Autor: Nenad Petrović (Isidori Sekulić)
Priča je bila objavljena u dvojezičnom izdanju na srpskom i esperantu (u prevoda Zlatoja Martinova): Nenad Petrović, Rajski ožiljak (odabrane priče). La edena cikatro (elektitaj rakontoj), Zemun: Most Art Jugoslavija 2021.
Vranje - Obično krenem tek da bih krenuo. Bez plana, ni namere nit brigeša. Prođem kroz park sa njezinim spomenikom. Stoji gordo – isturila knjigu preko stomaka i međunožja da se njome brani. Naniže, stepenice kroz olistali šljivik, fontana, staklenik sa lejama sadnica, još jedan spomenik, pruga. Nalevo nastaje uspon kroz šumu, prvi, drugi zaokret, najpre žena pa minut za njom eto ti ga muškarac – crnomanjasti prosjaci, klošari, skupljači stareži i krpa. Suvi lebac, presavijeni kartoni, nogavice landaraju iz torbaka. Poslužiće, brateee.
Kroz žicu nekropolisa, sa ušorenim večnim kućama na brdu, vidim njezin krst od prostog kamena. Tu je početak ove mrtvačke ekskurzije, itinerera na onaj svet. Ne znam koji me zaludan vetar nanosi ovako po grobištima, što li grobarim i muku mučim, što jebavam ale?! Koji moj tražim?! Kog li đavola?!
Povremeno, ukaže se plen. Poznato ime, neobično prezime, divan epitaf, slatko li je braćo pohoditi groblja. Hristijanskoj duši nekako milo oko srca kad znade da nije prva a neće ni poslednja biti. Tišina. Povremeno lepet krilima: grabljivici teško kad pomisli koliki plen kao mrtav kapital leži zarobljen ispod kamena. Uzaludno meso. Koridorom se uzdiže metalna ptičurina.
Onda, obrišeš znoj i sedneš na ivicu groba. Ime – ništa. Prezime – alarm. Divan grob od roze kamena isijava po toplom danu. Izglancan, poruculanski cakli. Toplo od njega brate struji.
*
Generalova kći imala je dvadeset dve ili dvadeset tri – da te ne slažem – kad skonča. To je i dandanas kad se sve već zaboravilo ostala tuga Božija i misterija ljudska, ovozemaljska. Odgonetnuti se ne dâ. U ona vremena prostruja tek čaršijom, baš onako kako opisuju romani, kao iz arije o kleveti koja piano-piano najpre pri zemlji puzećki ide, šunja se po blatu. Ali ovaj glas nikad nije grunuo. Ostade udavljen u samoći, čamotinji i tugi. Ni pomisliti da se nešto javno prozbori, interpelira u najvišem domu, da se napiše nešto makar izokola, jok more – žiža pec. Smutnoe vremja beše, gutaše mrak i pomrčina. I razna se nagađanja i pogađanja javiše, ispileše se zmijska jaja, osobito među ženskinjama. Te ovo te ono. Neki se drznuše da odu na pogreb, neželjeni. Na sahrane se ne zove, al opet... Ima li smisla da proviruješ između krstača ne bi li ugledao Njega. Oca. Generala mrtve vojske. Da mu pročitaš sa lica. Odgonetneš tajnu.
*
To je bilo onog sumraka. Tada ga je poslednji put videla. Činilo joj se da njegove oči ne zrače onako kako je naučila da zrače, kakve je pamtila. Uniforma drugačija od one koju je poznavala od kako je svesna života i ljudi oko sebe. I čudna neka šapka kao iz pozorišne garderobe, rekao bi čovek: koga more ti zavitlavaš, koga prestavljaš? Koja je to maskarada, neko prenemaganje?
- To mora prestati!
- Jesmo li završili razgovor?
Oćutala je. Ustajući, pomišljala je da još nešto kaže, ima li smisla? Zakorači preko sobe, nije se okrenula i otide u tminu. Ostavši sam on uli u čašicu i ispi odjednom. Potpuno sâm u sveopštoj samoći. A zar ona misli... zar ona misli... da ja to mogu... da ja to...
*
Kada se vratila u Veliku varoš koja joj nikada nije pripadala, kojoj ni ona nikada nije pripala, popela se u stan. Otključala vrata, upalila sijalicu u antreu, nakratko zastala pred ogledalom: "Tata ti to moraš!" Bacila se potom na krevet dugo vlažeći suzama jastuk. Ujutro su zavese besno lelujale a čuveni prestonički vetar koji seče vitlao je kese, papir i lišće unoseći ih preko terase unutra. Bila je jesen. Ratna jesen.
*
General iskusi za života najstrožiju kaznu. Šta će mu više, ko mu može dosuditi strožije? I dok čeka u konfornoj samici na formalnu juridičku presudu koja će ga ovako ili onako ostaviti da pust i očajan doveka odsamuje, pomišlja li na posledni razgovor?
Jednog lepog ili svejedno ružnog dana i njega će spustiti u ilovaču ovde na brdu tik uz nju, u nekropolisu među čempresima i bagremom. Neka ukrućena uniforma nosiće na somotskom jastučetu gomilu znački – sujetu sveta zbog koje je prolivao tuđu i uništio svoju krv. Orkestar će odsvirati himnu i koračnice a stroj vojnika ispaliće tri plotuna uvis da načas rasteraju crne vrane gavrane sa topola. Da im pokažu kako za njih ovde mesa nema. Ali vratiće se grabežljive brzo. Njihovo nikad nije prošlo, sveća im neće utuliti dok je ljudi i veka. Kao paperje spuštaće se sporovozno sa neba hartija od ispaljenih ćoraka. Komunalci, ljudi od zanata, očas će potrpati zemlju i lopatama zaravniti humku. I nebo će svakako, a pre a kasnije, iznova zadobiti čistu plavetnu boju i postaće svetlo i toplo kao sad. I zato valja poći. Dole, niže, na nadošlu reku.
*
Definitivno, ovoga leta tange su na jezeru preuzele primat. Devojke od dvadeset dve-dvadeset tri, da te ne lažem, opružene na ležaljkama štrcaju se sprejevima, razmazuju ulja i kreme po već braon koži, jedna drugoj masiraju leđa, kikoću se, čavrljaju... Koridorom se spušta metalna ptičurina kojoj pokušavam po repnom znaku pogoditi čija li je, koje li kompanije? Naručim rakiju. Za dušu. Njenu i njegovu i našu i sviju nas i sviju njih. Ovoga leta, konačno, tange su na jezeru pobedile.
O autoru
Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane Čovek koga je trebalo ubiti (1992, 1996), priče Rane, ožiljci, melemi (samostalno izdanje, 1997); Arijadnino klupko (2001), priče Ugriz rajske zmije (2003), Sectio caesarea (2007), Silazak u Atlantis (2012), Sinekurista (2016), Slom (2018), roman Trijumf tragedije (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu Rajski ožiljak/La Edena cikatro (2021), knjigu priča Rosarium Amorosum, Poduhvat Fenix (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka Gog i Magog 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda.
