Pomilovanja i opravdanja

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Centar za pravosudna istraživanja obavestio je javnost da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović doneo zakonitu i pravovremenu odluku kojom Ministarstvu pravde nalaže da postupi po zahtevu o dostavljanju kopija obrazloženih predloga o pokretanju postupaka za pomilovanje okrivljenih za napade na studente. Ministar pravde i Predsednik, kao i druge institucije u posedu ovih predloga, čuvaju ih kao najstrože čuvane tajne. Tek nekoliko sati po objavljivanju ove informacije – Poverenik je osetio potrebu da objasni odluku donetu po žalbi CEPRIS-a.

Naime, Poverenik se usmeno obratio televiziji N1, te je u svojoj izjavi emitovanoj u emisiji „N1 direktno“ naveo da on nije odlučio „da se dostavi ono što se traži“, te da on u ovom trenutku ne bi mogao po žalbi da donese takvu odluku „jer bi to bilo nezakonito“, već da je on „naložio organu da ispoštuje tražioca zahteva i da postupi po zahtevu“.

Udah-izdah, pa polako. Šta je Poverenik-pokajnik zapravo hteo? Deluje da je nekome, recimo ministru pravde i recimo predsedniku, hteo suptilno, kvazi-demantijem, da se izvini što je doneo zakonitu odluku po žalbi. Hteo je da objasni da on (ne, nikako!) nije naložio Ministarstvu pravde da javnosti dostavi predloge za pomilovanja pet nasilnika, već da je samo rekao da Ministarstvo treba da postupi po zahtevu, umesto da o zahtevu ćuti.

Ali nezgodno je što je u konkretnom slučaju CEPRIS precizno preneo kakva je odluka Poverenika Marinovića. On se izgleda samo uplašio da bi neko čitajući saopštenje mogao da pomisli da je on uradio više nego što je zaista uradio, te da bi zbog viška ličnog entuzijazma – kao i svaka institucija u Vučićevoj Srbiji – mogao da bude prekoren.

Kaže Poverenik da je naložio Ministarstvu da ispoštuje(!) tražioca. Gospodine Marinoviću, ne kaže se ispoštovati – nikada. Ni na ulici. A u postupku zahteva za pristup informacijama Ministarstvo nije tu da ispoštuje ili ne ispoštuje tražioce informacija, već da postupi u skladu sa zakonom i da na zahteve odgovori u roku od 15 dana.

Kada je reč o dostavljanju predloga za pomilovanje, opet nezgodno po Poverenika, radi se o momentu – nije šija, nego vrat. Dakle, Poverenik je tražio da Ministarstvo odgovori na zahtev. A pošto je zahtev takav da se nesumnjivo radi o informaciji koju javnost ima pravo da zna, onda ishod na kraju mora biti isti: javnosti po odgovoru Ministarstva pravde pripada da vidi predloge koji su doveli do pomilovanja koje je potpisao predsednik Republike.

Kada smo kod toga kome šta pripada – javnosti pripada i informacija da li je Poverenik pokrenuo prekršajni postupak protiv odgovornog lica koje nije postupilo po zahtevu, a što bi bio ovlašćen da uradi u skladu sa zakonom (umesto što se otužno pravda).

Trošeći vreme i energiju na pogrešne zadatke, Povereniku Marinoviću je možda promaklo da je Evropski parlament u prošlonedeljnoj rezoluciji o Srbiji zaključio da su Vlada i vladajuće elite normalizovale represiju, između ostalog, i kroz „pomilovanja za nasilne napade“. Parlament je osudio arbitrerno korišćenje predsedničkih pomilovanja za pojedince osuđene ili krivično gonjene za nasilne napade na studente i druge građane koji učestvuju u mirnim protestima, smatrajući da je takvo postupanje direktno mešanje u sudski postupak i da ozbiljno urušava vladavinu prava.1

Kada znamo da su predlozi za pomilovanja akti koji ne mogu biti skriveni od javnosti i kada znamo da su akti pomilovanja postali i međunarodna sramota ministra pravde i predsednika, potez Poverenika Marinovića možemo čitati samo kao pridržavanje smokvinog lista onima čije je nezakonito postupanje ogoljeno pred celim svetom. Tu ogoljenost vidi i Marinović ali – čvrsto drži taj list, jer kao i drugi slični njemu, za više od toga nema profesionalne i ljudske hrabrosti.

(Autorka je članica Centra za pravosudna istraživanja)

Foto Medija centar Beograd