Tišina

Tekst je izvorno objavljen na portalu N1

Godinu dana posle tragedije koja je podigla Srbiju, zemljom vlada tišina - ne ona koja donosi mir, već ona koja podseća na nepravdu.

Posle 365 dana od dana koji je potresao Srbiju, tišina je zavladala Novim Sadom.

Oni koji su prethodna 364 dana morali da čuju buku, trudili su se da je nadjačaju, umesto da poslušaju krik građana koji traže pravdu.

Nisu slušali glas svojih ljudi. Umesto toga, pokušavali su da ih zastraše, ućutkaju, a zatim i prebiju ili zatvore.

Najpre su negirali, zatim galamili, a onda odlučili da se obračunaju sa onima koji su samo želeli da odavanjem pošte poginulima pod nadstrešnicom ukažu na nepravdu u zemlji u kojoj se može umreti zbog nemara i korupcije.

Nikada se u Srbiji nije lakše hapsilo i prebijalo nego u poslednjih godinu dana.

I 364 dana bunta, isto toliko dana represije - psihičke i fizičke.

Psihička tortura sa nacionalnih frekvencija i umnoženih kablovskih kanala izazivala je reakciju svakog ko je osećao da u ovom sistemu nešto duboko ne valja.

Sistemu koji negira odgovornost za očigledan javašluk.

Sistemu koji nije uređen, već upodobljen instinktu za opstanak na vlasti po svaku cenu.

Sistemu potčinjenosti koji postoji da zadovolji rejting jednog čoveka.

Sistemu u kome se sve oprašta ako si lojalan šefu.

I kada se nadstrešnica sruši i ubije šesnaest ljudi, umesto da se, onako ljudski, prihvati odgovornost - Srbija ulazi u fazu represije.

Vade se pendreci, ispaljuje suzavac, krvave se palice režimskih batinaša.

Vatromet se, umesto u nebo, ispaljuje u građane koji protestuju.

Hapse se ljudi zbog izgovorenih reči i optužuju za državni udar.

Nevini studenti, slomljenih kostiju, vezuju se lisicama za bolničke krevete. Njihove kolege iz pritvora, u bukagijama, vode se na sahranu očeva.

Nasilnici koji studentkinji lome vilicu bejzbol palicom bivaju abolirani.

Predsedničkim oprostom oslobađaju se i oni koji gaze studente u blokadi.

I posle svega toga glavni dirigent haosa, uz izvinjenje za „greške“, poziva na dijalog.

Dan uoči godišnjice koja je promenila Srbiju čujemo izvinjenja.

Ali koji roditelj može da prihvati izvinjenje za slomljenu vilicu, lobanju ili nos svog deteta, posle brutalne sile policije ili režimskih batinaša?

Ko može da zaboravi suzavac koji je zamenio kiseonik, ili batine koje su postale odgovor na pitanje: „Zašto niko ne odgovara?“

Kasno je za izvinjenja.

Vreme je da se ponovo čuje tišina.

Tišina koja podseća na nepravdu.

Tišina koja nasilnike dovodi do očaja, jer nasilnici ne znaju da zaćute.

 

(Autor je news direktor N1)

Foto n1info.rs