Sunčica Denić

Gledam kako Handke hoda, kako poluotvorenih očiju posmatra, a čini se kao da zatvara neko davno vreme, kao što svoj jelek zakopčava. To bi mogao biti strah od stršljena, kao golmana od jedanaesterca što je strah; od neke teške, stare, mračne šume, bečke naročito,  ili odvajanja od dečaka iz alternativne grupe u mladosti kada je već dublje krenuo prema, na primer, Harolu Pinteru… Ko bi znao? Mala je nit između postmoderniste Handkea i tradicionaliste Handkea. Ko bi znao šta sve sadrži taj politički glas u njegovoj javnoj manifestaciji i njegovim knjigama, u čijim se simbolima mnogima...