Aktuelno
Kada ovih dana u Srbiji čitate saopštenja MUP-a, poput recimo ovog saopštenja od ponedeljka, stičete utisak da živite u nekoj paralelnoj državi. Ili, možda, u dubokoj državi.
U toj utopijskoj zemlji policija radi besprekorno, institucije funkcionišu savršeno, zakon važi jednako za sve, a jedini problem su građani i mediji koji, valjda iz obesti, uporno odbijaju da poveruju u tu bajku i jedina su smetnja uspostavljanju ekvilibrijuma.
Poslednje saopštenje MUP-a, objavljeno nakon hapšenja trećeg čoveka iz vrha policijske komandne strukture, nije ništa drugo do još jedan pokušaj da se javnosti objasni kako ne treba da veruje sopstvenim očima. Kao da građani Srbije nisu godinama gledali kako policija, umesto zaštitnika javnog reda i mira, sve češće deluje kao zaštitni "živi zid" privilegovanih, politički podobnih i nedodirljivih.
MUP danas optužuje medije i javnost da "diskredituju rad policije". Zanimljivo. Kao da policiju diskredituju novinari, a ne hapšenja visokih funkcionera iz njenih redova. Kao da poverenje u institucije ruše televizijske emisije, a ne afere koje se nižu godinama, od Savamale do danas.
U saopštenju MUP-a od ponedeljka tvrdi se da je slučaj "Senjak" procesuiran "u rekordnom roku" i da je to dokaz da institucije funkcionišu. Naprotiv. To je dokaz da institucije reaguju tek kada više ne mogu da ne reaguju. Kada pritisak javnosti postane toliki da je ćutanje skuplje od istine.
Posebno je uvredljiva tvrdnja da su građani dužni da veruju "isključivo zvaničnim saopštenjima nadležnih institucija". Da li to isto važi i za sve one slučajeve u kojima su nas iste te institucije godinama ubeđivale da se ništa nije dogodilo, da niko nije odgovoran i da su svi dokazi, nekako, nestali!
MUP kaže da nema zaštićenih. Lepo zvuči. Gotovo poetski.
Samo što u Srbiji već dugo niko ko drži do sebe u to ne veruje, verovatno ni oni koji tu rečenicu pišu.
Kada Ivica Dačić govori da je "zakon isti za sve", to više liči na politički vic nego na državnu politiku. Jer u zemlji u kojoj je pravda selektivna, zakon nikada nije isti. On je strogo primenjiv na obične građane, a izuzetno fleksibilan prema moćnima.
Naravno da među pripadnicima policije ima časnih ljudi. Ima ih mnogo. Ljudi koji svakodnevno rizikuju svoje živote i rade posao dostojno uniforme koju nose.
Ali, upravo zbog njih je nedopustivo da vrh sistema od njihove profesije pravi propagandni štit za političke interese.
Najveći problem ovog saopštenja nije u tome što je nakaradno napisano. Problem je što pokazuje duboko nerazumevanje trenutka u kojem se društvo nalazi.
Građani više nisu spremni da poverenje poklanjaju na reč. Traže odgovornost. Traže istinu. Traže institucije koje rade za njih, a ne protiv njih.
A, kada MUP počne da ratuje sa stvarnošću, onda više nije pitanje ko diskredituje policiju.
Pitanje je ko je policiju pretvorio u predmet javnog podsmeha.
D. Dimić
