INTERVJU Dejana Cvetković: Novinarstvo na lokalu je test izdržljivosti

Vranje news: Među medijskim profesionalcima u Vranju, okrugu, Srbiji vlada nepodeljeno mišljenje da novinari nikada nisu bili nebezbedniji nego sada. Ako se slažeš s tim, u čemu vidiš uzroke koji dovode do takvih zaključaka?

Dejana Cvetković: „Zaista je tako. Jedan od ključnih problema je u tome što ogroman broj prijavljenih pretnji i napada na medije u Srbiji ne dobije sudski epilog ili postupci traju veoma dugo. To dodatno obeshrabruje novinare da napade prijavljuju institucijama, umesto toga oni se sve više se obraćaju novinarskim udruženjima, kao i Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara“.

Stvari uglavnom krenu po zlu za novinara „onlajn“, što može biti okidač da on/a i fizički bude ugrožen/a… Tako je bilo i u tvom slučaju.

„Onlajn napadi na novinare se često ne doživljavaju ozbiljno, međutim ostavljaju stvarne posledice, kako po profesionalni rad, tako i po mentalno zdravlje novinara. Suočavamo se sa gubitkom motivacije, osećajem besmisla ili izolacije, ali i sa autocenzurom, odnosno izbegavanjem određenih tema kako bi se smanjio rizik od napada. Granica između onlajn prostora i fizičke bezbednosti je veoma tanka, jer se pretnje vrlo lako mogu preneti i u fizički prostor“.

Novinarke su neretko ugroženije, što pokazuju i primeri na lokalu…

„Novinarke su dodatno izložene i seksualnom uznemiravanju, brutalnijim uvredama koje su gotovo uvek mizogine, kao i pokušajima diskreditacije kroz komentare o njihovom privatnom životu. Dobijaju u fizičkom, ali i onlajn prostoru pretnje seksualnim nasiljem, komentariše se njihov izgled, privatni život, seksualnost umesto sadržaja njihovog rada. Baze napada koje prikupljaju novinarska udruženja još uvek nisu sistematski kategorisane po polu/rodu, što otežava prepoznavanje i praćenje rodno zasnovanog nasilja“.

Radila si pre par godina istraživanje o ugroženosti novinarki na jugu, šta je pokazalo?

„Da novinarke često ne prijavljuju napade, zbog straha da će biti percipirane kao slabe ili da će ono što su doživele biti relativizovano komentarima da preuveličavaju ili da nisu dovoljno kompetentne za svoj posao.Novinari su navikli da umanjuju značaj nasilja koje doživljavaju, ali pretnje, uvrede i zastrašivanje nisu niti smeju biti deo posla. Važno je da redakcije imaju svoje interne protokole za postupanje u slučajevima napada, posebno kada su oni rodno zasnovani, kao i da ohrabruju novinare i novinarke da takve slučajeve prijavljuju“.

Koja je to tačka u kojoj su, po tvom mišljenju, stvari krenule po zlu kada je reč o novinarima u Vranju i okolini - zašto doživljavamo to što doživljavamo – napade na protestima, fizičke napade od javnih funkcionera, telefonske i pretnje preko društvenih mreža?

„Postepeno se i na lokalu stvara atmosfera u kojoj se kritički novinari predstavljaju kao protivnici svoje zajednice ili nacije, a ne kao ljudi koji rade posao od javnog interesa. Ako pišete o temama koje su neprijatne za deo javnosti ili lokalne strukture moći, vrlo lako možete biti predstavljeni kao neko ko radi protiv svojih ljudi. U Vranju je karakteristično da se sa novinarima vladajuća stranka obračunava putem zvaničnih saopštenja koristići najgnusnije uvrede, a sankcije zbog targetiranja ,,nepodobnih novinara” novinara nije bilo“.

Kako se boriti s tim?

„Važno je umrežavanje, podrška i solidarnost između nezavisnih medija i novinara na lokalnom nivou, kao i u Pčinjskom okrugu. Saradnja sa redakcijama koje izveštavaju na manjinskim jezicima u multientničkim sredinama može doprineti izgradnji poverenja između medija i građana, jer omogućava širu perspektivu i razumevanje različitih zajednica.Na lokalu nema mnogo nezavisnih medija, a novinari rade u malim redakcijama sa ograničenim resursima. Bez međusobne podrške, prostor za pritiske i uticaj lokalnih moćnika je veći, svako može lako postati meta“.

Imali smo konkretne primere (Slučaj Meteris, vidi link) gde se, čak i fizički, atakuje na novinara u prisustvu najviših lokalnih zvaničnika koji okreću glavu, jer je onaj ko sprovodi napad iz njihove političke opcije. Koliko je takav ignorantski stav opasan i šta dalje prouzrokuje?

„Kada se napad na novinara dogodi pred predstavnicima vlasti, a oni na to ne reaguju to jeste prećutno odobravanje i poruka novinarima da neće biti zaštićeni ako postavljaju nezgodna pitanja, dok napadači neće snositi posledice. U tome se vidi odnos lokalnih vlasti prema novinarima. Na kraju, najveću cenu za to plaćaju građani, jer bez slobodnih i bezbednih novinara ostaju uskraćeni za informacije koje su važne za njihove svakodnevne odluke“.

Koliko su političari inspiratori, nalogodavci, savetnici ili makar nemi posmatrači kada se preti, kada se fizički obračunava ili kada se demonizuju profesionalni novinari. Misliš li da je za ovakav položaj novinara „kriva“ politika ili institucije, sami novinari ili neko četvrti?

„Kada političari i režimska glasila javno targetiraju novinare, to podstiče neprijateljstvo i nepoverenje prema njima. Iako institucije imaju ključnu ulogu u zaštiti novinara, visoka stopa nekažnjivosti obeshrabruje novinare da prijavljuju napade, a istovremeno ohrabruje one koji prete i vrše pritisak“.

S druge strane, slažeš se verovatno da su redakcije ovde i ekonomski vrlo slabe, nezaštićene i u tom smislu…

„Da, lokalni medijski sektor opterećen je ekonomskim pritiscima i finansijskom neodrživošću, gde su plate ispod gradskog i republičkog proseka. Takođe, na lokalu se mediji sami bez šire podrške i donacija teško mogu izboriti sa SLAPP tužbama. Sve to dodatno doprinosi nesigurnosti i otežava novinarima da profesionalno rade svoj posao“.

Kakvi mehanizmi zaštite stoje na raspolaganju novinarima od strane strukovnih udruženja, a kakvi na lokalu (kontakt tačke) i misliš li da su dovoljni da se novinari zaštite i osigura njihova bezbednost?

„Postoje određeni mehanizmi zaštite novinara kroz novinarska i medijska udruženja, kao i kroz institucionalne mehanizme koji su poslednjih godina uspostavljeni. Tu spadaju SOS telefoni za novinare kojima je ugrožena bezbednost, Stalna radna grupa za bezbednost novinara, kao i kontakt tačke u lolalnoj policiji i tužilaštvu. Ovi mehanizmi su važni, jer omogućavaju bržu komunikaciju sa institucijama i javnu reakciju kada dođe do napada na novinare“.

Da li je u ovom momentu podrška strukovnih udruženja dovoljna?

„Važno je i da redakcije i novinarska udruženja poput NUNS-a, UNS-a, NDNV-a, ANEM-a i drugih nastave da razvijaju mehanizme podrške i zaštite za novinare, uključujući pravnu, profesionalnu i psihološku pomoć. Stalna radna grupa za bezbednost novinara pokazala se kao posebno značajna, naročito za lokalne medije, što se videlo i u slučaju OK radija“. (link).

Ipak, mnogi novinari i dalje imaju utisak da to nije dovoljno.

„Da, posebno kada je reč o procesuiranju pretnji i napada. Kada veliki broj prijavljenih slučajeva nema sudski epilog ili postupci traju godinama, stvara se osećaj nekažnjivosti i nepoverenja u institucije“.

Kako na ličnom primeru doživljavaš pretnje, uvrede, pritiske i u kojoj meri to utuče na tvoj novinarski angažman? Šta kaže tvoje iskustvo - kako ljudi na jugu doživljavaju novinare i šta je uzrok takvom doživljavanju novinarske profesije?

„Mislim da sam, kao i većina novinara normalizovala pretnje i uvrede te često izostane telesna reakcija kad se dese (što ne znači da ne osetim posledice odloženo). Imala sam pritiske, pokušaje zastrašivanja i diskreditacije kada sam pisala o situaciji u Surdulici. Sve to ti otežava rad i najvažnije je tada da novinari imaju dobar sistem podrške. Mislim da je najbolja odluka koju sam donela da te pritiske odmah prijavim novinarskim udruženjima jer su ubrzo nakon toga prestali“.

Imaš li utisak da kod ljudi na jugu postoji nepoverenje u novinare i medije?

„Kada je reč o odnosu prema novinarima na jugu Srbije, mislim da i dalje postoji nepoverenje u medije, koje je delom posledica polarizacije medija i načina na koji se kritički novinari etiketiraju u režimskim glasilima. Normalno je da su građani zbunjeni kome mogu da veruju. Poverenje zajednice stiče se godinama i veoma je dragoceno. Da nije bilo poverenja građana koji su mi se obratili, ne bi bilo ni te priče u Surdulici, ali ni mnogih drugih važnih lokalnih priča“.

Kako bi opisala ono što se tebi lično desilo nedavno u Surdulici, kada si izveštavala o događajima koji su predstavljali post-festum saobraćajne nesreće i vid progona članova šire porodice osumnjičenog za tu nesreću koja se završila smrtnim ishodom? Možeš li da dokučiš ko je stajao iza toga i zašto si se ti kao novinarka našla na meti, da li je to bilo slučajno?

„O situaciji u Surdulici i prepiskama sa viber grupe Pravda za Rastka izvestila sam prvi put 12. februara, dan nakon protesta zbog saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom, zbog koje je dvadesetogodišnji momak albanske nacionalnosti u pritvoru. O dešavanjima obavestili su me građani koji se nisu slagali sa tim da se protesti, umesto ispred institucija, usmere protiv čitave porodice“.

Objavila si tekst…

„Da i ubrzo nakon objavljivanja prvog teksta usledili su pokušaji zastrašivanja, uključujući raspitivanje o tome gde živim, usledili su i dobronamerni pozivi mojoj porodici. Moji profili na društvenim mrežama, počeli su da se dele u viber grupi u kojoj se organizuju protesti. U toj grupi sam označena kao albanska plaćenica“. Potom se desila ta protestna šetnja u Surdulici.

„Tokom protesne šetnje u trenutku kad sam pokušala da snimim dobacivanje policiji, deo mase mi je rekao da samo ja ne smem da snimam, da će mi slomiti opremu, bila sam izložena seksualnim dobacivanjima, pretnjama i uvredama. Snimali su me dok mi dobacuju a potom su snimak objavili u viber grupi“.

Kako si se osećala?

„U tom trenutku nisam osećala ništa, važno mi je bilo samo da sačuvam opremu bez koje ne mogu da radim. Mi novinari smo stvorili mehanizme odbrane da izdržimo u takvim situacijama. Istovremeno, ono što mi je ostalo upečatljivo jeste da su mi se neki od ljudi koji su tokom protesta dobacivali kasnije pojedinačno izvinili i rekli da ih je sramota zbog onoga šta su neki izgovorili. To pokazuje koliko se u atmosferi kolektivnog besa ljudi mogu povesti za masom.Kolega iz InfoVranjskih dobio je preteći telefonski poziv zbog teksta koji je objavio o napadu na mene. Dok su na mejlove redakcija sa kojima sarađujem stigle mizogine uvrede i optužbe na moj račun u kojima se spominju i članovi moje porodice“.

Šta je bio cilj tih pritisaka i napada na tebe?

„Verujem da su svi ovi postupci imali za cilj da me obeshrabre da nastavim da se bavim ovom temom i da radim svoj posao. Nisam nakon 14. februara izveštavala sa terena iz bezbednostih razloga, ali sam nastavila da pratim ovu temu“.

Da li ti je ikada trebala policijska zaštita, da li si je imala, da li si je tražila?

„Tokom izveštavanja iz Surdulice bila sam u situaciji koja je bila veoma neprijatna i potencijalno rizična, ali sam pokušavala da se zaštitim na druge načine. Pre odlaska sam kontaktirala kolege iz drugih medija kako bih bila sigurna da neću biti sama. Kada su počela dobacivanja i uvrede, trudila sam se da budem u blizini novinarske ekipe ili rame uz rame sa kolegom sa portala Slobodna reč. Policajci su bili raspoređeni ispred pekara, kada mi je u jednom trenutku deo mase dobacivao ispred jedne od pekara policajac mi je rekao da ih ignorišem i da im ne odgovaram“.

Možeš li da napraviš distinkciju između rada novinara na lokalu i u prstonici ili velikim gradovima. Vlada nepodeljeno mišljenje da je mnogo teže u bezbednosnom smislu novinarima na lokalu, kakva su tvoja iskustva?

„Kritičko izveštavanje u lokalnoj sredini neretko se doživljava kao napad na svoje, na grad ili na određenu grupu ljudi. U velikim gradovima postoji veći broj medija, samim tim i veća anonimnost i šira mreža podrške među kolegama i organizacijama. Na lokalu su novinari izloženiji jer rade u manjim redakcijama, sa manje resursa i u okruženju gde je teže napraviti distancu između profesionalnog i privatnog života“.

Koliko podele među novinarima na one koji su u službi vlasti i one koji profesionalno rade svoj posao u interesu javnosti utiče ne ne/bezbednost ovih drugih?

„Novinari koji kritički izveštavaju postaju meta napada, diskreditacije i pritisaka, jer se njihov rad tumači kao politički stav. Sa druge strane, novinari koji su bliski vlasti ređe se nalaze u takvim situacijama, jer njihov rad ne dovodi u pitanje strukture moći. Takve podele dodatno komplikuju položaj novinara koji rade profesionalno uprkos svim izazovima".

Čini se da je ova vlast sklona da deli ljude, pa i da deli novinare. Kako doživljavaš takve podele kao neko ko u svom radu insistira na javnom interesu i poštovanju Kodeksa novinara, i koliko ta vrsta podele utiče na bezbednost novinara koji poštuju pravila?

„Kada novinar proverava informacije iz više izvora, kritikuje i poziciju i,opoziciju, daje prostor različitim stranama i postavlja neprijatna pitanja u ime javnosti, on ne zauzima političku poziciju, već odgovorno radi svoj posao. Sve drugo je propaganda“.

Šta bi trebalo preduzeti da novinari na svakom pedlju ove države budu bezbedni kada rade svoj posao - da li je to promena regulative, promena svest donosilaca odluka i vlasti, promena samih novinara?

„Unapređenje bezbednosti novinara zahteva delovanje na više nivoa. Napadi na novinare nisu privatna stvar pojedinca, već pitanje od javnog interesa, jer direktno utiču na pravo građana da budu informisani. Zato je važno da institucije na takve slučajeve reaguju brzo i efikasno, bez odugovlačenja, uz jasnu poruku da nasilje prema novinarima neće biti tolerisano. Sa druge strane, potrebno je jačati i same redakcije kroz interne protokole zaštite, pravnu i psihološku podršku koju pružaju udruženja, kao i solidarnost među medijima i novinarima, posebno na lokalu“.