Priča o Đorđu Stojkoviću, srpskom heroju iz okoline Vranja

Ovo je priča o mom čukundedi Đorđu Stojkoviću, vojniku Moravske divizije II poziva, iz sela Urmanica, koja je tada pripadala Poljanačkom srezu (okolina Vranja), učesnika bitaka na Gorničevu i Crnoj Reci 1916, kao i u proboju Solunskog fronta na Dobrom polju 1918. godine.

Svog čukundedu Đorđa poznajem samo iz priča. Davno je otišao tamo gore visoko, da odatle, sa osmehom posmatra moje odrastanje. Nisam ga videla čak ni na fotografiji. Žao mi je zbog toga. Upamćen je kao dobar i vredan čovek. Iznad svega je voleo svoju porodicu, svoje selo i Srbiju. Bio je spreman da se za njih žrtvuje, ne žaleći sebe. Deda Milosav mi je puno pričao o njemu. U sećanju mi se urezala priča o njegovom prelasku preko Albanije i proboju Solunskog fronta za vreme Velikog rata.

Početkom dvadesetog veka čitav svet je bio u haosu, zahvaćen vihorom Prvog svetskog rata. Srbiju su prekrili neki gusti i tamni oblaci koji su predskazivali duge i teške patnje srpskog naroda u godinama koje dolaze.

Nad Urmanicom, malim selom na rubu Poljanice, se te jeseni 1914. godine nadvila teška, olovna tišina, koja nije mirisala na jesenje plodove, već na strepnju i strah. Đorđe Stojković, rođen u Urmanici 1878. godine, gde je i živeo, važio je za uglednog domaćina. Čitav svoj život posvetio je svojoj porodici i svom imanju. Živeo je skromno sa svojom ženom Janom i dve kćeri, Nacom i Dostom, malim devojčicama od tri i sedam godina. Imao je i sina Stanoja, ali ga je opaka bolest uzela još kao dečkića, zauvek urezavši ožiljak na njegovom srcu.

Toga dana, stajao je na pragu svoje kapije obučen u vojničku uniformu. Njegove oči, uobičajeno uperene ka nebu, naviknute da prate let orlova ka Obliku i Grotu, sada su se zadržale na liku svoje Jane i dveju malenih kćeri koje su se, poput uplašenih ptića, krile u majčinim skutima. Dok je preko ramena prebacivao vojnički ranac, spreman da se pridruži pešadijskom puku Moravske divizije II poziva, u vazduhu se osećao miris neizvesnosti.

Njegove ruke, čvornovate i tople, su poslednji put pred polazak, milovale kosu svojih devojčica. Đorđe nije odlazio samo kao ratnik, odlazio je kao čuvar života koji za sobom ostavlja neuzorane njive i neutešnu decu, noseći u grudima sliku neba vranjske okoline kao jedinu amajliju protiv onoga što ga čeka na tom putu, ispostaviće se, dugom i preteškom, preko albanskih vrleti i solunskih krševa.

Zamenivši seljačke opanke krutim vojničkim čizmama Đorđe je, sada, kao zreo čovek u trideset i šestoj godini, koračao u stroju pešadijskog puka, dok mu je grubo vojničko odelo Moravske divizije stezalo grudi, podsećajući ga svakim šavom na odgovornost koju nosi.

Navikavanje na vojnički život za Đorđa nije bilo samo ponovo učenje strojevog koraka, već neprestana unutrašnja borba. Dok je čistio pušku ili stražario u hladnoj noći, misli su mu neprestano bežale nazad, ka toplom ognjištu gde je Jana samovala sa devojčicama. Pitao se ko će im iseći drva za zimu, ko će popraviti kapiju, i da li su mu kćeri porasle za ovih nekoliko meseci koliko ga nema. Svaki vojnički san bio je protkan mirisom rodnog sela i slikama kćeri.

A onda su jesenje kiše 1915. godine donele miris poraza. Front se lomio, a neprijateljski obruč se stezao poput gvozdene pesnice. Đorđeva jedinica našla se na sudbinskoj liniji Debeljak – Žegovac - Kačanik, onoj strašnoj kapiji koja je morala ostati otvorena kako bi se vojska izvukla. Tu, na tim kamenitim visovima, Đorđe je prvi put video svu surovost rata, ne samo kroz kuršume koji su zviždali oko ušiju, već i kroz lica svojih drugova, iscrpljenih i smrznutih, koji su u očima nosili isti onaj strah za dom koji je i on osećao.

Kada se njegova četa spustila ka Prištini, grad je ličio na košnicu punu bola i neizvesnosti. Bila je to poslednja stanica pre nego što će put nastaviti ka surovim albanskim planinama. Stezao je svoj ranac, a u rukama je osećao neku čudnu snagu dok je posmatrao drugove koji su posrtali i povređivali se na oštrom kamenju.

Đorđe je u pogledu lokalnog stanovništva osećao još jednu, podmuklu opasnost. Pogledi koji su ih pratili sa ćoškova i krovova bili su oštri poput arnautskih noževa, puni pritajenog neprijateljstva. Čekali su trenutak slabosti da bi zadali udarac u leđa.

Nakon tri dana bdenja u tom ljudskom mravinjaku, divizija je krenula prema Labljem selu gde im je stigla naredba za odstupanje ka Albaniji. Taj put nije bio marš, već početak dugog umiranja. Kiša se pretvorila u ledenu susnežicu koja je sekla lice, a blato je do kolena gutalo cokule i točkove. Baš tu, na tom prvom koraku ka albanskom paklu, Đorđeva sudbina iscelitelja počela je da se ispisuje. Jedan mladi vojnik iz njegovog puka, iscrpljen i ošamućen glađu, sapleo se o zaleđeni kamen. Začuo se krik koji je presekao turobnu tišinu kolone.

Dok su ostali u žurbi i strahu od neprijatelja prolazili pored, Đorđe je kleknuo u blato. Pod prstima je osetio vrelinu povređene noge koja je pulsirala pod kožom mladića. Znao je da prelom noge na ovom putu znači sigurnu smrt od zime ili arnautske ruke. U tom trenutku, Đorđe nije video samo povređenog druga, video je u njemu svog prerano izgubljenog sina, video je svako dete koje bi moglo ostati siroče. Njegove ruke, iako promrzle, postale su sigurne i mirne. Dok je vojska odmicala ka planinskim vrletima, on je ostao u pozadini. Nadljudskim naporom i upornošću, uspeo je. Doneo je vojnika do najbližih sanitetlija i oni su preuzeli ovog nesretnika.

Put od Suve Reke, preko Orahovca i Đakovice, pretvorio se u beskonačnu traku očaja koja je vodila ka albanskom mestu Puka. Više nije bilo fronta, već samo goli opstanak pod nebom koje je svakog jutra bivalo sve teže i hladnije. Đorđe je koračao blizu starešina. Video je njihova naborana čela od brige za ono malo preostale vojske, ali i od nemoći pred glađu koja je počela da uzima danak strašniji od neprijateljskog olova. Hleb, ta nekada obična stvar sa Đorđeve trpeze u rodnoj kući, postao je nedostižna svetinja koja se od lokalnih meštana kupovala po paprenim cenama, poslednjim srebrnjacima ili komadima opreme.

Noći su bile najteže. Spavali su na otvorenom, zbijeni jedni uz druge da sačuvaju poslednje mrvice telesne toplote, dok su u retkim kućama u kojima bi našli konak, oči domaćina bile hladnije od snega napolju. Iz zaseda, iza kamenih gromada i sa nepristupačnih litica, Arnauti su vrebali svaki trenutak slabosti. Napadali su mučki, ne da bi porazili vojsku, već da bi oteli preostalu stoku, pušku ili kaput sa leđa iznurenog vojnika.

U tom sporom i bolnom napredovanju, gde je svaki kilometar plaćan životima, Đorđe je postao anđeo čuvar pešadijskog puka. Ljudi su se saplitali, padali niz klizave litice, tela su popuštala pod teretom mraza. Đorđe bi, uprkos sopstvenoj iznurenosti, zastajao kod svakog ko bi pao. Dok je mraz pucketao u vazduhu, on bi svojim ogrubelim dlanovima, koji su bili jedini bili topli u tom ledenom paklu, prihvatao polomljene ruke i uganute zglobove svojih drugova. Nije bilo zavoja, niti lekova. Đorđe je koristio sopstvenu snagu i volju da umiri bolne krike. Starešine su često posmatrale kako ovaj skromni domaćin iz Urmanice, uprkos tome što je i sam bio senka od čoveka, ne dozvoljava da ijedan prelom postane smrtna kazna. Đorđe se borio za svaki korak svojih saboraca, znajući da onaj ko jednom legne u ovaj sneg, više nikada neće videti svoj dom.

Put ka mestu Puka nije bio put, već grobnica pod otvorenim nebom. Kraj puta su ležali leševi vojnika, pored njih crknuti volovi i konji čija su rebra virila iz snega. Često bi, nakon puškaranja, Đorđe ostajao poslednji na poprištu, da bi među stenama pronašao ranjene drugove čije su kosti popustile.

Kada su konačno, iznureni i na izmaku snaga, ugledali obrise Puke, u srcima im se na tren javila nada. Ali, tamo ih je sačekalo novo razočaranje. Umesto spasa, zatekli su tek desetak pustih kuća, bez žive duše, bez vatre i bez ikakvog znaka milosti.

Krajem novembra, dok je oštra zima već uveliko gospodarila planinama, pešadinci Moravske divizije II poziva su se, kao seni, dovukli do Skadra. Tu, kraj zidina starog grada, ulogorili su se u vlažnoj ravnici 3 . Napokon su dobili malo hrane. Đorđe je, držeći u rukama tvrdu, osušenu koru hleba, pao na kolena. Suze, teške i iskrene, kvasile su mu upale obraze dok je ljubio tu tvrdu koru kao da celiva najsvetiju ikonu. U tom trenutku, pred licem Boga, Đorđe se zakleo: dok god je on živ i dok god pod njegovim krovom gori ognjište, nijedna mrvica hleba nikada neće biti bačena. Ta zakletva, rođena u teškim mukama, postala je njegov unutrašnji zakon koji će kasnije, nakon rata, dosledno sprovoditi, učeći svoje kćeri da je hleb suvo zlato koje se ne sme oskrnaviti.

Kada su konačno stigli u Drač, grad koji je bio poslednja kapija između smrti i vaskrsenja, Đorđe je sa svojim pešadijskim pukom stao u red za ukrcavanje 4 . Dok se penjao uz drveni most broda, poslednji put je pogledao ka planinama koje su mu nanele toliko bola i patnji i uzele mu toliko drugova.

Plovidba ka Krfu i Solunu bila je plovidba ka novom početku, gde će Đorđe, kao prekaljeni borac i iscelitelj, dočekati sudbonosne dane reorganizacije, spreman da svaku zaraslu kost ugradi u temelje buduće pobede na Dobrom Polju.

Solunsko sunce dočekalo je Đorđa i njegove drugove iz pešadijskog puka kao topli melem na rane koje je Albanija urezala. U logorima oko Mikre i Zejtinlika, Đorđe je prisustvovao čudu, vaskrsenju sopstvenog naroda 5 . One blede, izgladnele seni koje su izašle iz dračkih brodova, polako su ponovo postajale vojska. Đorđe je skinuo svoju iscepanu, od blata i baruta skorelu uniformu, i obukao novu, koju su saveznici dopremili. Dok je zagledao tek obučenu uniformu i proveravao novu francusku pušku, u ogledalu morske vode mogao je videti prerano ostarelog čoveka upalih očiju i izmučenog lica, ali čije su ruke ostale čvrste i mirne.
​
Ipak, oporavak nije bio samo u hrani i odeći. Đorđe je svaki dan provodio obučavajući se i vežbajući za nove teške bitke koju su sledile. Imao je volje i uspevao je da pronađe snagu u sebi, pa je svaki slobodan trenutak provodio pomažući vojnim lekarima. Njegova veština kao čoveka koji "vidi kroz kožu" brzo se širila. Dok su drugi odmarali, često uz pesmu, Đorđe je sedeo uz ranjenike, masirajući im promrzle ruke i noge i vraćajući im iščašena ramena, uvek sa blagošću savesnog čoveka.

Za vreme boravka u Surukliju, oporavljeni srpski vojnici svečano su, pod vedrim nebom, proslavili Đurđevdan. Slavilo se uz muziku, igru i pesmu. Đorđe je zadivljeno slušao govore komandanata. Međutim, vremena za opuštanje nije bilo. Brzo ih je probudila srpska truba koja je objavila pokret na front. Đorđev pešadijski puk krenuo je na položaje maršom dugim šezdesetak kilometara. Problema nije bilo.

Okrepljeni i oporavljeni vojnici, vođeni mislima o svojim porodicama i Srbiji, sa lakoćom su gazili kilometre. Snabdevanje hranom i ostalim potrebštinama je sada bilo dobro organizovano iz Gumendže. Ranjenici i bolesnici su prebacivani u selo Livade. Zauzimanje i utvrđivanje položaja zajedno sa francuskim vojnicima teklo je po planu uz povremene provokacije od strane Bugara. Bugarska vojska je bila raspoređena i dobro utvrđena u širini od skoro pedeset kilometara i to u čak pet linija. Njihov zadatak je bio da brane Bitolj. Glavne tačke su im bile: Malka Nidže, Kajmakčalan, Brod, kota 1212, kota 1050.

A onda je krenulo žestoko. Planina Nidže pozvala je na juriš. Septembar 1916. godine doneo je pakao Kajmakčalana 6 . Prešlo se u ofanzivu. Tokom noći Moravska divizija je zajedno sa Vardarskom divizijom žestoko krenula u u bitku za Gorničevo i Malka Nidže. Od početka je dobro krenulo. Već izjutra, pojedini bugarski vojnici počeli su da napuštaju svoje rovove. Vojnici Moravske divizije su kidisali na neprijatelja. Gorela je zemlja od siline napada.

Đorđe se, dok je sa svojim saborcima grabio napred, neprestano osvtao i motrio na ranjene borce. Koga kod je uočio, prilazio je i očinski pomagao. Njihove poglede, prepune zahvalnosti, zauvek je zapamtio. Nakon dva dana neprestanih borbi, Gorničevo je oslobođeno. Izbili su na najviši greben Malka Nidže. Neprijateljki vojnici su bežali glavom bez obzira. Povlačili su se u potpunom neredu. Pešadija Moravske divizije je nastavila da goni Bugare dalje. Zauzeli su desnu stranu reke Brod, oblast oko Petrskog jezera i Krušograd. Tek tu su se za trenutak zaustavili. U redovima Moravske divizije bilo je poginulih i dosta ranjenih, ali puno manje od neprijatelja.

Usledila je naredba za napad na vrh Kajmakčalana, ali u ovom boju Moravska divizija nije učestvovala. Ona je držala zauzete položaje u selima Dobroveni i Bač, gde je i primila radostnu vest da je bugarska vojska zbačena sa Kajmakčalana. Prvi kutak otadžbine bio je slobodan. Nemačka komanda se žalila da je moral bugarskih vojnika slab. Kako i ne bi kada su ispred sebe imali srpsku vojsku.

Dvadeset i četvrtog septembra bugarska vojska je u potpunosti napustila Krušegrad a onda se tu smestio štab Moravske divizije. Tu su skovali plan i rukovodili borbama na Crnoj Reci. Sada su neprijateljske snage predvodili Nemci. Borili su se zajedno sa Bugarima. Borbe na Crnoj Reci su bile iscrpljujuće i teške. Nekoliko puta je neprijatelj bio potiskivan a onda je uspevao da se vrati. Mnogo je bilo poginulih i ranjenih. Đorđe je odavno prestao da broji borce sa povređenim rukama i nogama kojima je pomogao. Bili su to teški dani.

Đorđeva Moravska divizija dobijala je zadatke za koje je trebalo imati čelične živce i beskrajno strpljenje. Bila je to jeziva igra sa smrću na nepristupačnom terenu gde se svaki pedalj plaćao krvlju. Odustati se nije smelo, a nije se ni htelo ni moglo. Konačno je sredinom novembra probijena nemačka odbrana borbom bajonetima prsa u prsa. Sledeći cilj je bio kota 1212 na južnom delu Selečke planine.

Početak bitke za kotu 1212, borci Moravske divizije su upamtili po izuzetno lošem vremenu. Prva tri dana bila je gusta magla i lila je kiša. Kao da je nebo znalo kakva će to borba biti. Oplakivalo je pale srpske ratnike, te neustrašive borce za slobodu. Da bi se oslobodila kota, morala se seći neprijateljska žica, upadati u rovove, boriti se bajonetima, uzimati municija i oružje od neprijatelja. Sve su to srpski borci izdržali. Uspeli su. Sedamnaestog novembra kota 1212 bila je oslobođena. To je značilo značajno slabljenje odbrane Bitolja koji je nakon dva dana oslobođen.

I dan danas odzvanjaju reči generala Saraja koje je Đorđe i svaki njegov saborac upamtio: „Srbi, vi ste prvi otvorili put, vi ste, zatim, prvi videli neprijatelja u bekstvu i vaši napori su omogućili osvajanje Bitolja.“ Bitolj je pao, put ka rodnoj Srbiji postao je izvestan. Cena koju je srpska vojska platila, posebno Moravska divizija, bila je visoka i bolna. Stradalo je 8911 vojnika. Svoje kosti su uklesali u srpsku slobodu. Sahranjivani su svuda okolo: u Dobroveni, Pologu, Tepavcima, Slivnici i drugim mestima. Kasnije su prebačeni na Srpsko vojničko groblje u Zejtinliku kraj Soluna.

Sledeći zadatak pred srpskom vojskom i saveznicima je bila kota 1050 i potpuno ovladavanje Selačkim planinama. Opet je bilo žestokoh borbi ali i žestokog otpora. Moravska divizija nije uspela da ovlada Selačkim planinama i u periodu do kraja decembra 1916. Dolšlo je do stagnacije na celom frontu koji se pretvorio u rovovski rat sve do septembra 1918. godine. 1917. godinu, Moravska divizija je provela na potezuod planine Sokol do Crne reke, u dužini od nekih dvadesetak kilometara. Štab Moravske divizije je bio na Gruniškom Visu. Đorđe je tada prvi put pomislio da se rat nikada neće završiti. Pod kožu mu se uvukao neki novi strah.

Sredinom juna 1918. godine, dolazi do smene francuskih generala. Za glavnog zapovednika solunske vojske postavljen je general Franše D'Epere. On je odmah počeo sa pripremama za probijanje Solunskog fronta u čemu je i uspeo.

Septembar 1918. godine doneo je dugo čekani proboj. Na surovim visovima Dobrog Polja, gde se nebo spajalo sa vatrom artiljerije, Đorđevi saborci, pešadinci, jurišali su ka slobodi. U tom silovitom naletu, Đorđe je učestvovao u događaju koji će do kraja života prepričavati kao dokaz da ih je neka viša sila čuvala na tom teškom i neizvesnom ratničkom putu. Dok su jurišali ka neprijateljskim položajima, naleteli su pravo na neprijateljski top, koji je mogao u trenu da ih satre.

Utrnuli od iznenađenja i straha, čekali su taj trenutak. Začudo, top je ćutao. Vremena za razmišljanje nije bilo. Jurnuli su napred, pravo ka topu, pa šta bude. Čekali su kraj, ali umesto smrti, dogodilo se čudo. Nekoliko granata je eksplodirao blizu, ne povredivši nijednog srpskog borca. U dimu i prašini, jurili su dalje. Uspeli su čak i da zarobe jednog člana posade. Đorđe se samo se prekrstio otresajući prašinu sa sebe. Znao je da ih je sam Bog sačuvao i da će im taj isti Bog uz njihovo požrtvovanje, pomoći da proteraju neprijatelja i dočekaju toliko željenu slobodu.

Glas o Đorđu, vojniku drugog poziva koji je preživeo nemoguće, koji je sopstvenim rukama spasio stotine nogu i ruku svojih drugova, i koji je preživeo čudo na Dobrom Polju, stigao je do samog vrha komande. Jednog dana, pred postrojenim vojnicima, lično se pojavio kralj Petar I Karađorđević, onaj stari, narodni kralj kojeg su borci iz milošte zvali "Čika Pera". Koračajući polako i dostojanstveno, stao je ispred stroja. Nastala je svečana tišina.

Starešina je prozvao vojnika Đorđa Stojkovića da iskorači. Đorđe, iako fizički iscrpljen, u tom trenutku kao da je dobio neku novu, neviđenu snagu. Umesto da samo pogne glavu i sačeka odlikovanje, on je, vođen srcem i poštovanjem prema kruni, uradio nešto što niko nije očekivao. Tresnuo je petama jednu o drugu, isprsio se u stavu mirno i, kao da je ceo život bio oficir, a ne seljak i običan vojnik, podneo kralju kratak raport.

Kralj Petar, zatečen ovim neplaniranim vojničkim činom, na trenutak je zastao, a u njegovim očima pojavila se iskra iznenađenja.
„Vojniče, ko te naučio da tako raportiraš?“ upitao je kralj sa blagim osmehom.

Đorđe, ne menjajući čvrst stav, odgovorio je mirno:

„Veličanstvo, godinama ratujem, gledao sam i slušao kako moje starešine to rade.“

​Kralj se nasmešio osmehom koji se viđa samo kod onih koji u svom narodu vide najrođenije. Potapšao je Đorđa očinski po ramenu, a zatim mu čvrsto, muški stegao ruku. Taj stisak ruke bio je Đorđu vredniji od bilo kog blaga. Tek tada, kralj mu je na grudi okačio Orden Svetog Save. Taj vredni komad metala, koji se retko dodeljivao običnim vojnicima, zasijao je na Đorđevim grudima kao priznanje za njegovo požrtvovanje i nesebičnu pomoć povređenima. Trenutak dok je pred kraljem ponosno stajao, urezao se zauvek u njegovom sećanju. Celog života Đorđe je sa ponosom prepričavao taj događaj.

Nakon proboja fronta, Moravska divizija nije više koračala, ona je letela. Đorđe i njegovi saborci, prekaljeni u solunskom ognju, grabili su kroz Srbiju takvom silinom da su ih savezničke jedinice jedva sustizale. Svaki pređeni kilometar bio je korak bliže kući, a miris domaće zemlje davao im je snagu koju ni glad, ni umor više nisu mogli da sputaju.
​
Kada su se pred Đorđem konačno ukazali poznati obrisi vranjskih brda i kada je u daljini ugledao dim sa ognjišta svoga sela, srce mu je zalupalo jače nego pod Kajmakčalanom. Svaki nerv u njemu žudeo je da skrene s puta, da potrči livadama ka Jani i kćerima, da ih čvrsto zagrli. Ali, Đorđe je bio vojnik Moravske divizije. Neprijatelj je bio u odstupanju, a sloboda se morala osigurati. Bez zastajanja, prošli su pored Vranja, ostavljajući svoje kuće po strani, goneći okupatora neumorno, korak po korak, sve dok se pred njima nisu ukazali obrisi niške tvrđave.

Tek tamo, u Nišu, gradu koji je godinama bio simbol otpora, stigla je dugo čekana komanda: „Voljno!“ Đorđe je polako spustio pušku, onu koju je zadužio pre četiri duge godine. Tek tada, u niškoj ravnici, dozvolio je sebi da ponovo postane Đorđe Stojković, otac i domaćin. Pogledao je u svoje dlanove, bili su grubi, ispečeni suncem i vetrom, ali celi. Pogledao je u Orden Svetog Save na svojim grudima, a zatim ka jugu. Rat je bio završen, neprijatelj proteran, a on je konačno mogao da krene onim poslednjim, najmilijim putem, putem koji vodi ka kapiji gde ga čekaju Jana i dve male devojčice.

Kada su ratne zastave konačno odložene, Đorđe Stojković se vratio u svoju Urmanicu. Ali, kući se nije vratio onaj isti čovek koji je 1914. godine prešao kućni prag. Godine solunskog krša, juriša i gledanja smrti u oči ostavile su traga. Đorđe je postao ozbiljniji, zamišljeniji, postao je škrt na rečima. Dok su Jana i deca radosno obletala oko njega, on je prionuo na posao, popravljajući ono što je vreme urušilo.

Ipak, ratna slava ga je pratila i u miru. Glas o Đorđu, njegovim veštim rukama i vidarskim sposobnostima, proširio se celim vranjskim krajem brže od vetra. Pred njegovom kapijom počeli su se okupljati ljudi, neko sa iščašenim kukom, neko sa polomljenom rukom, svi tražeći spas od čoveka kojeg je kralj odlikovao. Đorđe nikoga nije odbio. Bez naplate, sa istom onom posvećenošću kojom je vidao drugove na bojnom polju, on je nastavio svoju isceliteljsku misiju, postajući narodni lekar tamo gde je medicina bila predaleko.

Vrhunac tog novog, mirnodopskog života i konačni dokaz da je život pobedio smrt, bilo je rođenje njegove treće kćeri, Mare. U njenom plaču Đorđe je konačno čuo od‌jek pobede koji je bio jači od svih topova. Dok je u jednoj ruci držao tek rođeno dete, a drugom blagosiljao hleb na stolu, osećao je da dolaze mirniji dani.

Ostao je upamćen ne samo kao heroj sa Ordenom Svetog Save, već kao čovek koji je u ratu toliko izveštio svoje ruke, tako da su, dok god su mogle, veoma uspešno sastavljale ono što je život polomio. Pričao je da nikada nije seo za sto a da prethodno nije poljubio hleb. U njegovom domu se svaka mrvica brižljivo sakupljala, jer je on najbolje znao koliko je glad teška. Znao je cenu života.

Nažalost, godine koje su usledile nisu bile baš tako spokojne. Obeležilo ih je siromaštvo, težak rad i ponovni pokušaj dušmana da uzmu slobodu. Opet su Bugari, sa nemačkim okupatorom, na ovim prostorima činili najstrašnija zverstva i sejali strah. Đorđe, tada već ostareo, čuvao je svoju porodicu koristeći iskustvo prekaljenog ratnika.

Godinama je krio svoj Orden Svetog Save, po štalama, stogovima i tavanima. Pisani trag o tome, ukaz, kao i lentu na ordenu odneo je vihor ratnog vremena. Nama, njegovim potomcima, ostao je samo metalni orden, oštećen ali sačuvan, da svedoči i podseća na njega, njegovo junaštvo i čudesne isceliteljske moći.