16.04.2024

Dačićev referendum

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Brutalizam je jedina politička ideologija vladajuće koalicije. Stradanja dece i mladih postala su centralni događaji u zajednici. Vesti (pa čak i na RTS-u) do pola – nestala i nenađena deca. Od pola – suđenja zbog ubistava dece i mladih. Takvi i slični događaji, sada je već očigledno, samo dobijaju nove inkarnacije. Neće stati. Vladajući se i dalje ne pitaju šta su do sada pogrešno uradili, već nove katastrofe „preveniraju“ svakodnevnom najavom uvođenja smrtne kazne. Iste one za koju je i dalje aktuelna ministarka pravde mislila da u Srbiji nikada nije ni ukinuta, o čemu je na Peščaniku već pisano.

Klin se klinom izbija, misli srpski vlastodržac i uzurpator (potonje – jer krade na izborima). Iz te teorije je valjda poteklo i pogrešno uverenje da se nove smrti mogu sprečiti smrtnom kaznom. Prizivaju naprednjaci još primitivnog, prizemnog i najgoreg u ljudima.

Crveno-crna koalicija iz devedesetih se porodično okupila za izlazak na nove beogradske izbore. Ivica Dačić je osetio potrebu da se dokaže novom-starom radikalskom okruženju. Tako je naš ministar spoljnih poslova (i novi specijalni izaslanik za neulazak Kosova u Savet Evrope) rekao „da bi referendum o vraćanju smrtne kazne u Srbiji možda i prošao, ali da je pitanje da li zbog toga treba pokretati promene Ustava“. Ja jesam zaista za smrtnu kaznu, kaže Dačić, ali mislim da je teško do toga doći.

Dačić zatim sopstvenu brutalnost pripisuje građanima, pa govoreći o osumnjičenima za ubistvo dvogodišnje devojčice kaže:

Mislim da bi ih obični ljudi golim rukama zadavili. Ovde je sad pitanje, ako hoćemo da idemo na smrtnu kaznu, prvo moramo da pođemo od Ustava, da promenimo Ustav. Da bi se promenio Ustav, zna se kako se to radi.

Možda neko zna kako se to radi, ali ne i Dačić, čak ni posle trideset godina u politici. Nije važno da li je sam Dačić za smrtnu kaznu, nije čak ni pitanje da li bi referendum o vraćanju smrtne kazne bio podržan ili ne. Ključno je da on u Srbiji u ovom momentu ne bi mogao ni da bude raspisan iz pravnih razloga.

Naime, protokolom 6 Evropske Konvencije ukinuta je smrtna kazna. (Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.) Nijedna potpisnica Konvencije, a Srbija to jeste, od ove zabrane ne sme odstupiti čak ni u vanrednim okolnostima (to može učiniti samo u ratnim okolnostima, pod određenim uslovima). Države, pa ni Srbija, na Protokol 6 ne mogu stavljati rezerve, odnosno ne mogu se izuzeti od propisane zabrane smrtne kazne.

Prema Ustavu, a koji bi Dačić da menja, međunarodni ugovori su deo pravnog poretka,1 a Ustav propisuje i da predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora.2 Drugim rečima, Konvencija nije strano telo našeg pravnog poretka, ona je njegov integralni deo. Kao takva, ne može biti predmet preispitivanja od strane glasačke mašine iz Dačićeve mašte.

O pravnim i humanističkim razlozima za ukidanje smrtne kazne rečeno je i napisano mnogo. Suštinski, ti razlozi bi se mogli svesti na jedan – niko, pa ni država, nema pravo da oduzme život.

Jasno je da se Vučić i Dačić, ovog puta nasmešeni sa zajedničke liste, ponovo ujedinjeni, igraju svojom omiljenom temom – temom života i smrti. Jasno je i da je ova tema zgodna za skretanje sa mnogobrojnih nagomilanih problema – od krize vlasti, izborne krize, do krize u novčanicima. Uprkos tome, vredi se, makar na trenutak, posvetiti ovom drakonskom spinu. On je samo još jedna potvrda da dvojac koji jaše već trideset godina nikako nije dvojac dva najbolja studenta i politička maga, kako se oni često predstavljaju u javnosti. Radi se o dvojici ljudi niskih pobuda autentično nesposobnih da izgovore istinu – čak i u trenucima produžene kolektivne tuge.

 

(Autorka je članica Centra za pravosudna istraživanja)

Foto Medija centar Beograd