Lek za bolesno zdravstvo

Petnaestak godina radim kao novinar u Vranju i ne mogu da pobrojim slučajeve nesavesnog lečenja kojima sam se bavila.

Nažalost, mnogi od njih imali su smrtni ishod, ali ne i sudski epilog.

Ove godine, što bi se u Vranju reklo, baš nas je „poteralo“. Tri medijski eksponirana slučaja nesavesnog odnosa medicinskih radnika su samo delić onoga što se svakodnevno dešava u ozloglašenom Zdravstvenom centru.

Kažu, ima ih više, sigurna sam da ih ima, ali oni nisu prijavljeni, nisu zavedeni i o njima se nije govorilo.

Počeli smo da bahatost, nekompetentnost, nestručnost i bezobrazluk uzimamo zdravo za gotovo, i kao nešto što se podrazumeva.

Polazim od sebe, kad mi se medicinska sestra osmehne, ja pomislim da nešto nije u redu.

Znam da je surovo stavljati znak jednakosti, ima nas i ovakvih, a bogami i onakvih u svim sferama života. Ali, priznaćete da boli kad su „onakvi“ tamo gde se očekuje humanost, saosećanje, pomoć i topla reč.

Nažalost, mnogo je više loših, pa oni dobri ostaju neprimećeni.

U celoj priči, rukovodilac Zdravstvenog centra smatra da deo krivice snose novinari, smetaju mu komentari na portalima, bole ga uvrede, poziva se na zakon.

Valjda je njegova čast bitnija od čoveka koji je ispao iz kola Hitne pomoći, žene koja je umrla jer Hitna pomoć nije izašla na teren, bebe koja se nije rodila iz ko zna kog razloga...

Eto, čovek procenjuje na maratonskoj konferenciji za novinare da je reč o nekakvoj medijskoj hajci, napadu na njegovu ličnost ili šta već.

Moralnu odgovornost nije pomenuo, o komandnoj nije ni razmišljao jer, kako reče, „sistem funkcioniše, pojedinci prave greške“.

A, mi pacijenti, umesto što se žalimo „novinarima u mikrofon“, treba da se žalimo menadžmentu, zaštitniku pacijenata, ministru, pa možda i predsedniku države, jer to je put, kakvi novinari, kakve gluposti.

Ja ne tvrdim i nikada to neću reći da i jedan lekar želi smrt pacijenta. Naprotiv, tamo u uslovima iz srednjeg veka svakodnevno traje borba za ljudske živote.

Lekari od opreme uglavnom imaju svoje znanje.

Razumem da i njima nije lako, ali ne razumem i nikada neću razumeti lekare koji vređaju pacijente, lekare koji uzimaju mito, lekare koji zarađuju na tuđoj nesreći.

Ne razumem ni medicinsko osoblje koje puši u prostorijama bolnice, koje ne želi da uputi jednu lepu reč pacijentu, ne razumem još mnogo šta, ali moram li ja sve da znam.

Zdravstvo je obolelo, ovo u Vranju čini se od neizlečive bolesti, ali kažu ljudi da je često lek u nama samima.

Pa, dragi moji, budite penicilin vranjskom zdravstvu, slobodno se požalite kad vam nije pružena pomoć, slobodno pohvalite lekare koji su vas izlečili (iako im je to posao).

Neće nama nijedan ministar, nijedan leskovački „koordinator“ (svaka čast čoveku, ali neka provede ovde godinu dana, pa neka sudi), nijedan predsednik stranke na vlasti kazati šta je dobro za nas.

Zbog toga, dragi Vranjanci, tražite za sebe ono osnovno, tražite da vas adekvatno leče oni koje, podsećam vas, upravo vi plaćate, jer to je lek za bolesno zdravstvo.

(autorka je novinarka i blogerka)