O3

*Pročitajte priču vranjskog istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića.

Možda je to bilo ovako kako sada zapisujem na golemom svetskom smetlištu. A možda potpuno drugačije, no svejedno na isto je izašlo. Naučnom svetu ali i najširoj javnosti poznato je kako se  Akcident  odigrao 15. oktobra 1958. godine.     

A da li bi se zbilja moglo poverovati da se Akcident  nije tek jedan jedini put odigrao? Da su ostaci nastambi i radionica za izradu glinenih i kamenih ritualnih predmeta (ili možda pukih  dečijih igračaka?!)  koji  su nas nekada muklo posmatrali iz memle i mraka barake na lokalitetu ili iz vitrina Muzeja – zapravo otpaci jednog degenerisanog vremena i ljudi izobličenih  mentalno i fizički možda kao posledica nuklearne  praistorijske havarije??? Šta kazuje ironičan izraz na njihovim geometrijskim debilskim licima? Možda je to podsmeh iz tmine prošlosti, naknadna pamet propalih ljudi koji nadmeno posmatraju naše batrganje svesni da se ni mi nećemo spasiti iz paukove mreže vremena?

Kako bi se to moglo dokazati? Da se iskopa ostatak nekog primitivnog ali još delotvornog  „reaktora“ od pre četiri hiljade godina?! Kako, zaboga kako,  kada metalni delovi korodiraju i odlaze u prah i pepeo znatno brže  a preostaju tek kamen i kosti? Vajni tragovi neorganskog i organskog. Đubre zemlje i đubre čoveka. Konačno, ko bi prihvatio  takvo objašnjenje, ko da se pomiri sa faktom vrtenja ukrug?  
Ne, to sujeta ne bi sebi dopustila lako.

*
 
Da bi se stiglo u najudaljeniji  kutak  Dugog Ostrva Vavilonije u ona ne tako davna i  tobože srećna vremena  trebalo je proći kroz more suncobrana, kišu dečijeg vriska i podneti decibele ozvučenja. Hiljade telesina poleglih po pesku – kao meso na roštilju, opuštena lakomislenost i razdraganost svetine koja se tiskala oko frižidera sa sladoledom... Tako je bilo pre svega, pre istine, pre nego što je kiša nanela mulj, komade šporeta, životinjske kosti, poderane kapute, šešire...  sva čudesa ovoga sveta.  Kao da sam odvajkada bazao  usamljenim ostrvom, kao da sam se ovde rodio, silno želeo da tu ostavim kosti... A danas,  ostade mi  samo jedinstvena želja  da otkrijem još nekoga. Bilo koga  preteklog  iza goleme vode koja  sada nadolazi, kaplje  i pljuska odasvud, klokoće, grgolji, šumi, nosi i povraća... Bujice iz gora natrpale su nanose mulja, šljunka i kaljuge koji su prekrili stvaralački prah zemaljski. Sve se gubilo, nestajalo, poniralo u tavnim raspuklinama Hada.     

Do pred sam „vanredni događaj“ kako je to uobičajenim službeničkopodaničkim jezikom opisivano, „situacija je držana pod kontrolom“. Iz  Operativnog centra  javnost je svakodnevno obaveštavana o tome da naš srećni otok ostaje neugroženi  „kontinent stabilnosti“  nepodložan  globalnim pogubnim  tokovima: milioni tona čelika  autogenim aparatima sečeni su tamo daleko na Indijskom potkontinentu; hiljade i hiljade hektara Amazonije iskrčeni  su u ime profita plantažera  soje i kukuruza opet predaleko u Južnoj Americi;  posledice  povećane potrošnje  mesa, mleka i jaja kao odraz povišenja životnog standarda u doskora pothranjenim područjima Dalekog istoka  nisu nas zbunjivale... Mi smo svi skupa i svi zajedno svakim danom sve više napredovali... Samo dokle???     

I ovog  jutra sve se čini dobro da bolje ne može biti. Krenuh  aeromobilom nešto ranije kako bih izbegao jutarnju špicu. Nebo nad Vavilonijom je  groznoolovno a već je nekoliko sati pljusak koji  podseća na mlaz iz tuša spirao blato i smeće koje se nagomilalo po  periferiji jer su Labori  prekinuli rad. Nije se tome bilo čuditi, niti je bilo razloga za paniku, sve je bilo pod kontrolom, sve se to do dosadne besvesti toliko puta već ponavljalo. Pa zašto se ne bi ponavljalo i dalje u večnost??? 

Još od kako je čovečanstvo pregrmelo Prvi i Drugi svetski ustanak, nešto se duboko u nama izokrenulo. Niti Labori, ta ćutljiva i radna masa više nisu ostali isti. Odigravši presudnu ulogu u gigantskim pokoljima koji su uglavnom potvrdili status quo ante bellum, stekli su samopouzdanje i uspeli nizom vešto koordiniranih pritisaka ostvariti za sebe političke i kulturne probitke.   

*

Sa posla sam izašao uobičajeno u pet, telefonirao sam joj da se nađemo. Bejah  sam, osamljen u svekolikoj vrevi sitija. Uobičajeno, svakog popodneva oblaci su se narogušeno kondenzovali  sa severozapada. Kiše su dozlogrdile, prekratko je trajala radost osveženja posle  dugih žega. Krenuo sam tamo. Koliko dugo već nisam sišao na reku? Na tu dugačku,  hiljadama kilometara razvučenu reku duž Kontinenta, ogromnu vodu nekada opevanu i slavljenu od romantičnih poeta i zaljubljenih kompozitora?  Očekivao sam je da mi se pridruži. Dok ne čujem brujanje njene letelice bazao sam naokolo, osmatrao, zijao opustelim predelom. Od Instituta behu  preostale tek zarđale žice, dve-tri izgorele karoserije kamiona i nejasni tragovi radioaktivnosti po tlu. Ne, odavno se niko nije čuvao onoga što je postalo sveprisutno. Isijavanje je bilo uobičajena pojava i nije vredelo brinuti se. Odvraćam pogled  od nabujale reke. Preko peščanih dina koračam tamo gde je nekada stajala baraka sa iskopinama dok je kradljivci nisu razgrabili.   

Nagli vetar  podiže i uskovitla  pesak nad obalom. Sunce ponire u sutonu. Šutiram otpatke vrhom cipele. Osvrćem se kao da iščekujem nešto... nešto  da se desi. Noga zapinje. Kleknem  i obuhvatam  prstima parče kosti, mogla bi to  biti donja vilična kost sa tek jednim zaostalim zubom umazanim blatom. Pun gađenja zavitlam je daleko. Nije bilo čiste vode u radijusu od dva kilometra da operem dlanove, to znam. Ali kao dete  koje otkriva svet želim sve da pipnem, dotaknem, osetim čulima.  Malo dalje nešto metalno štrči  ispod naslaga peska i zemlje. Spuštam se umoran na zemlju. Sofije nema pa nema. Opružam se na bok  dremljiv još od noćašnjeg lošeg spavanja i tmurnih snova kojih se ne sećam  ali ih osećam. Prijatan miris, snažan i opojan miris dopire  neodređeno iz  tla, ispod peska koji je konzervirao  kolibe Neandertalaca... Uljuljkujući, omamljujući, somnambulni miris svežine i preporoda... 

Ona i Ja, goli na svetom pesku dok sunce prži i prožima životnom energijom. Ozon, O3, upija se u naše pore, u vene, živote i mi otičemo, nestajemo spojeni u Vaseljeni...  

(Autor je istoričar i književnik iz Vranja) 

Foto Vranje news

O autoru

Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane "Čovek koga je trebalo ubiti" (1992, 1996), priče "Rane, ožiljci, melemi" (samostalno izdanje, 1997); "Arijadnino klupko" (2001), priče "Ugriz rajske zmije" (2003), "Sectio caesarea" (2007), "Silazak u Atlantis" (2012), "Sinekurista" (2016), "Slom" (2018), roman "Trijumf tragedije" (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu "Rajski ožiljak/La Edena cikatro" (2021), knjigu priča "Rosarium Amorosum", "Poduhvat Fenix" (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka "Gog i Magog" 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda.