"Kada je reč o zaštiti žena žrtava nasilja, zakonska rešenja su sada prilično bolja nego u nekom ranijem periodu, ali problem nastaje u njihovoj praktičnoj realizaciji, jer u mnogim mestima u praksi još uvek ne postoje potpuni sistemi zaštite koje zakoni propisuju", navodi Igor Zlatković, advokat iz Vranja koji je u svojoj dosadašnjoj prkasi imao više ovakvih slučajeva.
“Glavni problem je što u tom sistemu zaštite u praksi nedostaju sigurne kuće i slični kapaciteti za smeštaj žrtava nasilja.
Preciznije, nema ih u svim mestima ili, pak, ako ih ima kapaciteti su nedovoljni, na tome se mora raditi”, navodi Zlatković.
Nasilje nad ženama u Srbiji, pa i u Vranju i na samom jugu države, prepoznato je kao ozbiljan društveni problem koji zahteva sistemski odgovor države, institucija i zajednice.
Statistika pokazuje da je pravna zaštita, a posebno podrška i te kako potrebna ženama žrtavama nasilja na jugu.
To ilustruje podatak iz statistike Odbora za ljudska prava u Vranju koji pokazuje da je broj slučajeva pružene pravne podrške bio najveći upravo u prošloj godini - čak 102 (ako se uporedi sa prethodnim godinama, počev od 2020, lane je iskazana najveća potreba za ovom vrstom podrđke, jer je u prethodnim godinama taj broj bio 30 do 40 usluga manji.
U poslednjih desetak godina uspostavljen je relativno sveobuhvatan pravni okvir koji ima za cilj prevenciju nasilja, zaštitu žrtava i kažnjavanje počinilaca.
Ipak, razlike između normativnog okvira i njegove primene i dalje su vidljive, posebno na lokalnom nivou, uključujući Vranje i Pčinjski okrug.
Maja Mitić, advokatica iz Vranja, ranije aktivistkinja Odbora za ljudska prava, podseća na Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je doneta u Istanbulu 2011. godine, a koju je Srbija prihvatila i potpisala godinu kasnije i potom ratifikovala 2013. godine.
Osim toga, u oblasti pravne zaštite okosnicu čini Krivični zakonik Republike Srbije, koji prepoznaje krivična dela poput nasilja u porodici, proganjanja, silovanja i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja. Prema zakonskim odredbama nasilje u porodici definisano je kao svako ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice, a predviđene su i zatvorske kazne za počinioce. Važno je napomenuti da zakon prepoznaje i psihičko nasilje, što predstavlja značajan pomak u odnosu na raniji period kada je fokus bio gotovo isključivo na fizičkom nasilju.
Posebno značajan dokument je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je Srbija usvojila 2017. godine, navodi advokatica Mitić.
Ovim zakonom, precizira ona, uvedene su hitne mere zaštite koje policija može izreći odmah po prijavi nasilja, uključujući privremeno udaljenje nasilnika iz stana i zabranu prilaska žrtvi.
Ove mere važe 48 sati, uz mogućnost produženja od strane suda do 30 dana. Zakon takođe predviđa obaveznu koordinaciju između policije, tužilaštva i centara za socijalni rad, kroz angažman takozvanih grupa za koordinaciju i saradnju.
“Kada govorimo o merama zaštite, posebno naglašavam da postoje hitne mere zaštite koje predviđaju zabranu prilaska, pa čak i iseljenje iz porodične kuće, bez obzira na pravo svojine.
Međutim, lično sam imala slučaj gde se izricanje ovih hitnih mera od strane suda trajalo jedanaest meseci, to je predugo”, navodi Mitić.
Ona dodaje da se zbog toga ulazi u neke apsurdne situacije, gde se saslušava nasilnik jednom, dvaput, žrtva po nekoliko puta preživljavajući ponovo traume.
“Obezbeđuju se nekakvi novi dokazi, mnoge stvari koje bi mogle da se rade kasnije u postupku, jer prevashodno je važno da se u što kraćem roku nasilnik udalji iz porodice.
Ili, ako nije reč o naročito teškim oblicima nasilja kao što su pretnje ubistvom i sl, onda da se nasilniku barem zabrani prilazak na određenu udaljenost od mesta stanovanja ili mesta gde žrtva radi”, navodi advokatica Mitić.
Njen kolega Zlatković ističe da je problem sa sporom procedurom evidentan.
“Tu je i nedostatkom resursa, potom nedovoljna obučenost ljudi koji sprovode propise u ovoj oblasti.
Međutim, smatram da ovi problemi nisu od presudnog značaja, jer sistem zakonske zaštite žrtava nasilja danas ipak funkcioniše efikasnije.
Ključni problem, iznad ovog, ostaje strah žrtve da prijavi nasilje koje trpi.
Zato treba raditi na tome da se postojeće i potencijalne žrtve bolje upoznaju sa sistemom zaštite i zakonskim rešenjima koja su im na raspolaganju”, mišljenja je Zlatković.
Na teritoriji Vranja i Pčinjskog okruga, primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici zavisi od efikasnosti lokalnih institucija.
Prema dostupnim izveštajima i iskustvima organizacija civilnog društva, slično mišljenju i praksi advokata, hitne mere se uglavnom izriču u zakonskom roku, ali izazovi nastaju u fazi dugoročne zaštite i podrške žrtvama.
Osim toga, centri za socijalni rad često su opterećeni velikim brojem predmeta, dok specijalizovane usluge, poput sigurnih kuća ili besplatne pravne pomoći, nisu uvek ravnomerno dostupne.
U praksi, žene žrtve nasilja često se suočavaju sa dodatnim preprekama: nedovoljnom informisanosti o svojim pravima, strahom od prijavljivanja nasilja, ekonomskom zavisnošću od nasilnika i nepoverenjem u institucije.
U manjim sredinama, poput pojedinih opština u Pčinjskom okrugu, ove prepreke su dodatno izražene zbog društvenih pritisaka i stigmatizacije.
Advokatica Mitić ukazuje da institucije u ovakvim slučajevima primenjuju “posebne protokole” za sprečavanje nasilja u porodici.
“Institucije bi trebalo da međusobno sarađuju, da razmenjuju podatke, na čemu smo i ranije insistirali učestvujući na nogobrojnim edukacijama.
Na primer, ako je žrtva već jednom saslušana pred određenom institucijom, da u vezi s tim slučajem više ne saslušava pred drugim, kako ne bi bila dodatno traumatizovana.
To su centri za socijalni rad, policija, tužilaštva, sudovi i zdravstvene ustanove.
Dovoljno je jednom dati izjavu”, navodi Mitić.
Ona dodaje da se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici razlikuje se od Porodičnog zakona samo u smislu osoba koje su definisane kao žrtve.
Istanbulska konvencija Saveta Evrope, koja predstavlja međunarodni standard u borbi protiv nasilja nad ženama, obavezuje državu da preduzme sveobuhvatne mere u oblasti prevencije, zaštite i procesuiranja nasilja, kao i da obezbedi podršku žrtvama kroz skloništa, savetovališta i pravnu pomoć.
Usklađivanje domaćih propisa sa ovom konvencijom doprinelo je unapređenju zakonodavnog okvira, ali implementacija i dalje ostaje ključni izazov.
Važnu ulogu ima i Porodični zakon, koji omogućava izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u građanskom postupku, kao što su zabrana prilaska i kontaktiranja.
Ove mere mogu trajati duže od hitnih mera iz krivičnog postupka, što je od posebnog značaja za dugoročnu sigurnost žrtava.
Da li se sve tako dešava i u praksi?
Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava u Vranju kaže da nadležne institucije - policija, centri za socijalni rad, pa i tužioci - u svim opštinama Pčinjskog okruga često “ne prepoznaju trenutke nasilja u porodici i ne smeštaju žene i decu u objekat “sigurne kuće”.
“Sigurna kuća je objekat za bezbednost, to nije objekat u kome se živi.
To je prostor u kome žena u trenutku akutnog nasilja može biti bezbedna sa decom, da ne brine da li će je nasilnik opet juriti nožem ili pištoljem.
Mi, recimo, imamo podatak da je tokom 2024. godine samo jedna žena bila smeštena u sigurnu kuću. Direkor tog objekta se tim povodom nije oglasio, i zato pitamo - da li je to tačno i ukoliko jeste šta rade institucije”, navodi Antić Ristić.
Ona kaže da u Odboru za ljudska prava imaju informaciju da opštine u okrugu na taj način štede, jer smeštaj u sigurnoj kući košta.
“Tako se žene koje su izložene nasilju ostavljaju na cedilu zbog štednje, u prevodu nije bitno, valjda će preživeti.
A, znamo svi da je porodično nasilje direktno povezano sa femicidom, odnosno ubijanjem žene samo zato što je žena.
Upravo te godine kada je samo jedna žena bila smeštena u sigurnu kuću, mi smo u Vranju imali jedan slučaj femicida.
Umesto da se upali crvena lampica kod nadležnih, to se očigledno nije desilo”, navodi Antić Ristić za Vranje news.
Stručnjaci ukazuju da je, pored postojećih zakona, ključno unaprediti njihovu doslednu primenu, kao i međuinstitucionalnu saradnju.
Edukacija policijskih službenika, tužilaca i sudija, kao i jačanje lokalnih servisa podrške, predstavljaju neophodne korake ka efikasnijoj zaštiti žrtava, na tome insistiraju pravni stručnjaci i predstavnici civilnog sektora na jugu Srbije.
Advokat Zlatković potvrđuje da u pojedinačnim slučajevima dolazi do propusta i nedovoljne primene ili kontrole hitnih mera.
“Kod takvih slučajeva reaguju advokati kao punomoćnici žrtava i potom dolazi do revidiranja ovih slučajeva, sa poboljšanjem pristupa u primeni i kontroli određenih mera zaštite”, kaže Zlatković.
Pitanje o kome se može diskutovati je i to da li sudovi izriču adekvatne kazne i mere zaštite ili postoji prostor za unapređenje?
“Izricanje kazni od strane sudova zavisi od mnogo okolnosti od slučaja do slučaja.
Zavisi od toga da li se radi o nasilniku recidivisti, o kojoj vrsti nasilja se radi, da li postoje povrede, da li su one lake ili teške, čime i na koji način su nanete itd.
Od svih ovih okolnosti i dokaza koje sud ceni zavisi i vrsta i visina krivične sankcije, što je jedno kompleksno pitanje koje zahteva specifičnu analizu svakog pojedinačnog slučaja.
Što se tiče trenutnih mera zaštite, njih nadležni organi danas izriču prilično rigorozno i efikasno”, govori Zlatković iz vlastitog iskustva.
Iako pravni okvir u Srbiji pruža solidnu osnovu za zaštitu žena od nasilja, njegova stvarna vrednost meri se kroz primenu u svakodnevnim situacijama.
Za žene u Vranju, Pčinjskom okrugu i širom zemlje, pravda ne sme ostati samo zapis u zakonima, već mora postati dostupna i dostižna realnost, slažu se sagovornici portala Vranje news.
M. Dimić
Ova priča je nastala uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans, koji sprovodi Thomson Media. Sadržaj je isključiva odgovornost medija i autora i ne odražava nužno stavove, mišljenje ili vrednosti Evropske unije ili Thomson Media.
