Tekija: Parče detinjstva koje još nisu asfaltirali

Vranje - Srećom, nekako su ga zaboravili, zaobišli ga u novom svetu žurbe i buke, nestrpljenja i trke za prestižom u svemu!

I ja sam im zahvalna na tom malom poklonu. Ono, jest - nisu ga obmotali ukrasnim papirom, ni zlatnom, svetlucavom trakom koju, pri vrhu, često vežemo u lepu mašnicu. Samo su ga ostavili u komšiluku, skoro nedirnuto, da raduje, peče ili boli one, koji su nekad bili deo njega. Namerno ili ne, ipak su učinili da čeznemo za danima kada je bilo samo naše i ničije. Svačije.

A možda je i baš ono, samo odlučilo da se tiho šćućuri u prikrajku vremena i nove ulice koja ga je presekla, pa je danas onde kolovozna traka koja je srušila moj dom sve što je od predaka mi ostalo. Kao kad presečeš srce i dušu na ono što je bilo i ono što je sada. Onda te dve polovine stalno ratuju, nikako se ne pomirivši sa stvarnošću, nikako da krenu dalje, još uvek opijeni mirisima prošlosti i lepotom jednostavnijeg života kad automobili nisu prolazili kroz moje dvorište i kuću u kojoj sam rođena.

I zaista, u Ulici Koste Abraševića, koja izlazi na bivšu Zagrebačku i glavnu vranjsku ulicu - još uvek deo njene kaldrme priča svoje priče. Izlizana je ona i pohabana mnogom godišnjim dobima iza sebe. Bezbroj vetrova, kiša i snegova - oblikovali su je u legendu i trenutke koje pamtim osunčane ili bele, poput onih krupnih pahulja što su nam nestašno padale na vunene kape u Tekija- maali. Njih su nam plele naše majke ili nane , često i od ostataka raznih vunica: zato su i bile neobičnih kombinacija boja, ali uvek tople, baš kao i vuneni džemperi i šalovi. Pa onda proleće najuri zimu. Razlistavalo je naš kraj, avlije i bašte naših predaka, ali i naše detinje dane tako lako i brzo, a u Koste Abraševića ulicu i automehaničarsku radnju čika Duška Rake , koji je nadimak dobio po ocu, velikom lovdžiji, Radovanu - unosilo više automobila , motora, posla ali i šale.

Bila sam dete, ali još uvek pamtim to mesto koje je uvek mirisalo na automobilske gume, gvožđe i benzin, tri servisna kanala za sitne i krupne auto-popravke, za koje je Dušan Mladenović (za nas, dečurliju iz komšiluka – čika Raka), bio vrhunski majstor. Mi, komšijska deca, šunjali smo se okolo i oko automehaničarske radnje , nije da nismo. Naročito noću, naravno, kada su deci zabranjene mnoge stvari i sve je nekako tajanstvenije i izazovnije, pa i igra i skakanje po auto-kanalima za servis, iza zaključanih vrata. A ja i dan-danas ne znam kako smo uspevali da uđemo unutra, jer je onde dremao i vučjak Luksi, koji, kao da je bio dresiran da laje samo na – žene! U svakom slučaju, mi, devojčice, „stražarile“ smo ispred, dok su dečaci moje ulice unutra skakali sa kanala na kanal, ne dirajući Rakin alat nikad ali praveći se da su automehaničari. Sve dok Cane Buljča jedne noći ne polomi ruku , pa nas razotkriše.

Ta su, vrata, inače – danju uvek bila širom otvorena, kao dobrodošlica bilo kome. Kroz njih je ušlo mnogo ljudi, zabrinutih za svoje automobile: ima li im leka?

Ali i na tom, ne baš velikom prostoru, Raka je bio baš taj „lekar“ i umetnik popravke automobila . I to je znao ceo grad: vredno i vešto je on popravio i nalickao iz svoja tri kanala - mnoga auta , imajući lak pristup njihovim donjim delovima vezanim za šasiju: izduvnom sistemu, menjaču, motoru, rezervoaru, kardanskom vratilu...

Duško Raka je sve o njima znao. Poznavao je njihovu ćud . Za njega su bili živa bića a ne samo delovi automobila!

„Lele, motor mi sad prede kao mačka! Ne ga čujem! Bravo za Raku“, često se čulo u tom prostoru za automehaničarske poslove koje je Raka sve češće iznosio i na ulicu, ispred. Toliko je posla bilo! Na ovaj radni prostor između kuće Vase i Vere levo i kuće gospodina Kostića – Satelita, desno, neki su počeli i da se žale, zbog gužve na uličnoj kaldrmi i brda automobilskih delova, guma i parkiranih automobila koji su čekali da dođu na red.

„Što ste došli, treba li vi nešto? Imam si rabotu!“, nemarno, pomalo ljuto, upitao bi čika Raka ljude u sivim odelima koji bi se, iznenada, pojavili na kapiji.

„Radi si, Duško, samo si ti radi! Će si idemo mi brzo, pusti prijave!“, umeo bi da promuca neko iz gradske inspekcije koja bi došla u radnju, na uviđaj. A kako da ga kazne ili da mu radnju zatvore? Pa i oni sami bili su redovne Rakine mušterije!

A jedan je Duško Raka! Učeći u Jedinstvu zanat, od 1953. do 1957. godine i radeći kratko i kao auto-prevoznik, Duško je oduvek znao da će jednog dana otvoriti i svoju privatnu automehaničarsku radnju, što se i desilo, 1968. godine. Od Satelita je, najpre, iznajmljivao prostor za rad, pod zakup. Kasnije, on od njega kupuje taj isti plac ali zbog zdravstvenih tegoba i sve težeg kretanja, Duško zatvara svoju automehaničarsku radnju.

Ipak, na istom mestu, on želi da otvori „Tekiju“, kafanu zbog koje će, bar u prvo vreme, ovaj vredan čovek imati puno problema sa inspekcijama i dozvolama za rad: Vranju nisu bile potrebne privatne kafane već -automehaničari! Posle šest meseci muka i ganjanja dozvole za otvaranje ugostiteljskog objekta koji će ubrzo postati omiljeno mesto okupljanja Vranjanaca, „Tekija“ je zvanično i „nikla,“ 1980. godine.

***

A nije bilo tople prolećne, letnje ili jesenje večeri, a da momci i devojke sa vranjskog korzoa, iz Ćoške ili uopšte, od bilo kuda - ne svrate pod okrilje zvezdanih noći u „Tekiju“ i njenu mirisnu i veselu kafansku bašticu sa nekoliko stolova preko kojih su disali karirani stolnjaci. Ipak, bilo ih je dovoljno. U čaroliji nečeg meraklijskog, što ti u grudi drhtaj unese, pa i sojka ptica tada progovori i zapeva, ispred kaldrme vranjske i nekoliko uličnih svetiljki okupanih svetlošću kasnovečernjeg neba koje je, katkad, bilo blago rumeno i noću - treperilo je čika Rakino kafanče , uljuljkano u domaćinsku atmosferu tekijskih ljudi , komšija i gostiju i ljudskih sudbina i priča sa svih strana!

Zvuci harmonike, starih vranjskih izvornih pesama, poneke ptičice, serenade vetra sa okolnih brda, vinograda, donjeg dela Vranja i iz Gornje Čaršije - „otkud amam“, glasne kapi česmi oko ulice i mesec upleten u visoko granje, pijan već o d azdisl’ci, lepote i gizdavosti vranjskih devojaka i žena, sve se to stapalo u razgovore i „lafenje“ veselog i katkad, pijanog društva za stolom između dva bokora divnih ruža koje sam volela.

I sa desne i sa leve strane malog dvorišta ograđenog kamenjem kao ogradom, sa malom, uskom kapijom iznad koje su blagonaklono stajala dva fenjera pozdravljajući goste boemskim svetlucanjem - rasle su predivne ruže koje je zasadila teta Jelče, vredna Duškova supruga . Uvek u pokretu, lepa i u šarenim haljinama - ona je uz osmeh pomagala kafanskoj posluzi kad god bi bilo obimnijeg posla oko banketa, rođendana ili nekog slavlja. Ta divna žena koje se sećam sa blagošću u srcu, volela je ljude i nas, decu iz Tekija-maale, nikad se nikome ne zamerivši. Sastavljala je kafanski jelovnik i davala predloge i savete ali znam da je , u to vreme, glavno jelo „Tekije“ i njen glavni specijalitet bila - jerebica u saftu.

Zatim, „glavu u škembe“ su mnogi obožavali. Pa i čorbice i pečene piliće. Ovde ste mogli da probate i ukusne trouglove –pitice, „baničke“, samsu, odličan roštilj, ma – sve i svašta!

Strog ali pravedan i odgovoran, predan poslu i porodici, Duško Raka je u svojoj „Tekiji“ ispisivao istoriju jednog drugačijeg načina života od današnjeg, skromnijeg ali prijateljskijeg: ugostio je mnoge Vranjance jednostavnošću i širinom srca.

Siromašnima i gladnima često je poklanjao ponešto sa roštilja, uz osmeh i prijateljsko ćaskanje. Uz dobre kuvare, Voju Torka i Novicu Ćibrita iz Bregalničke ulice, sa konobaricama Stankom Crnogorkom i Ljiljom, koju su gosti pamtili po njenim „japanskim“ očima, kafana koje se sećam cvetala je duhom onog starog Vranja koje mi je u duši i koje se vrtoglavo gubi pred ludilom svakodnevice novog doba. U to vreme, privatnih je kafana bilo malo: sećam se samo „Moravčeta“ , „Tri lista duvana“, „Proleća“.

„Tekiju“ pamtim kao nešto što nije bilo moje, naše, a ipak – kao da je bilo!

U nju su najčešće svraćali komšije: fotograf Satelit, Joca Francuz – moler, Jovica Dejanović - Dejanac , moj stric Slobodan Popović, Vlasta advokat, doktor Nacković, Slavoljub Kostić -pedijatar, Cane Dinić- tadašnji pravobranilac, Branko Spasić, poslovođa , omladina vranjska, gastarbajteri, Vranjanci koji su davno otišli odavde i naselili se širom Srbije, porodični ljudi , ljubavni parovi i svako ko je voleo tišinu Vranja koja ima i glas...

***

Svi sa svojim snovima, životnim pričama, nadama, radostima i tugama, na karirane tekijske stolove stavljali su svoje vreme, nemire, radovanja. Grlili su se i izjavljivali jedno drugome ljubav, kleli se na vernost. Iza sebe ostavivši trag , ponevši sa sobom uspomene, mirise čepresa iz kafanske avlije, boemsku čar večnosti koju samo vranjsko tlo ima.

I zato, s nostalgičnom radošću i drhtajem čudne grudvice u grudima koja me malkice stegne kad god prođem kroz Ulicu Koste Abraševića, s desne strane čika Rakine avlije u njegovoj „Tekiji“ koje više nema – zamirišu mi bokori ruža i ružica a svetlost dva fenjera zaslepe me na trenutak. Pa zažmurim: nažalost, kad opet otvorim oči, na toj istoj kaldrmi i na mestu one meraklijske kafane sa bašticom čempresa i ruža - sada je neka, sa svih strana, zastakljena kafana. Poput akvarijuma.

I ja ne znam kako li dišu ti ljudi, unutra? I kako to da im ne fali onaj baštenski vazduh, ona pitkost dana u bilo kojem godišnjem dobu kada je sve bilo podređeno - srcu.

Pa mi milo što, eto, bar to jedno parče moga detinjstva nisu asfaltirali, makar i pred staklenim zdanjem čiji su zidovi, sada samo bledunjave senke onog „što si beše a nema da se vrne“. Pa mi u uglovima usana zadrhti tuga.

Jer, svako mora da ima po jedno takvo parče kaldrme, komad prošlosti: da se setimo koliko život može da bude lep ako je sasvim – jednostavan.