Škola bez autoriteta: Kako smo izgubili poštovanje prema znanju

Iz Malmea za Vranje news

Posle više od tri decenije rada u školi, čovek počinje jasnije da vidi promene koje se ne mogu uvek izmeriti statistikama ili novim nastavnim planovima.

Tehnologija je ušla u učionice, programi se reformišu, a udžbenici se stalno menjaju.

Međutim, jedna promena je mnogo dublja i ozbiljnija od svih drugih – nestanak autoriteta škole i sve slabije poštovanje prema znanju.

Nekada je škola bila institucija kojoj se verovalo.

Nastavnik nije bio samo predavač gradiva, već i vaspitač i autoritet.

Roditelji su u velikoj meri podržavali školu, a učenici su znali da postoje pravila koja važe za sve.

Danas se taj odnos u mnogim sredinama značajno promenio.

Sve češće se dešava da nastavnik mora da objašnjava i opravdava ono što je nekada bilo podrazumevano: red u učionici, poštovanje nastavnog procesa i osnovnu disciplinu.

Ako uzmem sebe kao primer, posle 35 godina rada u školi često dobijam u rasporedu i zadatak da tokom nedelje patroliram hodnicima škole, oblačeći žuti prsluk kako bih nadgledao učenike.

Nimalo smešno, ali tako je – tri puta nedeljno hodam po hodnicima poput gradskog radnika koji obavlja komunalni nadzor.

U jednom periodu takvih dežurstava bilo je čak pet ili šest nedeljno, u trajanju od petnaest minuta do pola sata, između časova, usred radnog dana.

Zbog toga sam bio primoran da se obratim upravi škole i ukažem da takav način organizacije rada nije primeren niti održiv za nastavničku profesiju.

Postoji i druga strana tog problema.

U školi sam u dva navrata obavljao i funkciju ombuda za kulturu – zadatak koji podrazumeva organizovanje kulturnih aktivnosti u nižim i višim razredima osnovne škole, pokretanje inicijativa i razvijanje saradnje unutar i van škole.

Iako je reč o važnom poslu koji doprinosi školskom životu i atmosferi među učenicima i nastavnicima, taj angažman se u praksi nije računao kao deo zvanične šeme rada, već kao nešto sporedno, bez ikakvog uticaja na platu ili profesionalni status.

Istovremeno, društvene mreže i kultura brzih informacija promenile su način na koji mladi doživljavaju znanje. Informacije su dostupne svuda i u svakom trenutku, ali to ne znači da je poraslo i razumevanje sveta.

Slični problemi prisutni su i u mnogim zapadnim obrazovnim sistemima, uključujući Švedsku, gde se sve češće govori o padu discipline, pogoršanju uslova rada i sve težem položaju nastavnika u školama.

Ostaje pitanje: da li i sredine poput Vranja, ali i društva poput Srbije, moraju da prođu istim putem?

Autoritet škole ne znači strah niti strogoću, već poverenje, jasna pravila i zajedničku odgovornost učenika, roditelja i nastavnika.

Kada se to izgubi, škola prestaje da bude stub društva i postaje samo administrativna institucija kroz koju učenici prolaze.

A bez poštovanja prema znanju, nijedno društvo ne može graditi stabilnu budućnost – bez obzira na to da li je reč o Švedskoj ili Srbiji.

Jer kada znanje izgubi vrednost, društvo vrlo brzo počne da gubi i pravac.

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.