Sećanje na Džemala Bijedića

Tekst je inicjalno objavljen u Politici

U Politici je nedavno objavljen zanimljiv prilog profesora Nenada Kecmanovića o misteriji pogibije Džemala Bijedića (1917–1977), nekadašnjeg predsednika (1971–1977) Saveznog izvršnog veća SFRJ (savezne vlade).

Prilog me, između ostalog, podsetio na moj nekadašnji rad u saveznim organima i neka zanimljiva lična saznanja o Džemalu Bijediću.

O popularnijim političarima tog vremena kružili su diskretno pričani vicevi. Tako je bilo i s Bijedićem.

Prvi kaže kako je njegova majka često tražila da joj se iz Beograda u Mostar pošalje novi televizor.

Na pitanje zašto je to tako odgovor je glasio: ona je imala običaj da svakog klepi po ustima kad laže, pa se nije libila da lupi ni nekoga ko je lagao na televiziji.

Posledica toga bilo je više razbijenih televizora. Ovo pričanje tumačeno je dvojako. Po jednom viđenju majka je toliko strogo vaspitala sina (koji je rano ostao bez oca), da je predsednik Džemo uvek bio iskren.

Po drugoj verziji na televiziji se često lagalo.

Drugi opisuje njegov odnos prema Titu. Iako je bio diplomirani pravnik, Džemal Bijedić se dosta prirodno i komotno ponašao.

Na jednom prijemu kod Tita uzeo je jabuku i zagrizao je.

To je primetio Tito i opomenuo ga (parafraziram): „Džemo, nož!” Na to je usledilo Džemino pitanje: „Koga, druže predsedniče?” I ova priča tumačena je na dva načina: jedni su ukazivali na „primitivizam”, a drugi na njegovu bezuslovnu vernost Titu i spremnost da uradi svašta.

Vranjanac Tihomir Stefanović Tića, profesor ruske književnosti, radeći u SIV-u, na poziv Nisima Konfina, nekadašnjeg šefa kabineta predsednika SIV-a često je lektorisao Bijedićeve govore.

To je radio vrlo profesionalno i kvalitetno i često je intervenisao na tekstu. Hercegovac, Mostarac ponosan na svoj jezik gledao je i odobravao te intervencije pa zatražio da se upozna s onim ko doteruje tekstove.

Na njegovo iznenađenje pojavio se omalen kuražan čovek, koga je Bijedić, kažu, pitao: „Ti Vranjanac sređuješ tekst Hercegovca?”

Na to je Tića odgovorio: „Izvinite, predsedniče, mi Vranjanci učimo si srpski ko strani jezik, a pogotovu kada studiramo ruski jezik u Moskvi.” Džemo se nasmejao i rekao: „Dobro, dobro, samo tako nastavi.”

Na dan pogibije Džemala Bijedića igrom slučaja zatekao sam se kod starijeg kolege Petra Radenkovića, šefa kabineta tadašnjeg saveznog ministra za veze i saobraćaj Boška Dimitrijevića.

Pera je razgovarao telefonom i odjednom su mu oči zasuzile.

Bio sam iznenađen kad sam tog visokog i snažnog čoveka video u suzama.

Zbunjeno sam ga pitao: „Pero, šta bi? Otkud suze?”

Bio je zatečen i uznemiren, samo je promrmljao „ubiše ga ustaše” i zamolio me da odem.

Ubrzo je prostrujala vest o udesu aviona, a zatim je i zvanično objavljena informacija o tragičnoj smrti Džemala Bijedića.

Okolnosti njegove pogibije (kao i, kako se često sumnja, Slobodana Penezića Krcuna) ostale su nerasvetljene.

Činjenica da je Džemo bio skoro svuda popularan i cenjen, da je bio dobričina i veoma zaslužan za razvoj Pokreta nesvrstanih, svestan svoje genetike (poput Meše Selimovića, Emira Kusturice) i da je smetao procesu dezintegracije SFRJ mogla je da bude razlog da su neke strukture bile spremne da ga nekažnjeno definitivno ometu.

U svakom slučaju, njegova smrt ostaje enigma, što i profesor Kecmanović ističe.

Bijedić je u svoje doba od većine ljudi smatran vrednim i čestitim čovekom.

Kao takav ostaje upamćen.

Zato zavređuje da se, naročito zbog potonjih generacija, obelodane i ovi detalji o njemu koji se ne mogu naći u zvaničnim dokumentima i udžbenicima istorije.

 

(Autor je publicista, poreklom Vranjanac)

Foto lično vlasništvo S.S.