Piše: Branka Marković
Bočno od kuće i ulice u kojoj sam rođena u Vranju, još uvek živi i diše - i Ulica Koste Abraševića o kojoj sam nedavno pisala i gde delić vranjskog detinjstva i mladosti još uvek nije asfaltiran: tamo, gde nekad bejaše kafana Tekija, pre nje automehaničarska radnja Duška Rake - komad kaldrme još uvek mami na nostalgiju.
Pa se, katkad, prisetimo tog vremena kad je bivša Zagrebačka bila dvosmerna, krošnje drveća raskošne i kao sa slikarskog platna, kad su komšijska vrata uvek bila otvorena, i za dobro i za zlo, a mirisi pita i slatkiša vranjskih domaćica podsećali na raj.
Iza svakog ćoška, u svakom sokaku i ispred svakog kioska za novine - mogli smo sresti prijateljski osmeh. Ljudi su bili vredniji, manje se tračarilo, više radilo, a živelo skromnije i srećnije. Najzad, bilo je to doba prvih vranjskih pop i rok-bendova, lepih igranki, realnijih đačkih knjižica, zanata, a kroz moj dom i avliju (mesto, gde je današnji parking) nisu tutnjali automobili stalno žureći i jureći ko zna gde.
A, na uglu Ulice Koste Abraševića i glavne ulice (danas je tu mala pekara) - mogli ste naići na brdo vulkanizerskih guma, polovnih, krpljenih, ređe novih, ponekad uredno poređanih uz belo okrečeni zid, ponekad raštrkanih, ako je majstor, čika Stole Vulkanizer, rodom "iz Vlase" - imao mnogo posla za taj dan.
Školovao se kod nekog Srbe Beograđanina, a kućicu je imao tridesetak metara niže od svoje radnje. Mučio se, u početku, samo sa ručnom pumpom i bez kompresora, jedva nabavivši mašinu za montiranje i demontiranje guma. Posle je kupio i mašinu za balansiranje, bolje lepkove, neke skromne noževe za narezivanje guma i ostale sitnice neophodne za demontažu.
Nije Stole imao mnogo ni od automehaničarskog alata, jer se tada alat ručno pravio i nije ga bilo, čak ni da se kupi - a kamo li lager, gde bi mu gume mirno ležale. Zajmili su mnogi tadašnji majstori alat od preduzeća i državnih fabrika.
I možda su mnogi i zaboravili ovaj vulkanizerski kutak pored kog su prolazili, ali im i nije bio važan, iako je mnogim tadašnjim automobilima i njihovim gumama pomogao da opstanu.
Na kraju krajeva, barem ja, o njemu danas pišem sa mnogo nostalgičnih emocija: pa odrasla sam tamo, igrala sam se sa tadašnjom decom iz komšiluka, penjali smo se, kad nas ne vidi, na auto-gume, usput upijajući sve oko sebe. Bili smo samo deca.
Jer je naše detinjstvo bilo oslobođeno tastatura, lajkova i kompjuterskih monitora, slobodno, blistavo, skromno i baš dečje, okupano samo vranjskim suncem i obavijeno velikim snegom kome smo se mnogo radovali a o kome današnja deca samo maštaju.
A, moje najsvežije sećanje vezano za ovaj ugao je iz 1980. godine, pred samo predvečerje, 4. maja.
Vraćala sam se iz bioskopa i bilo mi je dvanaest godina, kad sam, samo što sam prošla kraj Otpada u glavnoj ulici (znaju stariji Vranjanci na koju prodavnicu mislim), spremajući se da skrenem u ulicu - čula nekog Stoletovog mušteriju ispred dućana za popravku automobilskih guma: "Tito, Tito umreja!"
Glas mu je bio prosto očajan, a ja, Titova pionirka koja je 1975. godine položila i pionirsku zakletvu u osnovnoj školi, ispod kape sa petokrakom i crvenom maramom oko vrata - rasplakah se. Sećam se da su mi se suze slivale niz obraze, same od sebe, i ja tu ništa nisam mogla!
Ali - i svi ostali su plakali i bili tužni i ja to nikada neću moći da zaboravim!
U jednom trenutku, čika Stole Vulkanizer, koji je i sam imao dve ćerke, prišao mi je i pomilovao po kosi: "Idi si dom, nemoj da plačeš! Beše tatko ti malopre, izlafismo se. Bija je kakao na majku ti da kupi kod Boru, kolači će si jedeš! Će navrnem i ja sa ćerku mi, zvaja me je. Ajd, idi, ne plači".
Došli su oni kasnije i još uvek se sećam brze crne torte koju je majka ispekla i u nju stavila cimet i marmeladu od kajsija, ali taj dan i onaj topli prizvuk saosećanja u čika Stoletovom glasu uvek ću pamtiti - jer, takav je on bio.
Čak i kad mu je starija ćerka stradala na ringišpilu (preminuvši od povreda), ostao je strpljiv i velikodušan, spreman za utešnu reč i pomoć bilo kome.
Inače, kao i danas, i pre Stoletove vulkanizerske radnje onde je bila - pekara.
Nek nas njeni mirisi vanile, čokolade i lepo hrskavih, ispečenih korica bureka, đevreka i penjurlija - sećaju i na prošlost, bez koje nismo potpuni: uvek nam komadić srca ostane tamo, da se razlista u neko novo vranjsko drvce, pa i u ono, ispred bivše Zaretove kućice: možda je baš čika Zare vulkanizer izrastao kroz njegove grane.
(Zahvaljujem gospodinu Tomislavu Simonoviću na ovoj divnoj naslovnoj fotografiji iz 1981. godine; lično je fotografisao Stoletovu vulkanizersku radnju).
