Piše: Branka Marković
Još uvek naiđu leta čiji topli vetar na vrhu nosa miriše na vanilu, kokos ili crvenu smolu pretočenu u one slatke kišobrančiće i lule u Baba - Dikinom dućančetu u Vranju, na samo pedesetak metara od visokih, gordih i visokih stabala koštana vranjskih a pored prašnjavog putića koji se protezao kraj osnovne škole. Ispod njih smo prolazili kad nas je majčina ili očeva ruka prvi put vodila u zabavište, odmah tu, u Ulici Cara Dušana.
Kasnije smo se rado odvajali od tih toplih ruku, trčkarali sami, najpre do slatkog dućančeta na uglu, zatim u dvorištu ispunjenim grajom i suncem koje je onda baš bilo veselo i zdravo. Kunem se, razlikovalo se od ovog današnjeg, donoseći mnogo spokojstva, skromnosti, plastičnih palerina iz "Jugoplastike" na uglu glavne ulice, čipki iz Tekstila-Beograd i puno šarenih bluzica iz radnjice Pere Felera, u kojoj je moja baba kupovala za nas, njene unuke i mnogo čarapa na kojima se, ama baš nikad nije videlo, da im fali bar po jedna malecka petlja.
A kod Baba - Dike, tekla je bajka na ćošku vranjske čaršije: sokići, lulice, crveni smolasti petlići, zagoretke, zlatnici i bazoka-žvake, pamučne krofne, bombone-cucle, čudesni lilihipi i ostale šećerne đakonije - mamili su nas svakodnevno i nas, decu, ponajviše ostavljali bez daha.
Taj čudesni izlog detinjstva i uzdrhtalog dečjeg srca pretvarao se, katkad, u neku šećernu bajku koja se mogla kupiti skromnim sitnišem i maštom, željom da se makar mala količina slatkih ukusa - stopi sa našim čulima pa da zadovoljno krenemo dalje.
Mirisi, umućeni u čajeve od lipe ili jabuke - budili su nas u toploj kući, pored stočića na kojem je pevala muzička kutija - radio i kraj peći na naftu kroz čiji si stakleni prozorčić mogao videti vatru, apsolutno živu, poput ljudskog bića!
Kad bi pao i prvi sneg - magija je plesala u našim domovima dok su naše majke vredno i bez umora spremale svoje domaćinske, krsne slave, bajaderice i oblande sa sjajnom , belom šećernom glazurom, a naši očevi odlazili na posao u lepim odelima, mirišljavih košulja i kravata koje su bile baš široke i čudne, ni nalik današnjim! Slavski mirisi mešali su se sa onim čaršijskim, iz Dikine radnjice a limun, vanila, jabuka, cimet i bosiljak - na naš su grad spuštali dušu i odozgo, sa neba, odakle su nas uvek posmatrali naši preci i najmiliji: odobravali su našu želju da tradiciju sačuvamo od zaborava. Pa da nam Vranje što duže ostane domaćinsko, prepuno detinjstva i pesme vranjske koja lomi srce i uzdah olovom posipa a opet, kao da je večno mlada!
Ipak, bili smo srećniji, zar ne?
Ništa mi nismo primećivali i ništa nam nije smetalo. I bez "prozora" u svet i tastatura - disali smo spokojem, možda zbog onih dunja koje nam je baka donosila na jesen. Da zamiriše soba i da nam majka napravi slatko ili kompot. Da i ne pominjem suve šljive i razna vrsta slatka, posebno ono, od kora narandži. Taj je recept moja baba Magda nekako "išč'čkala" od komšike Ljube Mlinarke iz naše Zagrebačke i ljubomorno ga čuvala, tek po koji detalj njegovog spremanja izlanuvši pred komšikama. Kad je bila dobre volje.
A šuštanje lišća u avliji, kišne gliste i bokori već uvelog cveća, novembar su, malkice bojili u sivo. Ipak - lica ljudi bila su veselija, pa su donosila svetlost u ulicu i život, posebno kad se rakija pekla a koštani se "sabirali po Sobinu".
Padala je kiša dok smo bezbrižno koračali pod plastičnim palerinama i u čizmicama, takođe iz "Jugoplastike" prolazili ispod onih visokih lipa kraj Duvanske industrije, ili išli polagano, svako gde mora ili želi, trčkarajući kraj Bagata, a da naše majke nisu mogle da nas "cimnu" na telefon i kažu nam da im je nestalo belog konca za singericu, pa da ga kupimo. Pamtili smo mi svoja zaduženja koja su bila sveta i na prstima kroz kuću hodali, da bi nam očevi spavali mirno, posle napornog radnog dana.
Ne znam da li smo žurili ili je vreme bilo tiho i sporo ali od svega - te šarene bombonice su mi se najviše zadržale u probušenoj postavi džepa nekog đubretarca koji postoji još samo u regalu duše.
Na ofingeru, crven i sa kapuljačom oko čijeg je ruba veštačko krzno boje breskve - čeka da ga neko dodirne i vrati mu namenu, da ga usreći, obuče za onaj gust sneg i debeli snežni prekrivač na kojem su i sanke bile nemoćne!
Samo što ni takvih snegova više - nema.
A ja na tom ćošku, i dan-danas, iznad bivšeg Nolita u glavnoj ulici, nehotice i često- zastanem. Zastanu i oni, koji su nekad, poput mene, rado i s ushićenjem ulazili, kao čarolijom nekom vođeni u to mirisno dućanče šarenih slatkiša našeg detinjstva.
Nalazilo se baš ovde, na ovom ćošku koji je mnoga godišnja doba drvetom ispred razlistao ili ogolio, ali je uvek ostajao blistav i bajkovit, poput čuda koje je mene i moje Vranje, sedamdesetih godina prošlog veka - uvek iznova radovalo.
Jer, to Baba Dikino dućanče, slatko radnjiče u čaršiju našu, u dušu mi se zadenulo eto, i posle toliko godina, osećam sve njegove mirise i ukuse šećernih lula, kišobrančića i cucli od smole, šarenih bombona, žvakaćih guma u obliku zlatnika koje smo jedva čekali da probamo, za tren oka skidajući im onaj tanak, zlatkasti omot.
A ko je, u stvari, ta Baba Dika, po kojoj se zvala radnjica slatkiša u samom centru našeg Vranja?!
Zvala se Darinka, rođena 1884. godine a udata Mišković, i bila je najstarija ćerka užara Tome i Magde – rodom iz Kupininca. Sa roditeljima i sestrama Vaskom, Vankom i Stanom (pesmopojka Karaminga), živela je u Odžinki, a od najmlađe sestre Stane bila je starija - čak 19 godina!
Pre udaje, Dika je volela jednog momka koji je nije hteo jer je bila iz ne baš imućne porodice i jer je bila odžindolka (neka vrsta pomalo pogrdnog naziva za devojke iz naselja Odžinka, koje se nekad smatralo siromašnim).
Dika, onako ponosna, visokog rasta, lepa, krupnih crnih očiju i pametna – nije mnogo očajavala, pa se ubrzo udala za vrednog Petra Miškovića iz Prizrena, rođenog 1876. godine, poslastičara.
Ovaj domaćin, “zadržan” čovek (dobrostojeći, uspešan), sa polubratom Trajkom koji je imao poslastičaru preko puta gradske crkve – bavio se pravljenjem kolača i dobro je znao sve tajne ove slatke profesije, veoma cenjene i vrlo unosne.
Njemu imućna devojka nije bila važna.
Hteo je da oženi lepu i vrednu Vranjanku, a Darinka je bila – baš takva!
U prvo vreme, porodica Mišković živela je u kući preko puta stare bolnice a kuću su delili sa profesorom Antićem – Kepom.
Nju je, njihov sin Ratobor, prodao 1963. godine, a do tada, Miškovići su živeli pristojnim životom prodavajući u čaršiji bozu i sladoled koje su momci raznosili Vranjem, naročito bozu, i to u kantama na leđima.
Ovaj starinski napitak pravili su od kukuruza kojeg su natapali vodom i on je vreo na suncu, prirodnim putem stvarajući divan ukus.
Kasnije se to sklanjalo u “ledenicu”, veoma hladnu prostoriju sa ledom, koju su Miškovići imali ispred kuće.
Taj led se sekao u Moravi. Dopremao se, zatim, u ledenicu-frižider a tadašnje, veoma hladne zime odlično su "pomagale" ovom bračnom paru i njihovom osvežavajućem piću.
I danas se ovo piće, boza - toči u Vranju, naročito u poslastičari Koštana, takođe nostalgičnom “biseru” našeg mesta.
Petar je imao i razne kalupe za bombone: i njih su prodavali!
Dugo Dika i Petar nisu imali dece - čak 12 godina!
Kad im se rodio sin, njihov prijatelj Branko Civrić dao je detetu ime Ratobor, jer je dete rođeno u teškim ratnim godinama, a kad su Branko i Petar krenuli na ratište, bio je to baš onaj dan kad je trebalo krstiti dugo očekivano prvenče.
Ceo njihov puk stajao je radosno i ponosno ispred Saborne crkve kako bi sačekao da njihov vojni drug, kum, obavi krštenje i ode u boj.
Kad se vratio, Petra su sačekala dva puna ćupa zlatnika (tako pričaju), koje je njegova Darinka zaradila trgovinom slatkiša i od kojih su kupili i mali lokal.
Nalazio se na mestu bivšeg Nolita, preko puta vranjskog muzeja, a kupili su i stambeni objekat u Ulici Narodnog heroja.
Na tom mestu je njihov unuk Biba (Srboljub Mišković), koji ih je mnogo voleo, sagradio novu kuću, mada su oni u tadašnjoj Ulici Kralja Aleksandra kupili još jednu kuću, kasnije porušenu i tamo su se spremale poslastičarske đakonije, dok su u istoj ulici bili pekara, sajdžijska i obućarska radnja, prodavnica igračaka, knjižara.
Vredno su radili Dika i njena porodica.
Kažu, pripremali su neki čudesno ukusan krem od brašna, vode i šećera preko kojeg je Dika rendala čokoladu i punila njime male, staklene posude.
Radnja je bila privatna, popularna, posebno četvrtkom i nedeljom, jer je tada vojska imala izlazak. Naravno, vojnicima
nije bio dozvoljen odlazak u kafanu ali su zato imali Dikinu slatku radionicu, iz koje su izlazile najukusnije poslastice!
Dobri trgovci i veoma sposobni za sklapanje poslova – Miškovići su dobro radili i čak dobili koncesiju u vranjskoj kasarni, što je bilo čudo u to vreme a radnja je radila tokom celog Drugog svetskog rata!
Nije radila samo dve posleratne godine i gospođi Diki je to teško palo.
Razbolela se: nju je samo rad održavao, čaršija kojoj se posvetila celim srcem. Nije bila žena koja bi sedela kod kuće, vezla, peglala, plela. Britkog uma i jezika, preduzimljiva i mudra, u svakom trenutku znala je koliko se potrošilo, zaradilo, koliko je mušterija prošlo kroz radnju tog dana. Njen sin, po povratku iz zarobljeništva, morao je da radi u njihovoj radnji da bi “za ‘leb” zaradio i to joj je teško padalo.
Ipak, Darinka se polako “vraća u život” počevši da radi opet, sada u novoj poslastičari nazvanoj Baba Dika, odakle je izlazila samo kad je išla kući.
Čak su joj tu donosili i da ruča!
A posle ručka, volela je da popije špricer, hladno belo vino.
Prva je dolazila u radnju, zadnja odlazila, predana poslu, svojim mušterijama i Vranju, sve do trenutka kad joj je venu na ruci presekao komad stakla: pukao je bio sifon sa soda-vodom!
Bila je sama u radnji i jedva je otišla do vranjskog hirurškog bloka, sama, gde su joj ukazali pomoć.
Posle ovog nemilog događaja, Darinka gubi snagu i posao prepušta porodici.
Ipak, i dalje je sedela ispred radnje ili u njoj, lafeći sa mušterijama, ne propuštajući spremanje za svoju slavu Mitrovdan, iako je, toga dana, dolazila u njenu kuću mlada devojka, da poslužuje mnogobrojne goste. Naravno, slavilo se tad skromno, gradski – gosti su dočekivani žitom i slatkom na srebrnom poslužavniku, sa raznim pićima i mnogobrojnim kolačićima. Na kraju se kuvala kafa, i – toliko!
A kad je trebalo da se lome orasi za slavske kolače, Darinka bi pozvala momke, devojke, članove porodice – da ih čiste! Jer....bilo je potrebno mnogo oraha za sve te đakonije. Kako ih ne bi jeli dok ih čiste, Dika im je govorila da pevaju: “Pojte, deco, pojte!” – vikala bi uz osmeh i oni su je slušali, pevali su.
Inače, do kraja života nosila je crninu, iz poštovanja prema suprugu kojeg je mnogo volela, a koji je rano preminuo, 1937.
godine, ne dočekavši rođenje unuka.
On je svu imovinu prepisao sinu jer se bojao, da se Darinka, onako lepa i mlada – ne preuda, iako je ona, uglavnom, svojim radom i trudom stekla to što su imali.
Godine 1969. umire Baba Dika, vredna Darinka Mišković, od posledica slomljene karlične kosti prilikom pada u otvorenu šahtu kod bioskopa Sloboda.
Ipak, neverovatno je koliko njen duh i dalje lebdi nad Vranjem, koliko se s radošću i nostalgijom prisećamo njene radnje kod Vukove škole gde sam i ja prolazila, išavši u zabavište u Ulici Cara Dušana.
I žao mi je što u taj dućan svakojakih slatkih sitnica nije provirilo neko današnje dete!
Zauvek bi se sećalo tog izloga, tezgi i tegli prepunih šarenih slatkiša, rumenih petlova od smole, zagoretki, čokoladica, kišobrančića, lula i cucli od marcipana sa smolom, žvaka, šećernih pena i čokoladnih zlatnika.
Ranije su se tu mogli kupiti i ručno pravljeni sendviči, pogačice sa jogurtom, sladoled, klaker u flašici sa porcelanskim zatvaračem, lisnate žute paštete-pogačice koje su vađene čašom.
Eh, da i danas, nekom čarobnom čašom mogu da izvadim iz testa bilo kakvo čudo - među njima bi sigurno bilo i dućanče Baba Dikino, da me vrati u one, nekadašnje detinje dane kad je sve bilo moguće.
I kad su se zvezde hvatale - srcem.
