Odbor za ljudska prava Vranje je u okviru projekta „Prevencija = smanji rizik – prijavi oružje u porodičnom nasilju“, u prethodnom periodu realizovao tematske aktivnosti na jugu Srbije, a uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoju (UNDP) - Smanji rizik – povećaj bezbednost 3.
U fokusu svih aktivnosti je prevencija zloupotrebe malokalibarskog oružja i rodno nasilje u porodično/partnerskim odnosima.
Femicid i vatreno oružje
Podaci koje prikupljaju Ženske organizacije, uglavnom iz novinskih izveštaja I vesti, upozoravaju celo društvo. Za pet meseci ove 2025. godine, u Srbiji je ubijeno 9 žena. Svakih 15 dana gasi se život jedne žene u kontekstu rodnog nasilja!
U 2024. godini u Srbiji je ubijeno 17 žena, od kojih je 5 žena ubijeno vatrenim oružjem.
U periodu od 14 godina je više od 430 ubijenih žena i devojčica. U 125 slučajeva (31%) ubistva su učinjena vatrenim oružjem, pištoljem ili puškom, u 4 slučaja (1%) bombom.
Po podacima istraživanja koje je realizovao za potrebe projekta saradnik Filip Stojanović iz Centra za bezbednosne inovacije, Fakulteta bezbednosti - Univerzitet u Beogradu, Srbija ima jednu od najviših stopa femicida u regionu. Stopa femicida (ubistava žena od partnera/porodice) u Srbiji iznosila je oko 0,7 na 100.000 žena (2021), što je više nego u većini susednih zemalja i znatno iznad npr. Danske (0,5).
Najveći problem jeste sistematski propust u rešavanju problema, nepoverenje u institucije i neujednačena primena zakonskih normi. Drugim rečima, problem nije samo u “lošim pojedincima” nasilnicima, već i u sistemskom propustu da se ti pojedinci na vreme zaustave.
Ove praznine ogledaju se u: nedovoljnoj koordinaciji službi (iako zakonski predviđenoj), povremenom prebacivanju odgovornosti među institucijama, nedostatku specijalizovane obuke o rodno zasnovanom nasilju za policajce, tužioce i sudije, (posebno je naglašen ovaj nedostatak u Pčinjskom okrugu), kao i u društvenoj klimi koja često okrivljuje žrtvu umesto počinioca (“zašto nije ranije otišla?”, “zašto je trpela?” i sl.).
Srbija kontinuirano ima visok broj femicida godišnje (20–30 slučajeva), bez jasnog trenda opadanja. U Srbiji je kombinacija faktora – velika količina oružja, snažne patrijarhalne norme i varijabilna primena zakona – dovela do toga da stopa femicida bude među najvišima u Evropi.
Rasprostranjenost vatrenog oružja i neujednačena primena zakona
Procenjuje se da preko 75% od oko 875 miliona komada lakog naoružanja globalno poseduju privatna lica. Ratno nasleđe na Balkanu ostavilo je za sobom ogromnu količinu vatrenog oružja u posedu građana, što je posebno izraženo u Republici Srbiji koja je među vodećim evropskim državama po broju komada oružja po glavi stanovnika - delom zbog ratova 1990-ih, delom zbog kulturoloških obrazaca koji promovišu posedovanje oružja.
Prema podacima MUP-a, dobijeni za potrebe ovog projekta na osnovu Informacija od javnog značaja, do kraja 2024. godine u Srbiji je registrovano čak 555.708 komada oružja kategorije B, što uključuje vatreno oružje kratke cevi poput pištolja i revolvera – tip oružja koji se najčešće koristi u porodičnom nasilju i femicidu.
Uz registrovano, dodatni bezbednosni izazov čini ogroman broj komada oružja u ilegalnom posedu.
Procene variraju, ali MUP i međunarodni akteri saglasni su da se između 200.000 i 900.000 komada vatrenog oružja nalazi izvan bilo kakve institucionalne kontrole. Iako je 200.000 do 220.000 najčešćecitirani okvir, gornje granice ukazuju na to da bi se u nelegalnim tokovima mogla nalaziti količina koja višestruko premašuje legalno prijavljeno oružje. U poređenju s populacijom Srbije, to znači da gotovo svaki deseti punoletni građanin potencijalno poseduje vatreno oružje – registrovano ili neregistrovano.
U Vranju je, po podacima MUP-a registrovano 4.678 komada oružja u posedu fizičkih lica, u Vladičinom Hanu 2.224, a u Bujanovcu 2.947. Ukupno, samo u ove tri opštine Pčinjskog okruga legalno se nalazi gotovo 10.000 komada oružja u privatnim rukama. Ova koncentracija naoružanosti postaje naročito zabrinjavajuća u svetlu visokog stepena porodičnog nasilja i izraženog nepoverenja žena u institucionalnu zaštitu, koju potvrdjuju same žene sa iskustvom nasilja.
Akcije razoružanja i njihova ograničenost
Tokom proteklih dvadeset godina država je sprovodila povremene akcije razoružanja, najčešće u vidu dobrovoljne predaje oružja bez krivičnih posledica, a ponekad i kroz represivne kontrole.
Najmasovnija među njima bila je Akcija “Sablja” 2003. godine, tokom koje je prikupljeno 82.769 komada oružja i više od 2,2 miliona komada municije. Iako je ova operacija bila odgovor na atentat na premijera Zorana Đinđića, rezultati su pokazali da država ima kapacitet da u kratkom roku prikupi ogromne količine naoružanja, kada postoji politička volja i operativna spremnost.
Sličan odziv zabeležen je i nakon masovnih ubistava u maju 2023, kada je ponovo pokrenuta kampanja razoružanja: građani su u svega nekoliko meseci predali 82.398 komada oružja i više od 4,2 miliona metaka, što je količinski gotovo jednako rezultatima iz 2003. godine. Ovi talasi predaje ukazuju na potencijal za promenu, ali i na činjenicu da je oružje i dalje masovno prisutno i dostupno u domaćinstvima.
Ipak, između tih “talasa”, odziv građana bio je veoma nizak – na primer, tokom 2020. godine predato je svega 147 komada oružja, što govori o neefikasnosti kampanja kada nisu uparene sa snažnim motivacionim ili represivnim mehanizmima.
Navedene brojke svedoče o cikličnosti i ad-hoc karakteru politike razoružanja u Srbiji. Umesto sistemskog pristupa koji bi uključivao kontinuiranu proveru posedovanja oružja, naročito kod rizičnih grupa (npr. osoba prijavljenih za porodično nasilje), država se oslanja na povremene akcije najčešće inicirane kriznim događajima – atentatima ili masovnim ubistvima.
Odsustvo strategije za kontrolu malog i lakog oružja unutar domaćinstava posebno pogađa žene.
Analize slučajeva femicida pokazuju da je oružje često bilo prisutno i poznato žrtvi i zajednici, ali nije bilo oduzeto, ili je bilo u nelegalnom posedu. U tom svetlu, institucionalna pasivnost po pitanju posedovanja oružja direktno se reflektuje na bezbednost žena u privatnoj sferi,navode iz Odbora.
"Šta kažu žene juga Srbije o tome da li nas malokalibarsko oružje prisutno u porodici štiti ili zastrašuje, prenosimo kroz odgovore na nekoliko pitanja sa radionica:
Na 6 tematskih multinacionalnih radionica Nasilje u porodici i zloupotreba vatrenog oružja, tri seoske sredine - Vrtogoš, Prekodolce, Lopardince, 3 u opštinama Vladičin Han, Bujanovac, grad Vranje, učestvovalo je 150 žena starosti 18 do 75 godina (Srpkinje, Romkinje, Albanke).
Po mišljenju više od polovine učesnica radionica, legalizacije oružja do sada nisu bile toliko uspešne, nisu dovele do smanjenja rasprostranjenosti oružja na jugu Srbije uz pojedine konstatacije da se sada oružje još više nabavlja na crno. U Vladičinom Hanu i selo Lopardince (opština Bijanovac) skoro sve učesnice su mišljenja da je legalizacija delimično uspešna.
Većina žena (95%) je odgovorila da nemaju poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija u oblasti držanja i upotrebe vatrenog oružja. Manji broj učesnica naveo je da nisu u potpunosti izgubile poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija, i nadaju se promeni.
Na pitanje “Da li se osećate bezbedno u vašem gradu/zajednici gde živite?”, u tri lokalne zajednice: Vranje, selo Vrtogoš, Bujanovac više od 50 odsto anketiranih učesnica radionice je izjavilo da se ne oseća bezbedno u mestu gde žive - “najmanje bezbedno se osećam sada”; “u mnogim situacijama, pogotovo noću, na ulici se ne osećam sigurno”; “pogotovo noću u pojedinim delovima grada nisam bezbedna”.
“U kojim situacijama i pod kojim uslovima bi ste odobrili držanje oružja u kući?“ Na ovo pitanje većina žena I devojaka u svim lokalnim zajednicama gde su organizovane radionice, odgovorila je da ne bi odobrile držanje oružja u kući ni pod kojim uslovima. Manji broj učesnica su navele da bi odobrile držanje oružja za samoodbranu, ovlašćenim licima - policijskim službenicima ili vojnim licima kojima je posao da bezbedno rukuju oružjem, ako se oružje bezbedno čuva, za odbranu dece i u vreme ratnih stanja. U odgovorima je naglašeno da je očuvanje bezbednosti posao nadležnih institucija, a ne pojedinaca u porodici I da bi institucije trebale da mnogo bolje rade svoj posao.
Na pitanje “Da li saznanje da u kući postoji oružje kod vas stvara osećaj veće bezbednosti ili osećaj ugroženosti?” u svim lokalnim zajednicama više od 50 procenata žena (osim u Vladičinom Hanu gde su odgovori polovični) a, u Bujanovcu sve učesnice, su odgovorile da bi se osećale ugroženo i uplašeno, uvek na oprezu, oružje izaziva uznemirenost i strah u porodici, definitivno bi se osećale ugroženo i potpuno nesigurno. Manji broj učesnica ankete je odgovorio da bi oružje u porodici bio znak veće bezbednosti u zavisnosti od situacije i od toga koja osoba u kući poseduje oružje i da li ga koristi samo za zaštitu; da se odbrani porodica. U selu Lopardince manji broj žena je istakao da njihovi muževi i sinovi imaju oružje u kući jer je lov vrlo rasprostranjen hobi, ali da one to oružje ne primećuju, navode da čak i zaborave da oružje postoji u njihovom domu, ali da se to čuva na bezbednom mestu i po svim zakonskim propisima", piše u saopštenju Odbora.
SOS telefon za žene Vranje je kontinuirana podrška ženama I devojkama sa iskustvom porodično-partnerskog nasilja, za žene je besplatno dostupan radnim danima od 10 do 16 časova.
"Za prvih 5 meseci 2025. godine, (januar – maj), primile smo 265 poziva. SOS telefon je kontaktirala 41 žena, a 35 žena su kroz podržavajući razgovor dobile pravne informacije u vezi porodičnog nasilja. Njih 41 žena i psihosocijalnu podršku.
U toku SOS razgovora, 2 žene su same u prijavi problema navele da suprug ima oružje (pištolj).
Karakteristično je da žene, na SOS razgovoru ne definišu oružje kao direktnu pretnju po njihovu i bezbednost porodice u toku prijave rodnog nasilja, ukoliko suprug/partner ili neko drugi ko vrši nasilje nisu direktno pretili oružjem. Na pitanje SOS konsultantkinje da li vršilac rodnog nasilja ima pištolj ili drugo oružje, ushićeno odgovaraju “jaoooo…ja sam na to zaboravila…zaboravila sam da ima pištolj”.
Ili, kada konsultantkinja SOS telefona pita i skrene pažnju na ovu opasnost, žene komentarišu “od toliko problema sa mužem, totalno zaboravim na pištolj/lovačku pušku". "Nije nam direktno pretio oružjem, ali redovno čisti, održava pušku i voli sa drugarima da priča o oružju”.
Ovakve reakcije žena sa problemom porodično-partnerskog nasilja potvrđuju da se u lokalnim zajednicama malo radi na prevenciji, informisanju, malo se poklanja pažnja ovoj opasnosti, skoro i niko preventivno ne govori o ovoj temi i ne evidentira kao eventualnu opasnost", navodi se u saopštenju Odbora za ljudska prava Vranje i Programa za žene: SOS telefon za žene.
Preuzimanje dela teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.vranjenews.rs.
