Istina i mediji – da li Vranjanci veruju onome što čitaju

Iz Malmea za Vranje news
 
Da li danas verujemo medijima – ili samo biramo ono u šta želimo da verujemo?

I da li se po tom pitanju Vranje razlikuje od razvijenijih evropskih sredina, ili smo svi deo iste tihe informacione zbrke koja oblikuje naše stavove, strahove i uverenja?

Živimo u vremenu kada informacija nikada nije bilo više, ali istine kao da nikada nije bilo manje.

Naslovi su postali važniji i senzacionalniji od sadržaja, brzina važnija od tačnosti, a utisak jači od činjenica.

U takvom okruženju, granica između istine i mišljenja gotovo da je izbrisana.

Društvene mreže dodatno su zamaglile tu liniju, pretvarajući svakog korisnika u potencijalni izvor informacija – bez odgovornosti i bez provere.

Ali gde je u svemu tome Vranje?

U manjim sredinama, kakva je i naša, postoji specifična dinamika informisanja.

Ljudi se poznaju, informacije se šire brzo, često kroz neformalne kanale – od kafića do porodičnih razgovora.

Istina se ponekad brže razotkrije nego u velikim gradovima, ali se isto tako i poluistine i glasine šire gotovo nekontrolisano.

Kultura „rekla-kazala“ često dobija istu težinu kao i ozbiljno novinarstvo, pa se trač i istina ponekad poistovećuju.
 
Postavlja se pitanje: da li su Vranjanci kritičniji prema informacijama koje primaju u odnosu na, na primer, Šveđane, ili su, naprotiv, skloniji da veruju onome što se uklapa u njihovo već formirano mišljenje?

Odgovor nije jednostavan.

Kao i svuda, i ovde ljudi sve češće biraju medije koji potvrđuju njihove stavove, a ne one koji ih dovode u pitanje.

To nije samo lokalni fenomen – to je globalni obrazac ponašanja.

U vremenu podeljenih društava, istina se često ne traži, već bira.

Problem, međutim, nije samo u medijima. On je i u nama.

U našoj spremnosti da poverujemo bez provere, da podelimo vest bez razmišljanja, da prihvatimo narativ koji nam prija.

Kritičko mišljenje postaje retkost, a sumnja – koja bi trebalo da bude zdrava i neophodna – često se zamenjuje slepom verom ili potpunim odbacivanjem svega.

Posledice toga su ozbiljne.

Društvo koje ne preispituje informacije postaje podložno manipulaciji.

Javnim mnjenjem se može upravljati lakše nego ikada ranije.

Razlike među ljudima se produbljuju, a dijalog zamenjuju monolozi u kojima svako čuje samo sebe i svoj eho.

Zato je možda pravo pitanje: ne da li mediji govore istinu, već da li smo mi spremni da je tražimo – jer istina danas nije nedostupna.

Ona je svuda oko nas, ali je zatrpana bukom, interesima i našim sopstvenim predrasudama.

Pronaći je zahteva trud, vreme i, pre svega, spremnost da prihvatimo i ono što nam se možda ne dopada.

A to je odgovornost koju nijedan medij ne može preuzeti umesto nas.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.