Priredio: Bane Dimić
Vranje - Vranjanac Mihajlo - Mile Stevanović, poznatiji kao "Cupara", odigrao je veliku, ako ne i ključnu ulogu za konačno oslobođenje hrišćana južnih krajeva Srbije od Turaka.
Bio je najmarkantnija ličnost u porodici Cupara. Pred Prvi svetski rat, bio je u Narodnoj odbrani i službovao kao visoki funkcioner za južne krajeve. Bio je član "Sokola" i dugogodišnji predsednik Sokolskog društva "Dušan Silni" u Vranju.
Njegovo područje rada i interesovanja bila je najpre pretkumanovska Srbija, a posle oslobođenja 1918. godine i cela Jugoslavija. Imao je bogatu biblioteku u kojoj je dominirala fotografija švajcarskog pedagoga Pestalocija.
Bio je veliki nacionalista, a po ubeđenju republikanac. Obučavao je mlade Srbe da rukuju oružjem, a bavio se i obaveštajnim radom.
Rano je ostao bez majke. Bio je dobro i pametno dete, kako je govorio njegov stric "Čiča Tome". Voleo ga je i brinuo o njemu. Čica Tome je bio jako dirnut njegovom smrću, i sam teško bolestan i vezan za krevet, a pošto je pogrebna povorka prolazila pored njegove kuće tražio je da ga izvedu pred kapiju da oda poslednju poštu svom bratancu.
"Cupara" ili Bata Mile, kako su ga zvali Vranjanci, oženio se Milicom, sa kojom je imao sinove Branu i Mišu, kao i ćerku Nadu. Bata Mile je završio učiteljsku školu, pa je kasnije imenovan i za upravnika te ustanove. U školi je formiran Izvršni odbor četničkog pokreta u Vranju 1903. godine, u vreme kada se razvijala borba srpskog naroda za konačno oslobađanje od Turaka. Izvršni odbor četničkog pokreta u Vranju se bavio, između ostalog, obukom pripadnika ovog pokreta u rukovanju oružjem koja se izvodila u vranjskoj klisuri Kazanđol. To su bili počeci gerilskog ratovanja u Južnoj Srbiji.
Kada je kralj Aleksandar Karađorđević sa kraljicom Marijom posetio Vranje, prišao mu je "Cupara" i rekao: "Vaše Visočanstvo, ne postupa se tako sa prijateljima, ne valja to što radite", misleći na Solunski proces i streljanje Apisa, Vukovića i Malobabića.
U Solunu za vreme Prvog svetskog rata, kada se njegov sin Brana spremio za odlazak na front, prijatelji su ga savetovali da pošalje Branu u Francusku na školovanje. Mile je to kategorično odbio: "Ne, on mora da ide na front i oslobađa svoju zemlju".
Brana je preminuo po povratku sa Solunskog fronta.
Iz zapisa njegovog rođaka Momčila Sentića - "Cuparci".
Po zadatku komande Srpske vojske, 1899. godine dolazi mladi kapetan Živojin Rafajlović u Vranje i povezuje se sa "Cuparom". Kapetan Rafajlović bio je prvi predsednik Odbora Srpske četničke organizacije u Vranju.
Njima se pridružuje Dimitrije Z. Stojković - Mita Atan (Vranje, 1882 - Vranje, 1954), koji je bio trgovac i jedan od osnivača Četničkog pokreta u Vranju 1903. godine. Bio je obaveštajac za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Bio je prvi predsednik Udruženja oficira i ratnika, jedan od tri rezervista potporučnika Srpske vojske iz Vranja. U dva mandata bio je predsednik vranjske opštine, a u trećem mandatu načelnik Pčinjskog sreza.
Organizovanje Srba u Pčinji dobilo je zamah dolaskom kapetana Rafajlovića u Vranje 1899. godine. Potpomognut Vranjancima "Cuparom" i Dimitrijem Stojkovićem "Atanom", on je počeo da organizuje sela prema Turskoj. Sva sela su bila organizovana na vojnom principu, i svi su bili vojni obveznici: starci, odrasli muškarci, žene, devojke, deca.
Živojin je uz pomoć Mihajla Stevanovića "Cupare" i Dimitrija Stojkovića "Atana", naoružavao Srbe na granici. Tako su
naoružani Vrtogoš, Buštranje, Rusce i Lepčince. Svako selo je imalo seosku četu, kojom je komandovao seoski vojvoda i
predsednik seoske opštine.
Sve što bi bilo koji stanovnik sela, bilo da je muškarac, žena ili dete, primetio, javljeno je odmah seoskom vojvodi i predsedniku seoske opštine, koji su po potrebi javljali Vranju.
Te podatke je preko Živojina Rafajlovića dobijala i obaveštajna služba vojske.
Zahvaljujući njihovoj dovitljivosti, oni su imali uvid u poštu turskog konzulata u Vranju, koji je postojao do 1878. godine, a koja je slata turskom ambasadoru u Beograd. To je bio najveći obaveštajni poduhvat tog vremena.
