Od Berana preko Vranja do Stambula

Uvod

Dvadeset i kusur godina. Toliko mi je trebalo da sastavim mozaik koji je ostavio moj pokojni otac, Tomislav Ljubomirov Dević.

On je često govorio: „Sine, daleko ćeš ti dogurati… ali pre nego što nastaviš da čitaš i pišeš svoje knjige, saslušaj i drugu stranu. U Turskoj leži istina koju tražiš.”

Te reči su mi odzvanjale godinama, ali nisam u njih odmah verovao.

Kako bih i mogao — vaspitan sam u srpskom duhu, na istoriji koja je često gledala Tursku kao tuđu, a ne kao izvor istine.

Putovanje kroz vreme i krv

Od dokumenata, arhiva i svedočanstava starih Devića, kao i meštana iz Vranja, Berana i okoline, pa sve do putovanja u Tursku — u Bursi, tokom leta 2023. godine, gde sam posetio grob (turbe) svog prapradede, Gazi Hamza-bega, odnosno vojvode Branila-Brane Vajmeša (Amesesa)-Kastriotića, poreklom iz Gornje Reke (Stara Srbija) — moje putovanje nije bilo samo istorijsko, već i duboko lično.

Saznao sam da je on ratovao rame uz rame sa svojim stricem Đurađem Skenderbegom na zidinama Kroje u Albaniji.

To je bila istorija koja mi je bila nepoznata, a ipak – pripadala mi je. Ona je moja krv i genetika.

Pravni koraci i diplomatske prepreke

Želeći da se moje istraživanje ne završi samo na usmenim svedočenjima i nepotvrđenim pričama, angažovao sam renomiranog advokata Jovana N. Aleksića iz Vranja, kome sam u julu 2024. godine dao punomoćje da me zastupa pred srpskim i turskim državnim organima.

Njegovom upornošću, nakon nekoliko urgencija, dobili smo odgovor od Ambasade Turske u Beogradu — da se lično prijavim, odnosno apliciram, u Istorijski arhiv u Istanbulu.

To je naredni korak.

Da odem, lično, i dobijem originalna dokumenta na staroosmanskom jeziku koja bi mogla rasvetliti poreklo moje porodice do najfinijih detalja.

U tom duhu, planiram uskoro i put u Niš, jer tamo leži Bali-begova džamija — njegovo remek-delo.

Mislio sam godinama da je to tek jedna od mnogih starih džamija, bez posebne veze sa nama — a ispostavilo se da je upravo naša.

Bali-beg je, prema vojnoj literaturi, navodno bio sin Hamza-bega, a džamija u Nišu se zvanično zove Bali-begova, dok je njeno pravo, narodsko ime — Hadrovića ili Adrovića džamija.

A Adrovići su naši, bliski rođaci, po krvi i mesu.

To saznanje o imenu Hadrovića sam dobio od brata Efendije Rahima Muratovića u Beranama, u Crnoj Gori.

Hvala mu od srca.

Lep utisak sam ostavio kod njega, a i on kod mene, kada smo se početkom jula ove godine, sreli na kratko u đul-bašti ispred njegove kuće.

Zaključak

Neka ova priča bude poziv i drugima koji osećaju da nešto nedostaje u njihovom porodičnom stablu.

Ponekad, odgovor nije na mestu gde smo vaspitani da ga tražimo.

Ponekad, zlatna kapija prošlosti leži tamo gde nismo ni sanjali — u zemljama za koje smo mislili da su „tuđe“.

A one su, u stvari, duboko naše.

Moj otac je bio u pravu.

Zahvaljujem mu, i danas mu kažem: slava mu i velika milost.

Poziv novinarima

Ovim putem želim da pozovem novinare iz Vranja i okoline, kao i kulturne i istorijske radnike, da napišu priču o mom istraživanju — ne zbog mene, već zbog istine, zbog dijaloga koji je našoj zemlji potrebniji nego ikada. Ako jedna priča može da otvori put ka razumevanju, neka to bude ova.

 

(Autor je prosvetni radnik sa posebnim interesovanjem za pravna pitanja i nezavisni istraživač)

Foto lična arhiva Lj.T.D.