Nada Jovanović, žena sa Kosmeta, kao i njeni roditelji i brat, prema rečima Jovanovićeve, preživeli su golgotu u ponedeljak u vezi sa ophođenjem dela osoblja Opšte bolnice u Vranju, zbog čega se Jovanovićeva oglasila otvorenim pismom koje je prosledila redakciji portala Vranje news.
Pismo objavljujemo u celosti, sa minimalnim redakcijskim intervencijama u smislu interpunkcijskih izmena u originalnom tekstu.
"Put do lekarskog pregleda u Vranju popločan je istresanjem psihičkog rastrojstva i nevaspitanja dela medicinskog osoblja nad pacijentima.
No, krenimo redom.
Dana 10. marta 2025.godine onkološki pacijent (moj otac) sa Kosova kreće put Vranja, na pregled kod interniste sa uputom iz bolnice u Kosovskom Pomoravlju, a po savetu onkologa.
Po dolasku u prijemnu ambulantu u zgradi Internog odeljenja u Vranju, na 4. spratu pacijent dobija kratak i jasan odgovor od medicinskog osoblja: "Nema lekara"!
Da, čudite se kao i ja izjavi da bolnica nema lekara, koji jednako suludo zvuči kao i da u saobraćaju koji je u pokretu nema vozača.
Posle izvesnog vremena, pojavljuje se neko od sestara da informiše pacijenta (onkološkog, podvlačim) kako ne može biti pregledan od strane interniste jer "nema zakazan pregled".
Onkološki pacijent ne može baš da "planira" kada će mu se stanje pogoršati.
Oh, neka nam oproste što nismo planirali ni da se razbolimo, uvažena gospoda zaposleni.
Da bi treće saopštenje bilo kako "nema uput za internistički pregled".
A, uput je uredno dobio tog jutra na Kosovu, navela sam u tekstu iznad.
U redu, procedura je možda drugačija.
Možda taj uput nije dovoljan. Shvatam da moj otac neće biti pregledan.
Pozivam centralu Opšte bolnice u Vranju kako bi me povezali sa prijemnom internom ambulantom, radi daljih koraka i saznanja a kako se dolazi do internističkog pregleda?
Dispečer sa centrale mi kaze da "nema tamo nikog"!
Najpre "nema lekara, potom od centrale "nema tamo nikog".
Obuze me neka jeza pri pomisli da su možda svi napustili bolnicu i ostavili pacijente same.
Da li sam ja to nešto propustila, pa ne znam da je ratno stanje na snazi.. ili? Ok.
Zamolim centralu da me poveže sa sestrinskom sobom, ne bih li se informisala šta nam je činiti.
Šta je dalje potrebno da radimo i ima li načina da pacijent dospe do pregleda. Pacijent u stanju opšte slabosti.
Tiho priča i svaki trud da progovori je čak napor za njega. No, ne, ni to ne može.
Centrala opet kratko: "Nema telefona".
I spusti slušalicu bez mogućnosti za pitati još nešto. Opet zovem centralu.
Tražim da čujem nekog, ako ikoga mogu, šefa, načelnika, nadređene, koga god...
Od nekog smernice da dobijemo.
Dispečer kaže: "Nisu nam razvedeni telefoni". Bolnica je u nekoj novoj zgradi u kojoj je apsolutno nemoguće stupiti u kontakt sa bilo kim u zgradi interne medicine.
Dakle, informaciju da se pregledi zakazuju na Internom je nemoguće naći na zvaničnoj veb stranici bolnice. Takav podatak ne stoji.
Nikakvog načina da se nešto sazna pre nego se dođe na pregled takođe nema, jer telefoni ne rade.
Pacijenti bi trebalo onda da budu vidoviti, pretpostavljam.
Čeka se odgovor menadžmenta ZC
Reagovanje o svim ovim navodima portal Vranje news zatražio je od nadležnih u menadžmentu Zdravstvenog centra Vranje. Odgovor se očekuje.
Sa 4. sprata objašnjeno je porodici pacijenta da siđe do PTO-a (Prijemno-trijažno odeljenje) koje je na nekom spratu niže, da bi dobili neki zeleni uput ne bi li mogao na pregled. Ok. Hvala najzad na nekom savetovanju.
Ali, avaj...
Sestra koja je tamo (PTO) radila u prepodnevnim satima, overila je određeni dokument i počela krajnje neprofesionalno da se ponaša, da se izdire i istresa frustracije i nevaspitanje nad pacijentom (onkološkim) i suprugom pacijenta, koja je bila u pratnji, a koja je psihički juče urnisana tim i takvim postupkom prema njima.
Jer, oni nikako nisu došli ni iz besa, ni zato đto vole da se šetaju, nego iz muke, one najteže.
Sestra je urlala: "Hajde idite! Što sad ne idete, deca vas čekaju"!
Supruga pacijenta od šoka i stresova, vidno uznemirena, drhtala je i plakala zbog takvog tretmana onkološkog bolesnika.
Neću ovde da pominjem stresove koje prolazi svaki pacijent i svaka porodica koja se sa opakom bolešću bori.
Sin pacijenta, čuvši neku viku, ulazi u prostoriju da vidi o čemu se radi. I shvata da se ona dere pacijentu (njegovom ocu).
Na šta je on odreagovao i pitao - zbog čega viče?
Nastavila je vikom "deca vas čekaju da vas sprovedu do Internog odeljenja, hajde idite".
O kakvoj deci je pričala, niko nije znao u tom trenutku.
Ispostavilo se da su ta "deca" bila na praksi u bolnici i da je trebalo da pacijenta sprovedu dalje.
Ali, čovek ne može da pretpostavi zbog čega dve devojčice stoje na hodniku i koga čekaju, ako to niko nikome nije rekao.
Ta divna prijatna deca, učenice, sa empatijom su zapravo trebala da sprovedu pacijenta dalje, ali im to niko nije saopštio.
Niti su se deca izjasnila, niti su prišla roditeljima. Niti je dotična "stručna" sestra rekla gde da idu, s kim da idu.
Ta draga deca naučila su juče kakvi nikada ne smeju postati. Pokazala im je sestra koja svoje nevaspitanje, frustracije i neprofesionalnost treba da istresa negde drugde. Poslužila je kao primer, i to loš. Bolnica nije mesto za to. Ne bar ova u kojoj radi i koju ne ume da poštuje. U ulozi zdravstvenog radnika je to apsolutno nedopustivo.
Pozvala sam telefonom Ministarstvo zdravlja u Beogradu da prijavim ovo neprofesionalno postupanje na PTO-u u Vranju, na šta su me, po obrazloženju dešavanja, uputili na zdravstvenu inspekciju Pčinjskog okruga.
Međutim, broj telefona koji dobijam nije u funkciji ili je privremeno isključen. Ponovo zovem ministarstvo u Beogradu, dobijam još dva broja telefona gde, kako kažu, mora neko da odgovori. Mežutim, ista priča i nemoguća misija.
I tako četvrti put kada u Beogradu čuju da im brojevi nisu u funkciji odlučuju da, dok smo na vezi, probaju oni da pozovu Zdravstvenu inspekciju u Vranju, Nišu... I začuđeni čujemo svi isto, i oni i ja. Brojevi su nepostojeći ili van funkcije.
Preko, opet, silnih dobijenih brojeva i lokala traženih od centrale Opšte bolnice u Vranju dospevam do načelnika Internog odeljenja, koji je obavešten o svim dešavanjima.
Uredno se oglasio, sa pokazanom ljudskošću, profesionalizmom i razumevanjem. Na savet Zdravstvene inspekcije u Beograu da o svemu treba da bude obavešten direktor bolnice u Vranju koji je, kako kažu, zadužen za organizaciju rada i koji mora da zna (jer je to njegova nadležnost), pozivam i direktora.
Bio je na obavljanju svojih radnih obaveza, na operaciji, pa se nismo mogli čuti.
Stoga, poslat mu je e-mail.
Neka nam oproste dragi zaposleni ako su uvređeni što ne možemo unapred da znamo da li se pregledi zakazuju jer ni nemate telefone nigde u bolnici da bi se informisali.
I možda još trebamo čak da se izvinimo što onkološki pacijenti nemaju prednost i što, i onda kada uput imaju, biva da ga nemaju?
I, izvinite "medicinska sestro" PTO-a što ste sami birali ovaj poziv. Ne znam da li joj je zvanje stečeno ili nabavljeno, kako god, sama je birala ulogu koja joj je je data.
Ako je možda i kupila diplomu, onda pacijente nije. Ako bi da istresa svoju histeriju i prosipa prostakluk na nekome, može na svojim roditeljima. Na tuđima ne!
Do objave ovog teksta, zdravstvenu inspekciju nismo čuli. U današnjem danu se možda nešto promeni.
Sutradan nastavljamo. Ostaje da vidimo.
Ime buntovne, grlate sestre koja je radila na PTO-u u prepodnevnim satima 10. marta 2025. do objave ovog teksta nemamo.
Njeni nadređeni znaju o kome se radi.
Ime ću jos saznati uskoro, od Zdravstvene inspekcije. Bićete informisani.
Danas 11. marta 2025. sam informisala i načelnika PTO-a sa čime i kakvima se sreću pacijenti, kojima je Ustavom zagarantovano pravo na lečenje (ne da služe kao vreća za istresanje).
Verujem u pravično dalje postupanje nadležnih prema ovakvom neprofesionalnom i neetičkom ponašanju prema pacijentima, kojima je Ustavom zagarantovano pravo na lečenje.
Nadležni rukovodioci na upravnim mestima, obavešteni ste. Svi, ponaosob.
U prilogu su umetnuti slike (screenshot-ovi) na desetine pozivanih brojeva telefona tokom jučerašnjeg dana.
Bez odgovora.
S poštovanjem i duboko bolnim utiskom,
Nada Jovanović (ćerka pacijenta)".
