Bus dibidus

Dva, tri puta odlažem ovaj tekst, sve nadajući se da će doći do promena ili pomaka (ne volim reč pomak, jer ne znači ništa, a koristi se uzalud, u propale političke projekte, nasleđene iz doba komunizma, socijalizma), pa evo ipak će biti publikovan, nadam se u dobronamerne svrhe.

Već duži vremenski period pored budilnika, što se pokazuje nepotrebnim, jer me ovaj brzi, pokretni bučni, rasklimatani bez navijanja, sat, ne samo budi, već što ono kažu „istera iz pamet“. To potraje sve dok ne zađe na lakat i ne nestane buka koju proizvodi.

Autobus, gradski ili prigradski, našeg, privatnog preduzeća. Znamo da se naš grad proširio na sve strane. Tako ovaj prevoz opslužuje građane i prevozi do određenih destinacija. Prevozi ih na posao, rano ujutro i pojedine vraća s posla, ili do autobuske i železničke stanice, kao i do obližnjih sela i prigradskih naselja.

Ne tako davno ovaj prevoz je bio u vlasništvu države ili u društvenoj svojini, pa kasnije prešao u akcionarsko društvo, menjajući status kako bi se zdrava firma mogla da se ponudi i proda nekom strateškom partneru. Usluge tog prevoznika u bilo kom statusu su bile nadaleko poznate, jer nema Vranjanca koji se nije vozio autobusima „Jedinstva - Vranje“ po celoj bivšoj, velikoj državi, do bilo kojeg grada, službeno, turistički, privatno ili na školskim ekskurzijama. Prepoznavali smo autobuse i poznavali čak i vozače, sa njima bili drugari i prijatelji. A oni uslužni, smerni i veliki profesionalci u svom poslu. 

Ne kažem da danas kad je ovo preduzeće postalo privatno, a ima podosta godina, u njemu ne posluju radni, pošteni, sposobni ljudi, ali moram da se vratim na pomenuto njihovo osnovno sredstvo za rad. A to je onaj „autobus“, jutarnje – večernji, s početka priče.

Jeste da Vranje ima dve tri glavne ulice i da sve ide odozgo nadole, ili obratno i da ona skalamerija od autobusa „mora da prođe tim ulicama“. Da se ostale ulivaju u te glavne i da nisu projektovane za savremeni saobraćaj, kao i da teško mogu da se prilagode savremenom načinu prevoza. No, to što se naziva autobusom, sa svežom reklamom na svojim bočnim stranama, kad prolazi, imate osećaj da se raspada, buči, huči, odzvanja na kilometre, trese trotoare i kuće kao tihi vertikalni zemljotres, neizmerenog Rihtera. Onako dugačak od svojih dvadesetak metara, možda manje, visok, kockast, širok da je umetnost mimoići se sa njim, prepoznajem ga kad je bio nov, pre 30 - 40 godina, vozio nas je na pomenute ekskurzije i „panoramsko razgledanje Jadranskog mora“.

Uh, zar ima toliko. Baš smo ostareli, ali su nam autobusi ostali isti. Nedavno sam gledao tursku seriju, naime bacio pogled a tamo scena autobuske stanice u nekoj maloj turskoj varoši. Snimak, iz ptičje perspektive, grada sa uskim ulicama i trotoarima, bez zelenog pojasa, sve sama kaldrma (sokaci i sokačiki). Na stanici mali autobusi, što znači da ne treba prilagoditi ulice i trotoare vozilima, već vozila, autobuse i prevoz potrebama grada i statici, kao i dinamici prevoza, a i potrebama stanovništva. 

Potvrdu tome daje i broj putnika koji navedeni naš autobus prevozi, možda sa izuzecima, koji potvrđuju pravilo, ali te analize se rade po potrebi. Danas svaka malo veća fabrika ima svoj prevoz za radnike. Zašto im se to isplati, to je za neku drugu analizu i priču!?

Drugi privatnici gradskog, prigradskog i ostalog prevoza prilagođavaju svoja osnovna sredstva, potrebama pomenute statike, dinamike kao i broju putnika. 

Naša uvek „Nova autobuska stanica“ je nepromenjena i neprilagođena već godinama. Sećam se kad su je izgradili, kako je bila jedna od najsavremenijih. No, putovali smo i videli i neke druge stanice. Koliko su one izgrađene, unapređene, kompjuterizovane itd. Ova je zadržala svoj izgled od davnina, osim rampe i žardinijera sa nekim drugim cvetovima. Da, i nekog novog glasa na ozvučenju koji nas obaveštava o dolasku i odlasku vozila, sve sa postojećom raskrsnicom na kojoj jedva skreću dugačka prevozna sredstva, iako je trotoar pored stanice najširi u gradu. Možda su tu potrebne tri trake za prestrojavanje, bilo bi lakše svima.

Noviji autobusi se koriste za glavne, veće gradove naše države, ali pristižu i neki drugi, drugih prevoznika, pa vidimo i njihov izgled i sadržaj. 

Onda nije čudo što ljudi koriste, alternativne prevoze, da se ne zamerimo, ali svi znamo njihova odredišta, i moguće poteškoće. Tako da je glavna autobuska stanica prazna, pa više liči na opusteli parking, sa po kojim parkiranim busom za neko od naših obližnjih sela.

Zar odgovorna lica u „Jedinstvu - Kavim“ to ne vide, ili ne gledaju turske serije?  Zar ne prate inovacije „novine“, izmene, elektroniku i ostalo. Nismo mi veliki grad da je teško organizovati prevoz, ali se treba ugledati na druge gradove, Leskovac, Niš, Kruševac, Čačak. Valjda nije potrebna konkurencija pa da se nešto promeni, naravno na bolje? Ili je potrebna!?

Ove kritičke reči  ne shvatajte kao zlonamerne, već kao dobronamerni predlog. Zamenite onaj autobus koji se čuje, kad ga upale u Gornjoj čaršiji, ili kad prolazi pored Opštine, pa i kroz centar grada. Ne znam samo kako obiđe oko kružnog toka ili skreće po ovim našim ulicama. Trese i opštinsku zgradu pored koje prolazi na blagim krivinama sa prednošću prolaza. Nije opasan samo zvuk motora, rasklimatanost, jer, ne daj Bože da ispusti vazduh odosmo svi u… kao kad pukne bomba. To nam je poznato iz bliske prošlosti.

PS.

Upravo sam bacio pogled kroz prozor i gle čuda, prolazi mali autobus, našeg prevoznika (doduše prazan). Pokušava da me demantuje. Počinjem da sumnjam da je „Veliki brat“ pročitao moj tekst pre publikovanja, iz mog kompjutera. Možda iz nekog drona koji je zalutao i u naše južne (tužne) krajeve. 
 

(Autor je pesnik i član Udruženja književnika Vranja)

Foto Vranje News