Sveti Sava kao najveći srpski prosvetitelj

Iako to nije moralo tako da bude, način svetkovanja manifestacije Svetosavska nedelja, ustanovljene davne 1991. godine u Vranju, pretvorio se u notornu kulturnu farsu.

U gradu u kojem lokalni političari poslednjih tridesetak godina kulturni život isključivo shvataju kao organizaciju kulturnih manifestacija, međutim, tako nešto nije neočekivano.

Dok je šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina naglasak u kulturnom životu grada bio na produkciji kulturnih dela, političare je od početka devedesetih zanimalo samo da se kulturom povremeno „zakiteˮ.

U današnje vreme, njihova briga za kulturu ogleda se u povremenim manifestacijama u vidu raznih svetkovina kojih nikada nije bilo više, pri čemu očigledno nikome nije važno šta se tačno manifestuje i kakvog je kvaliteta.

Budući da već decenijama ne postoji nikakva ozbiljna stručna selekcija događaja u kulturi, već programe na ličnoj i burazerskoj osnovi prave raznorazni partijski aparačici, kvalitet onoga što se organizuje nikada nije bio niži.

Tako se, nažalost, i Svetosavska nedelja pretvorila u isprazno fraziranje lokalnih političara i ljudi iz Crkve o značaju Svetog Save i njegovog dela za srpski narod.

Te „najveći srpski prosvetiteljˮ, te „prvi srpski arhiepiskogˮ, te „utemeljio svetosavljeˮ, te „utemeljio srpsku duhovnost i državuˮ, bla bla bla.

Iz godine u godinu, različiti političari i crkveni duhovnici ponavljaju za govornicom iste izlizane fraze koje sve manje bilo kome išta znače.

Ako bi neko danas, pretpostavimo takvu jednu situaciju, o Svetom Savi doznao nešto samo na osnovu ovih fraza koje se u javnosti o njemu ponavljaju, teško da bi uopšte mogao da shvati zašto je on bio tako značajna ličnost.

Međutim, nema sumnje da on to jeste bio.

Evo jednog događaja koji jasno svedoči o tome.

U svojoj sažetoj i kratkoj, meni omiljenoj knjizi o Svetom Savi, pisanoj bez ikakve nepotrebne mistifikacije, Miloš Crnjanski ovom događaju posvećuje naročitu pažnju.

Iz ove kratke životne epizode jasno se vidi da krunski dokaz o značaju Svetog Save za utemeljenje prosvetiteljstva kod Srba ne leži samo u njegovom zalaganju za širenje pismenosti i školstva, već u prostoj činjenici da se Rastko Nemanjić, kao sedamnaestogodišnjak, snažno odvažio da čitav svoj životni put započne bekstvom od kuće.

Naime, Svetog Save i svega onoga što je on postigao sasvim sigurno ne bi bilo da se mladi Rastko Nemanjić jedne jesenje noći nije odlučio da odlučno odbaci ono što su njegovi roditelji planirali za njega, dakle ženidbu i obećavajuću dvorsku karijeru, i pobuni se protiv roditeljskog autoriteta, započinjući vlastiti životni put.

Ovaj značajni događaj iz života Svetog Save rečitije govori o njemu od svih akademskih fraza koje se ispredaju u vezi sa značajem za utemeljenje prosvetiteljstva.

Naime, iako vrlo mlad, Rastko Nemanjić je jasno shvatio upravo ono što autoriteti svih vrsta, koji nas okružuju, uporno od nas skrivaju – da je za životni put svakog od nas od neizmerne važnosti da ne sledimo autoritete slepo i poslušno, nego da se uprkos onome što nam ovi govore hrabro odvažimo na vlastite odluke.

Samo tako možemo postati slobodne i zrele ličnosti.

To je poruka koju nam danas Sveti Sava iznad svega ostavlja.

To je poruka koja je u današnje vreme i za današnju Srbiju značajnija od svega ostalog što čini njegovo nasleđe.

Budući da tako nešto ne očekujemo od političara koji tradicionalno preferiraju poslušnu raju, ali ni od crkvenih velikodostojnika za koje je poslušnost jedna od najvećih vrlina, bilo bi značajno da toga budu svesni svi oni koji se danas bave obrazovnim radom.

Srećna slava, Sveti Sava!

(Autor je Vranjanac, profesor je na Filozofskom fakultetu u Nišu)

Foto lična arhiva