Izostanak persone Elizabet Fogler

*Pročitajte priču našeg sugrađanina, istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića koji živi u Beogradu.

Najgore ludilo i najočajnija gluma: glumiti da si zdrav.

Draganu Babiću (1937-2013), izuzetnom novinaru i plejboju  

Ležim u zgusnutoj tmini, testo mraka, nevidnica, nebitnica... znam da je to ono „vučje vreme“ - časovi u kojima se najčešće umire i rađa, bespomoćno vreme između tri i pet. Personine reči: „Hladna sam, trula, ravnodušna. Sve je samo laž i imitacija. Praznina. Mučnina.“  Ležim na kamenom stolu, prekriva me beli čisti čaršav, još sam topao, piljim u plafon, još do mene dopiru zvuci, reči koje se gube u vazduhu, sve slabije ih razumem ali mi čula nisu otupela, još mogu da mislim, čak mi se čini  da osećam. U mračnoj bioskopskoj sali kroz snop svetlosti pomalja se belina  nage žene koja je u horizontali - poput mene sada - na ravnoj kamenoj ploči,  primičem joj se, naginjem... nešto iščekujem... širom otvara plave oči, bljesnuše očnjaci, obrgrljuje silovitim stiskom ruku i nogu, privlači neodoljivo sebi u ništavilo u raspad u razaranje atoma u nemateriju... Glumac (ili ja?) vrišti, snagom svojih živih ruku raspliće mrtvačke ruke oko  vrata i bezglavo trči... trči... beži  iz podruma praćen  lepetom krila  uznemirenih crnih ptičurina. Vrane ptice. Ptice vrane. Vranje crne ptice zloslutnice. Groznog li mesta za život i umiranje. A ipak dođoh ovde da umrem.    

* 

Sunđerom me brišu dve crne žene, navlače mi čistu odeću - naravno provizorno, reda radi - to poslednje pranje nije kao ono prvo koje uvodi u život, ovo izvodi iz života. Ne pamte se: prvo počiva  skriveno u tmini nesećanja a drugo u jezi  prestanka poslednjeg otkucaja, više je nagoveštaj nego svest. Ne mogu se oteti utisku da je sve suviše hitro odletelo, pola veka, treptaj krilima groznih  ptica u filmu o Personi Elizabet Fogler.

*

Dok sam umirao u ovoj truloj sparnoj  varoši znao sam da se niko neće ni setiti da je obavesti, uostalom nikoga ovde nije ni bilo briga za mene, za nju. Umirao sam tiho, kopneo, zima je minula i ledenice su se otapale, ličile su na šećerleme na seoskim saborima. Moje, naše vreme, minulo je. Niko se ne seća ni mene ni tebe. Slavni novinar i zavodnik. Slavna glumica, zavodnica, čarobna Elizabet Fogler. Persona. Ona koja je jednom, nasred scene u teatru izgubila glas, moć govora, zanemela... Ili je možda odlučila da sve bojkotuje, prkosi stvarnosti, prekine stvarnost, raskine sa spoljnim svetom. Da pobegne u realnost bolesti iz imitacije života pod reflektorima.

Raspadaju se atomi tela, duša mi još vija okolo, oholo, još četrdeset dana. Hoće li čuti za mene, za moj odlazak, napuštanje sveta? Hoće li možda pročitati u novinama ili će je neko obavestiti, telefonirati? Hoće li bar poslati telegram?... Ali kome da ga pošalje? Na koju adresu? Da li će možda ipak doputovati, doleteti? 

*

Posmatram u ogledalu lik. Trenutak-dva neodlučnosti, kao da bih da sačuvam nešto od večerašnje svoje pojave, preobrazbe, fantazme, „lutke“ koju sam poprimila. Potom, energično skidam sa sebe „svoj“  dvoiposatni život u tuđoj koži: odlaze u koš za smeće  nanosi šminke. Najpre po licu  razmazujem deblji nanos pomade  pa je brišem papirnim ubrusima. Sa tom prljavom smesom boja i kreme koja bi mirisom da dočara sunce i more kao da odlazi i sva čarolija, sva zabluda, sva igrarija. 

Maska. Ja sam maska,  svi smo  maske. Igramo  svoje uloge  od kojih su najbolje one koje su spontane, takoreći improvizacije na otvorenoj sceni. Nametnute uloge nikome  „ne leže“. Dok „obični“  ne znaju da su glumci u sopstvenim životima dotle mi koji smo po profesiji glumci ne znamo da razlučimo scenu od života pa nam se dešava da u svakodnevici „preglumimo“, preterujemo  u emocijama. Ili padamo u depresivnost. Teško je „ući u lik“ a ponekad je teško pronaći tananu Arijadninu nit kojom bismo se izbavili čudovišta koje nas spopada u lavirintu glume. Minotaur vreba i mami da se spuštamo sve dublje u tuđi život, tuđe probleme i preživljujemo tuđe iskustvo.

Oblačim kaput i izlazim na ulicu u mrak. Šta sam ja? Ko je uopšte taj božansko-satanski stvor nazvan glumac?   Kažu neki da je to nekada davno  bila  pogrdna reč. Jesam li ja večeras bila stvarna ili... 

*

Kada se završio pogreb, kada je i poslednji govornik okončao reči, kada je zemlja proždrala telo spremljeno za prah –  u sutonu dugog letnjeg dana Persona pokrivena crnim velom pojavila se na ulazu u staro groblje. I odmah je nestala, iščilela u poslednjim proplamsajima sunca kako to biva sa svim fantazmama.   

(Autor je istoričar i književnik iz Vranja)

Foto Vranje news

O autoru

Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane "Čovek koga je trebalo ubiti" (1992, 1996), priče "Rane, ožiljci, melemi" (samostalno izdanje, 1997); "Arijadnino klupko" (2001), priče "Ugriz rajske zmije" (2003), "Sectio caesarea" (2007), "Silazak u Atlantis" (2012), "Sinekurista" (2016), "Slom" (2018), roman "Trijumf tragedije" (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu "Rajski ožiljak/La Edena cikatro" (2021), knjigu priča "Rosarium Amorosum", "Poduhvat Fenix" (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka "Gog i Magog" 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda