Muke s rečima, muke s teatrom

Teatar je skupa stvar, to je svima jasno. Jedna predstava teško može da vrati uloženi novac, te je iluzorno tražiti tržišne odnose u pozorištu. Kada bi se to desilo, bila bi to smrt ove umetnosti bar kod nas. Željko Mitrović mogao bi da pokupuje sva pozorišta budzašto, da podeli otkaze, ostavi deset procenata od trenutno zaposlenih glumaca i glumica i natera ih  da „prestavljaju“ vodvilje i komendije po njegovom ukusu. Verovatno bi i zaradio. 

Moje višedecenijsko iskustvo sa pozorištima, kako u glavnom gradu tako i po manjima mestima (izbegavam pežorativne izraze poput „provincija“ i „unutrašnjost“), moglo bi da se nazove kafkijanskim i bulgakovljevskim. Ima nešto od ambijenta jednog i drugog: teskoba, mrak, samo što crni mačori ne iskoče iz ormara na vas. Najpre, do podneva (po Srednjoevropskom vremenu) ne pokušavajte da otkrijete nijedno „odgovorno lice“ u bilo kom pozorištu. Na ulazu vas dočekuje portir, odnosno obezbeđenje, i ne da vam da prođete dalje. Ukoliko ste drčni i bezobrazni (kao ja), onda on telefonira, pa se otuda javi sekretarica koja vam poručuje da ostavite tekst na prijavnici. Ukoliko ste još bezobrazniji (opet kao ja), onda vas propuštaju da se lavirintom hodnika uspnete gore i ostavite u sekretarijatu tekst, koji će naravno biti predat nekome (dramaturgu, upravniku, umetničkom direktoru?) i bićete obavešteni, sigurno.  

Od kako obigravam razne teatre nikada me niko nije obavestio, niti imejlom niti telefonom, o mom tekstu. Ni da kažu: pročitali, nije za nas. Ni da beknu, ni mukajeta. Ukoliko ste uporni pa telefonirate (opet kao ja), upravnik i dramaturzi su vazda na nekom važnom sastanku:  u ministarstvu, gradu, opštini...     

Mogu odgovorno da tvrdim kako u srpskim pozorištima ne čitaju ničije tekstove prispele na ovako amaterski način. Sve to ide u koš. Ako im donesete odštampano - papir leti pravac u kantu za đubre, a ako im pošaljete  elektronski, onda ide u „recycle bin“. Ako ste baš uporni, onda vas vrte otprilike ovako: repertoar je popunjen unapred za jednu, dve, tri ili više sezona (u zavisnosti od procene sa kime imaju posla kod mene je uvek bila  maksimalna popunjenost). Već su potpisani ugovori sa rediteljima i ostalim saradnicima, sa gostujućim glumcima, sve je određeno, nema prostora. U retkim trenucima iskrenosti priznaće vam: Ččoveče, dnevno nam pristiže deset, dvadeset, trideset... takvih tekstova – ko će to da čita?! Tako kažu čak i po amaterskim i profesionalnim pozorištima u manjim mestima. Da ne poveruje čovek kakva je ovo skribomanska nacija! (No, možda sam i ja jedan iz te plejade? –  pitanje ostaje otvoreno).  

Bilo kako bilo, repertoari naših teatara se stvaraju tako što dođe neki nabeđeni golemi reditelj i tresne na sto pred upravnika neki scenario, svoj ili davnašnjeg ortaka iz studentskog doma, kuma, partijskog druga, ljubavnika (posebno je jak GAY lobi u tom svetu pozorišta, filma i uopšte izvođačkih umetnosti - oni su tamo nešto kao tajno bratstvo za međusobno potpomaganje) i to ima da se postavi, to će biti novi „projekat“. (Nema više predstava to su sad sve „projekti“. Svetski zvuči. Svetsko a ipak naše.) Podrazumeva se da će dovesti i svoju ekipu drugara kojima navlači tezgu: svog kostimografa, scenografa, koreografa, majstora šminke... Ili obično reditelj, koji je često i autor scenarija, uzme da sam uradi skicu za scenografiju, da odabere muziku i sve drugo kako bi sebi nakarikao što veći honorar.  

Valjda bi uprava pozorišta, neki umetnički savet u kome su stručni ljudi od integriteta, trebalo da odlučuje šta će se igrati i ko će režirati, a kod nas je obrnuto: reditelji su stavili pozorišta pod svoj protektorat!  

E, sad. za kraj konkretna stvar. Već dobrih trideset godina pokušavam da pronađem pozorište koje bi odigralo moju dramatizaciju jedne čudne, netipične za ovog pisca i neopravdano prećutane priče Borisava Stankovića - "Nastup". („Nastup“ je zapravo nervni slom, kako se davno govorilo.) Priča je jezivo iskrena, faustovska, netipična za Boru kao nekog "vranjskog pisca meraka i karasevdaha", kako ga uprošćeno mnogi vide.

Stanković je ovu priču pisao u velikim vremenskim razmacima, gotovo čitav svoj život i nije želeo da je publikuje za života. Prvi put je objavljena posthumno u prvom izdanju njegovih sabranih dela 1929. godine. 

Jedna naša faustovska priča na razmeđi  vekova, ali uvek  aktuelna. Atipični Bora, ovoga puta radnja smeštena u veliki grad, u društvo Srbije koje se koleba između tradicije i novog. U drami se prepliću zanos prve ljubavi i duboko razočaranje; karijerizam koji odvodi u promašeni život i blaziranost; žudnja za životom i preispitivanje sebe samog; želja za promenom i iskorakom; neostvarivost snova. Do sada neizvođena pripovetka srpskog majstora realizma i moderne, koja je zaslužila  svoju scensku praizvedbu.

Priča o mladiću iz malog mesta, o "provincijalcu" željnom uspeha, o fatalnom zaljubljivanju, potom razočaranju jer idealni lik, ispostaviće se, zapravo je tajna prostitutka, posle prvog šoka cinična zloupotreba njenih društvenih veza da bi se privremeno i zakratko popelo na društvenoj lestvici, potom šlajfovanje u kolotečini blaziranog života razvratnika i bonvivana. Činovnik koga ne cene i koji će ostati doveka u poslednjem platnom razredu. Sa flešbekom na davnu ljubav iz rane mladosti. I onda „nastup“, psihijatrija.

Po izlečenju, prosvetljenje na kraju: „Živeo sam za taj blagotvorni, isceliteljski san o ljubavi, blaženstvu, sreći. Pamtio ga u pustinji svakidašnjice. Sve dok me opet, ko zna kada, posle dve, tri ili više godina isto ovako ne zgrabi, potrese i odbaci od sebe sama taj san, taj poljubac, i da me ponovo obuzme ljubav, milje i sreća pa da opet ljude, svet - koji bi se inače morali mrzeti zbog svojih svakidašnjih sitničavosti i zlobe, nitkovluka i niskosti - ponovo zavolim, iznova osetim svu radost života...“

Pre petnaest godina Radio Beograd izveo je na svom Drugom programu moju dramatizaciju ove priče pod nazivom "Gospodin Žorž" (kako se zove glavni lik, odnosno Đorđe Stanisavljević zvani Žorž). Nijedno pozorište kome sam se obratio, a počeo sam (naivno smatrajući da će to njih najpre zanimati) od tada već profesionalnog pozorišta u Vranju, preko NP Beograd, SNP u Novom Sadu, JDP, BDP, Ateljea 212, NP Niš, Leskovac, Pirot, Užice, Kragujevac... Niko me nije udostojilo ni reči! (Ukoliko su smatrali da nema dovoljno teksta ili da nije dovoljno dobro, mogli su da mi ponude saradnju sa dramaturgom pa da doteramo i dodamo).

Ali, neće biti da je uzrok odbijanja loš tekst. Jer, ne radi se to tako kako naivčine misle: doneseš tekst u pozorište, neko ga pročita i odluči da ga igra ili ne igra. Postoji jedna klika „genijalnih reditelja“ koji mogu da postave sve na bilo kojoj sceni, samo njihovo ime je dovoljno da kao čarobni ključ otvori sva vrata.

Radi se o trange-frange poslovima, ja tebi-ti meni. Jednostavno ja nisam neko ko je uticajan u tom svetu, ne bih mogao da im obezbedim gostovanja u Beogradu, Novom Sadu i drugde, pohvale putem medija, ubacivanje na festivale, neku ulogu u TV seriji.

Reč je dame i gospodo upravo o tome. Korupcija i pokvarenjaštvo.   

(Autor je književnik, poreklom iz Vranja)

Foto Vranje news