U razgovoru nakon predstave “Martin udio” (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, režija Nikola Bundalo, po romanu i dramatizaciji Sanje Milosavljević), koja je odigrana treće takmičarske večeri 46. “Borinih pozorišnih dana”, učestvovali su reditelj Bundalo i glumci gostujućeg ansambla Nataša Perić, Smiljana Marinković, Aleksandar Stojković i Jovo Maksić. Predstava donosi snažnu porodičnu sagu o životu, stradanju, identitetu i istrajnosti, stavljajući u središte priče sudbinu žene suočene sa tragičnim istorijskim okolnostima. Razgovor je moderirala dramaturškinja Jelena Gavrilović.
Jelena Gavrilović ukazala je na početku da je reditelj Bundalo, u kataloškoj belešci o ovom ostvarenju, naveo da “Martin udio” nije predstava o stradanju, već “o životu i preživljavanju”, pa je zanimalo kako je reditelj tokom rada na predstavi pronašao ravnotežu između tragedije, koja određuje sudbine likova, i njihovih svakodnevnih trenutaka?
Nikola Bundalo: To što je sada rečeno postoji u samom romanu Sonje Milosavljević, stoga nam je zadovoljstvo što smo imali takav tekstualni materijal. I vrednost tog romana je upravo u činjenici da jako dobro hoda po liniji emocija, da su one jako lepo raspoređene, a da roman nijednog momenta ne klizi u patetiku. To je ono što me oduševilo na prvo čitanje, ali i sve ostale iz ansambla, i onda nam je bilo sve lagano. Uprkos teškom zadatku, kada imate dobar temelj, onda je lako da se igrate. Sanja je radila tu prvu verziju dramatizacije sa kojom smo ušli u probe, onda je dramaturg Goran Starčević sa mnom i sa glumcima dalje nastavio rad na probama. I negde smo se trudili da ispoštujemo taj tekstualni predložak koji postoji. Taj materijal je nešto što je utkano u sve nas, nešto što poznajemo direktno ili indirektno, generacijski. Tako da je tu ležao taj spoj između nečeg što je napisao i nečeg što poznajemo iz neposrednog iskustva.
Jelena Gavrilović: S obzirom na to da se radnja proteže na period od osamdeset godina i prati tri generacije, koliko je to bio izazov da se sve sažme u jednu celinu?
Nikola Bundalo: Onaj ko je čitao roman zna da su scene raspoređene fragmentarno i nehronološki, a ono što je nama bilo bitno je da ta priča teče i da može da se “čita”. Može se reći da je zaista bio izazov kako spakovati sve te dekade, i vremenski raspon, i prostor u kojem se radnja dešava. Sličan izazov bio je sa likovima koji se pojavljuju - Kako da ih sve sažmemo stilski i žanrovski, da postoji neka jedinstvena nit, pogotovo jer se priče dešavaju u različitim podnebljima tokom različitih perioda.
Jelena Gavrilović: Predstavu ste posvetili svojoj majci, ističući da su žene “čuvari porodičnog ognjišta”, pa me u tom smislu zanima da li ste razmišljali o tome šta je kod ženskih likova bio njihov lični izbor, a koliko je to nametnuto porodičnim odnosima i životnim okolnostima?
Nikola Bundalo: I jedno i drugo. To je naprosto nešto što se dešava generacijama unazad. Žene su tihi heroji; pamtimo ratnike, vojskovođe, pamtimo neke istorijske događaje i stvari koje postoje u udžbenicima, ali ne bismo mogli da sve to zapamtimo da nije bilo naših baka, majki sestara. To su žene koje su tokom svih ratnih sukoba čuvale ognjišta, porodice, kuću i zahvaljujući njima mi smo opstajali. Nije to vezano samo za stradalna, već i za mirna vremena. Ovo je predstava koja komunicira i sa ovim podnebljem, sa odnosom prema radu, konstantnoj potrebi da se ostvari neki “udio”, da se konstantno ide dalje i da se radi, da se radi, da se radi… a da se zapravo vrlo malo vremena posvećuje sebi. To je nešto što je utkano u sam naslov romana, a i u ovu predstavu.
Jelena Gavrilović: S obzirom na to da pratimo Martu kroz različite životne okolnosti, šta je ono što je kod nje ostalo nepromenjeno od početka do kraja.
Nataša Perić: Pa, suštinski, njen je identitet od samog početka vezan za rat. Marta je od starta imala snagu, ali i nežnost, i sve te okolnosti kroz koje je prošla nisu promenile njenu želju, nadu za dobrim i viđenjem dobrog.
Jelena Gavrilović: Odakle crpi tu nežnost i kako je opstala?
Nataša Perić: Mene je u romanu fascinirala ta jednostavna, takoreći banalna folozofija života. Nikola je pomenuo naše bake, da su imale tu vrstu filozofije. Kako neko ko je prošao kroz dve nesreće polako rasprema svoj “udio”. Tome sam se posvetila.
Jelena Gavrilović: Zanima me kako ste vi gradili Rajkov odnos sa Martom, koliko je on bio definisan njihovim karakterima, a koliko nekom ličnom sudbinom?
Jovo Maksić: Roman donosi neku vrstu antičke ljubavi, nekakav spoj koji postoji samo u romanima, ali ovde čitamo roman gde su stvarno postojali ti neki ljudi, tihi heroji života. Rajko je našao svoju drugu polovinu u Marti. Iskreno je ta druga polovina bila bolja od njega celog. Imate onu mudrost da “tri ćoška stoje na ženi”, ali ispada da je to prevara i da sva četiri zapravo stoje na njoj. Muž tu balansira i onda prevagne na jednu ili drugu stranu. Tu je i momenat odrastanja deteta bez oca, reč je dakle o liku koji je odrastao u ženskom svetu i izbor je da se može dobiti čovek koji je ženomrzac ili dobijete čistu dušu koja poštuje svoje žene. Nije mi bilo teško da izgradim lik, jer moja životna filozofija je takva da izuzetno poštujem žene. Ja sam Sonjinu knjigu, kada sam je pročitao, nazvao “Ženskom knjigom o Milutinu”. Izuzetno poštujem i taj period Prvog svetskog rata, to je period vrhunca časti srpskog čoveka u ratu, najsvetlija tačka srpske istorije. Takođe, ne mogu da ne budem fasciniran i mnogim ženama koje su bile zavijene u crno, a odbranile su i ognjišta, i kuće, i porodice, iako mnoge nisu dočekale svoje najbliže iz rata. Ta njihova snaga je izuzetna, ona ne postoji u muškarcu.
Jelena Gavrilović: Lik Ivane, koju tumači Smiljana Marinković, je opet deo neke druge generacije. Šta je značilo ispričati tu prošlost koju lik nije neposredno doživeo?
Smiljana Marinković: Ona je, negde, znala i osećala da postoji neka priča koja nije ispričana i da negde postoji sećanje, a znajući da je dete razvedenih roditelja i da nije reč o funkcionalnoj porodici i verovatno nije čula sve priče, njoj negde u snovima dolazi ideja o njenim precima i pokušava na sve načine da dođe do istine - ko su zapravo oni bili. Značajan je susret sa ocem i taj put kojim ona, saznavajući stvari o svojoj prošlosti, u stvari pronalazi svoju budućnost. Činjenica da paralelno i u privatnom životu imam neku sličnu situaciju u porodici, onda sam to dosta preživljavala, i sa te emotivne strane.
Jelena Gavrilović: A, kakav je Dušanov odnos prema prošlosti?
Aleksandar Stojković: Kad sam pročitao roman i potom pričao sa rediteljem Bundalom, shvatio sam da sam ja u toj priči kao neki “ventil”. Teško bi publika mogla da tokom tri sata trajanja predstave isprati toliku dramu, tragediju i toliko stradanje, pa je to moralo da se nekako relaksira. To je tako i u životu. Ni život nije samo mračenje i “da te bog sačuva”, život je čudo što bi se kazalo, tako da sam ja i inače tamo u pozorištu zadužen za ventile (smeh u publici…), kao neki vodoinstalater. Inače, mi je drag lik Dušana. Taj njegov odnos i prema životu i prema svemu je razumljiv, na kraju i on je samo čovek od krvi i mesa, pa se pomiri sa ćerkom gde se zatvara taj neki krug započet silom stradanja i nesreće. Bio je veoma lak rad na predstavi, jedna od boljih atmosfera. Kad se tako radi, odmah se nasluti da bi to moglo ispasti nešto baš dobro. Reakcija publike je u Vranju od starta bila izvanredna, što nije svuda slučaj. Mogu sa kažem da mi najbolje igramo priče koje se nas tiču, iz našeg podneblja. Već sa Šeksiprom i Čehovom je “stradanije” (smeh… u publici).
Jelena Gavrilović: A, kakve reakcije očekujete na drugim mestima.
Aleksandar Stojković: Sve zavisi od mesta, ako bude Zagreb, onda ću ja malo ranije morati da uhvatim taj autobus (smeh…). Šalim se. Ova priča je univerzalna, nismo mi uperili prstom u bilo koga. Predstava je kod nas u Banja Luci prodata čim se objavi repertoar, zaista je veliko interesovanje.
Jelena Gavrilović: Ne, svaka čast, baš sam komentarisala da ne pamtim kad me jedna predstava toliko “pomerila”…
Svi iz gostujućeg ansambla: Hvala…
