozorišta Bora Stanković, koji se trenutno nalaze u izolaciji zbog kontakata sa osobama inficiranim koronavirusom, učestvuju u radu na probama od kuće, tačnije preko onlajn platformi kako se ne bi gubilo na vremenu u pripremi predstave. Iz pozorišta poručuju da su se kao društveno odgovorna ustanova odlučili na ovaj korak radi preventivne zaštite ostalih članova ansambla od virusa COVID-19, a istovremeno na ovaj način rad na predstavi odvija se prema utvrđenom planu.
Kada je reč o Lukićevom (1936-1997) tekstu, on je u drami "Okamenjeno more" (1962) savremene događaje prebacio u vreme Trojanskog rata, kada su stari Grci gotovo deset godina ratovali i razorili Troju zbog jedne senke.
Kroz sveden i jezgrovit dijalog on priča priču o okrutnoj autoritarnoj vlasti i čoveku koji, hteo ne hteo, mora prema toj vlasti da se odredi.
Suprostavljajući joj se čovek biva ponižen, slomljen, stavljen pred užasnu dilemu - ili da bude ubijen, ili da pristane na saradnju kako bi sačuvao barem malo spoljnog dostojanstva, odnosno spasao goli život.
O REDITELJU
Stevan Bodroža rođen je 1978. godine u Beogradu gde je završio pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je i radio u pozorištima u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH i Austriji. Devet godina predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je tekstove značajnih klasičnih kao i savremenih pisaca. Sa svojim predstavama učestovao je na mnogobrojnim festivalima od kojih su najznačajniji Festival Joakim Vujić, MESS, Bitef festival, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, Festival bosansko-hercegovačke drame, Bijenale crnogorskog teatra. Dvostruki je dobitnik nagrade za najbolju režiju na Festivalu Joakim Vujić a jedanput na Festivalu savremene bosansko-hercegovčke drame. Nagradu za najbolju režiju dobio je i na Festivalu praizvedbi u Aleksincu. U poslednjih nekoliko sezona ostvaruje zapaženu saradnju sa Ustanovom kulture Vuk Stefanović Karadžić i to na predstavama "Casa Novak" Tamare Bijelić, "Tramvaj zvani samoća" (omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Maše Radić i Nede Gojković), "Treznilište" (po motivima drama "Murlin Murlo", "Bajka o mrtvoj carevoj kćeri" i "Praćka" Nikolaja Koljade), "...i ostali" (takođe omnibus iz pera Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić) i "Kod šejtana ili jedna dobra žena" Sanje Savić. Jedno od pozorišta sa kojima najčešće i najuspešnije sarađuje je i Puls teatar. Živi u Beogradu.
S druge strane, tekst Trojanke je tragedija grčkog dramaturga Euripida, napisana i izvedena u Atini još 415. godine pre nove ere.
Radnja joj je, kao i u Lukićevom tekstu, smeštena u mitsko doba Trojanskog rata.
Većina istoričara veruje da su Trojanke Euripidov komentar aktualnih događaja vezanih za Peloponeski rat - skandalozno skrnavljenje gradskih hermi pred početak sicilijanske ekspedicije, te atinski pohod na neutralno ostrvo Milos tokom koga je svo stanovništvo pobijeno ili bačeno u roblje.
Ostaje da se vidi kakav će pristup navedenim tekstovima imati dramaturg i reditelj, ali se od ove predstave unapred mnogo očekuje.
VELIMIR LUKIĆ
Velimir Lukić, po čijoj drami u tri čina Vranjanci rade na novom komadu, rođen je u Beogradu gde je završio gimnaziju i Akademiju za pozorište film i televiziju. Diplomirao je dramaturgiju u klasi profesora Josipa Kulundžića. Radio je kao novinar Radio Beograda, potom dramaturg (1963–64), direktor Drame (1964–72), i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Ostao je upamćen kao najmlađi direktor Drame u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu. Kada se zaposlio imao je svega 28 godina. U Narodnom pozorištu ostao je do 1990. godine, od toga 18 godina na mestu upravnika (1972-1990). Lukić je svojim pesničkim delima pripadao neoklasicizmu. U dramama se vešto služio alegorijom da bi opisao svoje vreme. U dramskom stvaralaštvu, izbegavajući da se bavi mitom u izvornom obliku, Lukić je počeo da konstituiše pseudomitove, da stvara mitske legende kako bi mu poslužile kao pozorišno ogledalo u kome će oslikati, prikazati dramu savremenog čoveka, njegovo mučno iskustvo sa društvom i istorijom. Objavljivao je pesme, dramske tekstove, scenarija. Drame i pesme su mu prevedene na engleski, francuski, mađarski i ruski jezik. Književe tekstove objavljivao je u mnogim časopisima i listovima. Objavio je drame Letnja balada, Kotva (1956); Okamanjeno more (1962), Drugi život kralja Osvalda (1963), Bertove kočije ili Sibila (1963), Valpurgijska noć (1964) Matematički rat (1967) Afera nedužne Anabele (1969), I smrt dolazi na Lemno (1970), Zavera ili drugo praskozorje (1974), Saga o komandosima (1978) Santa Maria dela salute (1980). Takođe i zborke pesama Poziv godine (1954), Leto (1956), Čudesni predeo (1961), Madrugali i druge pesme (1967); Negde je čas (1977), Rub (1982) i Magla i lik (1984).
Planirano je da rad na komadu "Okamenjeno more" traje do pred sam početak Borinih pozorišnih dana u oktobru i da predstava bude izvedena baš na Dan pozorišta - 21. oktobra, odnosno na dan smrti Borisava Stankovića po kome vranjsko pozorište nosi ime.
Domaći teatar je za podršku u produkciji ove predstave konkurisao kod Ministarstva kulture, ali sredstva na konkursu nisu odobrena, tako da će pozorište samo i uz pomoć grada i sponzora finansirati ovaj projekat.
Inače, na konkursu Ministarstva podržan je projekat za festival Borini pozorišni dani sa milion dinara.
Još milion obezbeđuju sponzori, a 3 miliona Grad Vranje.
EURIPID
Euripid (rođen 485. pne - 406. pne) treći je iz velike trojke grčkih dramatičara, zajedno sa Eshilom i Sofoklom. Znatan broj njegovih pozorišnih komada je sačuvan. Neki drevni naučnici pripisali su mu 95 predstava, mada prema enciklopediji Suda nije ih bilo više od 92. Od toga 18 ili 19 je preživelo u manje-više kompletnom obliku (bilo je rasprave o njegovom autorstvu komada Res, uglavnom po stilskoj osnovi). Isto tako postoje i fragmenti, neki od kojih su znatni, od većine drugih komada. Više je njegovih pozorišnih komada sačuvano nego Eshilovih i Sofokovih zajedno, delom zato što je njegova popularnost rasla u vreme kad je njihova opadala. On je postao, u helenističkoj eri, kamen temeljac drevnog književnog obrazovanja, zajedno sa Homerom, Demostenom i Menandarom.
