Piše: Tomislav R. Simonović
Rezolucija Informbiroa nije mimoišla ruski spomenik u Vranju - Drugi svetski rat završen je pobedom saveznika na čijoj strani je ratovala i Jugoslavija.
Zvanično, Vranje je oslobođeno 7. septembra 1944. godine, a ovaj dan se slavi kao Dan oslobođenja Vranja, nezavisno od činjenice da su borbe trajale skoro cele 1945. godine na Kosovu i Metohiji, posebno u Drenici.
Nakon oslobođenja, Jugoslavija je doživela naglu promenu pravnog i ekonomskog pokreta, prelazeći iz kapitaliznma u socijalizam. Iskustva SSSR-a iz Oktobarske revolucije 1917. primenjivana su u FNRJ da se pokaže da je demokratska Jugoslavija uz Sovjetski Savez.
Jedan od simbola za uspostavljanje i jačanje dobrih odnosa FNRJ i SSSR-a bilo je podizanje spomenika u Vranju nastradalom ruskom pilotu u vazdušnoj borbi kod Surdulice.
Ruski pilot Grigorij M. Dimitrijev, poginuo je u 24. godini života, 22. septembra 1944. godine. Rođen 1920. godine u Moskvi, Dimitrijev je tragično stradao samo 15 dana nakon zvaničnog oslobođenja Vranja i okoline.
Godinu dana od njegove pogibije, u lokalnim novinama Slobodna reč (30. juni 1945) objavljen je članak pod naslovom U Vranju će se podići spomenik palom Crvenoarmejcu.
U tekstu nepoznatog autora veličana je Staljinova Crvena armija, ali je podvig mladog avijatičara ostao u senci, bez pomena njegovog imena. Ni reči o tome kako je poginuo. Od koga je branio „oslobođenu“ zemlju?
U članku je navedeno da je na konferenciji, održanoj povodom izbora gradskog odbora JFNO, (Jedinstveni front narodnog oslobođenja) narodni sudija Petar Nešić predložio da se podigne spomenik palom crvrnoarmejcu. Iz članka saznajemo da su njegovi posmrtni ostaci preneti u Vranje i da je sahranjen na Šapranačkom groblju. Trebalo mu je podići spomenik, novca nije bilo.
„U roku od 30 minuta, zahvaljujući ljubavi naroda prema Crvenoj armiji, sakupljeno je 13.340 dinara. Nakon dodatnog prikupljanja, suma je premašila 20.000 dinara, kako bi se podigao dostojan spomenik u znak zahvalnosti Sovjetskom Savezu i njegovoj slavnoj armiji osloboditeljici,“ pisalo je u Slobodnoj reči.
Mesto gde će biti podignut spomenik, njegov oblik i veličina, iako je bilo više predloga, nisu odmah bili određeni. O ovim pitanjima je trebalo naknadno odlučiti. Namera je bila da se spomenik što pre podigne, poput mnogih gradova u Srbiji i celoj Jugoslaviji. Na ovaj način „izrazila bi se zahvalnost bratskoj Crvenoj armiji i njenim borcima, koji su, dolazeći iz najudaljenijih krajeva moćnog SSSR, dali svoje živote za oslobođenje jugoslovenskih naroda.“
„Gde u gradu naći mesto za spomenik ovom sovjetskom građaninu i time pokazati da smo mi uz SSSR, a ne uz Zapad, njihovo ideološko razdvajanje bilo je očigledno. Sovjetski Savez je predstavljen kao svet za sebe", pisalo je u tekstu, naglašavajući kompleksnost odnosa saveznika tokom rata iako su Sovjetski Savez i Zapad bili ujedinjeni protiv Hitlera kao njihov saveznik.
Kako je Rista Simonović zabeležio u Društvenoj istoriji Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka, vladajuća struktura vojske i vlasti odlučila je da se spomenik postavi na mestu gde se nalazila čuvena vranjska Šarena česma. Ova česma, koju su Vranjanci sami sagradili, uklonjena je, a spomenik postavljen na njenom mestu. Spomenik Dimitrijevu je završen je 11. novembra 1945. godine kada je i postavljen.
Spomenik je bio visok dva metra i izrađen od belog mermera sa petokrakom na vrhu. Njegova postavka omogućila je da bude vidljiv sa svih strana, bio je okrenut licem ka zapadu. Na zapadnoj strani spomenika stajao je natpis: U znak zahvalnosti herojstvima bratske Crvene armije koji nesebično položiše svoje živote za oslobođenje naše domovine.
Pri dnu spomenika, nalazio se dodatni tekst: Slava junaku Crvene avijacije kapetanu Grigoriju M. Dimitrijevu.
Zapadno od spomenika, na metar-dva udaljenosti, nalazio se trotoar koji je bio popularno šetalište tokom jeseni i zime.
Mermer spomenika bio je izuzetno beo, što je otežavalo fotografisanje tokom sunčanih dana zbog refleksije svetlosti.
Odnosi između SSSR-a i FNR Jugoslavije posle Drugog svetskog rata su jačali, a parole Tito - Staljin bile su prisutne svuda. Godine 1946. u Vranju je osnovano Društvo za kulturnu saradnju Srbije sa SSSR-om. Osnivačka skupština Društva održana je 29. septembra 1946. godine u sali Vranjske gimnazije. Uvodnu reč dao je Josif Trajković, poverenik Prosvetnog odeljenja ONO-a, a sudija Popović, delegat iz Beograda, izneo je program društva, sa naglaskom na kulturno zbližavanje naroda Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Niko u zemlji nije smeo da kritikuje Staljina.
Skraćenica ONO označavala je Opštenarodnu odbranu što je značilo uključivanje celokupnog stanovništva u odbranu zemlje.
Za predsednika Društva je izabran dr Borislav Petrović, za potpredsednika Toma Stajić (apotekar, prim. T. Simonović), za sekretara Dušan Nešić, sudija; za blagajnika Rista Simonović, sudija; za bibliotekara Jelena Berens, profesor.
Članovi Upravnog odbora bili su Josif Trajković, Bogdan Šešić, profesor; Stojan Stefanović, trgovac; Stamenko Stošić, Branka Stojković, nastavnik; Grozdana Stošić, Pavle Fomičov, Sava Perić, učitelj, Srebren Blagojević, sveštenik, i Selim Selimi, sudija.
Ubrzo nakon osnivanja Društva za kulturnu saradnju došlo je do Rezolucije Informbiroa koja je izazvala snažnu krizu u odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. (Sukob između jugoslovenskog i sovjetskog rukovodstva trajao je od 1948. do 1954. godine što je predstavljalo prvu veliku krizu u Istočnom bloku.) Informbiro je komunistički informacioni biro, i to je bila međunarodna organizacija komunističkih partija, osnovana 1947. godine kao naslednik raspuštene Kominterne. Informbiro je osnovan s ciljem da koordinira sve komunističke partije Istočnog bloka pod vođstvom Sovjetskog Saveza. Imao je ključnu ulogu u Jugoslovensko-sovjetskom raskolu 1948. godine kada je Josip Broz Tito odbio da se povinuje diktaturi Moskve. Došlo je do političke krize, ekonomskih sankcija i progona pristalica Sovjetskog Saveza koji su nazvani ibeovci. SSSR predvođen Staljinom, optužio je Jugoslaviju i njeno rukovodstvo, pod vođstvom Josipa Broza Tita, za odstupanje od marksističko-lenjinistističkih principa i za nacionalističke tendencije.
Rezolucija Informbiroa je dovela do izolacije Jugoslavije od ostalih socijalističkih zemalja, ali je upravo ta izolacija podstakla jugoslovensko rukovodstvo da razvije jedinstveni model samoupravnog socijalizma. Uprkos blokadi, Jugoslavija je uspela da sačuva svoju nezavisnost i ojača saradnju sa zapadnim zemljama. U spoljašnjoj politici Jugoslavije dolazi do naglog preokreta i umesto SSSR-a najveći prijatelj FNR Jugoslavije postaje Amerika, jedan od najvećih saveznika Srbije u Prvom svetskom ratu. Sve se to dešavalo u vreme kada je američki ambasador u Beogradu bio Džon Alen kada je Vazduhoplovsto Jugoslavije imalo samo američke avione.
Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine izazvala je duboke potrese u jugoslovenskom društvu, politici i kulturi. Odmah nakon objavljivanja rezolucije Uprava državne bezbednosti (UDBA) dobila je nalog da identifikuje i eliminiše pristalice Informbiroa. Pristalice IB smatrani su protivnicima novog kursa jugoslovenske državne politike. Za mnoge je ovaj izbor bio nemoguć, a masovna hapšenja ubrzo su počela. Veliki broj optuženih je, bez zvaničnog izjašnjavanja i bez suđenja, direktno slat na višegodišnju robiju na Goli otok - specijalnom kaznenom logoru za ibeovce. (slučaj profesorke iz Vranja Vere Cenić koja je posle izlaska iz bioskopa kada je gledala ruski film Kanjec filma, sprovedena na Goli otok).
Metode progona bile su različite. Protivnici režima često su postajali žrtve podmetanja, bilo kroz podmetanja ruskih novina u radne stolove, bilo kroz političke mahinacije koje su imale za cilj da ih kompromituju ka narodne neprijatelje. Kazne su varirale od dve do osam godina zatvora, za isto političko delo koje je tretirano kao krivično. Beogradski vlastodršci su dozvolili projekciju filma da bi odmah na početku IB pohapsili što veći broj građana. Oni koji su omogućili prikazivanje filma nisu poslati na Goli otok.. Ljubav prema vođi SSSR-a tretirana je kao teško krivično drlo, a simpatizeri su bili progonjeni bez milosti.
Fotografije Josifa Staljina bile su postavljene na svakom pogodnom mestu - naročito od onih Vranjanaca koji su nedostatak učešća u ratu nadoknađivali lojalnošću rukovodstvu nove komunističke države. Svoje kuće, ustanove i radne prostore ukrašavali su portretima Staljina. Međutim, od trenutka donošenja Rezolucije Informbiroa, isti ti ljudi bili su još brži u skidanju tih fotografija, shvatajući priliku da se obračunaju sa stvarnim ratnim veteranima. Osetili su trenutak da tuđe ratne zasluge pripišu sebi, a progoni na Golom otoku postali su pogodan mehanizam za eliminaciju političkih protivnika.
Pitanje pravde i političkih kazni za „krivično delo“ opredeljivanja za Staljina varirale su od dve do osam godina, ali se postavlja pitanje: da li je simpatija ili naklonost prema jednoj ličnosti u demokratskoj Jugoslaviji mogla biti tretirana kao krivično delo?
U nastojanju da se partizanski pokret predstavi kao masovni, pripadnici četničkih pokreta su prvobitno osuđivani u Srbiji i domobrani u Hrvatskoj koji su ubrzo oslobađani.
Na primer, Dragutin Nikolić, koji je doveo Bugare do zemunice u kojoj se skrivao Sima Pogačarević, što je dovelo do njegove likvidacije, prvobitno je osuđen na smrtnu kaznu, ali je kasnije Viši sud u Kragujevcu preinačio presudu i pomilovao ga.
O čemu se radilo?
„Predsednik predsedništva Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije (predsjednik dr Ivan Ribar i sekretar Rodoljub Čolaković, 21. novembra 1944.) doneli su amnestiju za četnike Draže Mihailovića, hrvatske i slovenske domobrane“ (iz knjige Plakati narodne vlasti, za 1942, 1943, 1944 i 1945. godinu, koje je sačuvao, sredio i objavio o svom trošku Rista Simonović, Vranje, 1983. )
Srpski istoričari nisu dali objašnjenje da li je proglas o amnestiji donet zbog četnika ili zbog ustaša iz logora Jasenovac.
Nejednake kazne i uloga lokalnih vlasti- U slučaju Inrormbiroa, „krivica“ je uvek bila ista-izjašnjavanje za Staljina a kazne nisu bile ujednačene. Njihova težina zavisila je od lokalnih moćnika- islednika, strože kazne izricane su onima koji su se u ratu istakli, onima koji su u službi napredovali i onima koji su bili školovaniji od članova vlasti-što je najčešće bio slučaj.
Danas se mnoge istaknute ličnosti Srbije, uključujući i akademike, još uvek izjašnjavaju da je Josip Broz Tito odgovoran za sve represije unutar Jugoslavije, posebno u Srbiji, jer je procentualno najveći broj Golootočana potekao upravo iz srpskih krajeva.
Najveći broj osuđenih služio je kazne na Golom otoku, pod uslovima torture koje su bile nepoznate u Evropi tog vremena. Logor je postao simbol političkog progona a metode maltretiranja bile su surove, uključujući psihološku i fizičku torturu, kao i sistem „samoupravnog kažnjavanja“, u kojem su zatvorenici primoravani da muče i tuku svoje saborce.
„Zemljom je vladao mrak za sve komuniste. Došao je Goli otok, kakav istorija ljudskog društva ne pamti. A sve je počelo posle jedne posete maršala Tita Engleskoj. Petog septembra 1952. ruski spomenik je porušen, u vreme kada su dva velika prijatelja postali krvni neprijatelji" (Društvena istorija Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka).
Refleksija sunčeve svetlosti od belog mermera nije bilo jedini razlog što je fotografisanje spomenika kapetanu Grigoriju M. Dimitrijevu bilo otežano. U doba najveće hajke protiv Rusije i Staljina, malo ko je smeo da bude hrabar i da snimi ruski spomenik i tekst koji je bio ispisan. Rizik je bio utoliko veći zbog angažovanja fotografa kojih je u Vranju bilo vrlo malo. Jedini koji se odvažio na taj korak bio je hroničar Vranja, Rista Simonović koji je iako praćen od strane UDB-e i imao otvoren dosije, angažovao vlasnika foto studija Kondić da fotografiše spomenik.
Krajem 1950. godine, u njegovom radnom stolu su mu podmetnute ruske novine, što je dovelo do trenutnog gubitka posla. Taj period trajao je pune četiri godine, tokom kojih je morao da izdržava četvoro male dece- od jednomesečne bebe do deteta od četiri godine. Polupismeni i nepismeni šegrti na vlasti verovali su da će tim postupkom lako slomiti diplomiranog pravnika i ekonomistu, kome je nedostajao samo jedan ispit do završetka studija na Ekonomskom fakultetu.
Simonović je proglašen za pristalicu Informbiroa, otvoren mu je dosije u Državnoj bezbednosti i bio je pod nadzorom službe sve do sedamdesetih godina 20. veka. Da nije snimio spomenik i zapisao tekst sa njega - koji je kasnije objavljen u njegovoj Društvenoj istoriji Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka, danas ne bismo znali za postojanje ovog spomenika, ni za njegovo rušenje.
Podizanje i rušenje spomenika Grigoriju Dimitrijevu predstavljalo je snažan simbol političkih odnosa između Jugoslavije i Rusije u doba Informbiroa. Nakon rezolucije IB 1948. godine Jugoslavija se našla u oštrom sukobu sa Sovjetskim Savezom, što je dovelo do značajnih političkih i ideoloških promena. Spomenik je prvobitno podignut kao znak priznanja i bliskosti sa sovjetskim vlastima, ali je njegovo kasnije rušenje odrazilo promenu u jugoslovenskoj politici, koja se okrenula ka nezavisnom putu socijalizma i distanciranju od Moskve. Ovaj čin nije predstavljao samo fizičko uklanjanje jednog obeležja, već i snažnu poruku o prekidu političke zavisnosti i afirmaciji suvereniteta Jugoslavije.
Pripremajući Društvenu istoriju Vranja, autor ovih redova posetio je svog profesora iz vranjske gimnazije Predraga Bogdanovića, koji je živeo preko puta spomenika. Na pitanje da li zna da je tu postojao neki spomenik, odgovorio je: Evo tu je bio neki ruski spomenik.
Najveću kaznu u trajanju od 8 godina u Vranju vlastodršci su izrekli Danilu Stevanoviću Dači, ratnom komandantu 10. srpske udarne brigade. Rođen 1913. godine u Klinivcu, Stevanović je studirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog rata. Početkom rata Bugari su od porodice Stevanović tražili da ubeđuju svoje sunarodnike da ne vrše diverzije i ne ubijaju bugarske vojnike. Student Danilo Stevanović je odbio ponudu Bugara zbog čega je morao da napusti kuću i i odmetne se u šumu. Tako se povezao sa partizanima. Četiri godine je ratovao i zauzimao najveće vojne funkcije u nekoliko jedinica da bi postao komandant 10. udarne brigade. Kada se rat završio bio je određen da vodi pregovore sa komandantom bugarske divizije:
„Komanda Vranjskog vojnog područja, čiji je komandant bio Danilo Stevanović, prihvatila je ponudu za pregovore komandanta 29. bugarske divizije, pa je njena delegacija od pet članova, 26. avgusta 1944. godine, vodila pregovore sa štabom 29. divizije bugarske vojske. Od strane Narodnooslobodilačke vojske prisustvovali su Aleksandar Sande Trajković i Vojin Pavlović Žarko, članovi Okružnog komiteta KPJ; Danilo Stevanović, komandant Komande područja; Dušan Mitić, zamenik komandanta i Milorad Stošić Pokućar, politički komesar Komande vranjskog vojnog područja.
Vranje je oslobođeno 7. septembra 1944. godine. Kamera je ovekovečila Klinovčanina Danila Stevanovića kako među prvima, kao komandant Komande vranjskog vojnog područja, na konju okićenom peškirima, ulazi u Vranje 7. septembra. Na istom fotosu, s desne strane Danilove, takođe na konju, je Slavoljub Petrović Đera, sekretar Okružnog komiteta KPJ, levo od Danila, takođe na konju okićenom peškirima, je Vlastimir Stojiljković, sekretar Sreskog komiteta KPJ.
Oktobra 1944, Danilo postaje poverenik za vojsku Okružnog narodnooslobodilačkog odbora“, (iz knjige Stojadina M. Stojanovića, Klinovac, od prvih pomena do 1987, Klinovac 1987.)
Tokom četiri ratne godine Danilo Stevanović Dača je bio istaknuti komandant, sa najvećim ratnim stažom, nakon rata je postao komandant vranjskog Vojnog područja. Dobivši premeštaj u Skoplje i unapređenje u čin potpukovnika, njegova karijera je obećavala dalji napredak - potencijalno do pozicije komandanta Skopske vojne oblasti.
Međutim, Stevanović je za vreme IB Rezolucije bio uhapšen i bez suđenja osuđen. Od 8 godina koliko mu je napisano da će ići na Goli otok kako bi ga prevaspitali, kaznu je izdržao dve i po godine, pod ekstremnim uslovima koji su bili simbol torture i političke represije tog vremena. Kada je pušten, doživeo je još jedno poniženje - morao je da putuje od Golog otoka do Vranja u zatvoreničkoj uniformi sa ličnim brojem. Od momenta odlaska na Goli otok i povratka u Vranje, njegovo ime i prezime bio je broj sa robijaške uniforme. Morao je da ispoštuje strogu usmenu naredbu da sledećih 30 godina ne sme nikome da govori, gde je bio i šta je tamo radio. Morao je da govori, čak i ukućanima da se školovao, da su uslovi bili dobri, jer u suprotnom, mogli su da ga vrate na još jedno prevaspitanje. Nije se družio, pušio je mnogo, umro je od karcinoma pluća 1969. godine.
Vranjski vlastodršci nisu gajili simpatije prema uspešnim političkim aktivistima, učesnicima rata i školovanim ljudima. Međutim, nisu im samo oni smetali - čak ni mrtvi nisu bili pošteđeni njihovog ignorisanja i osvete. Jedan od primera je Sima Pogačarević, čija je pogibija u posleratnoj Slobodnoj reči zabeležena samo u jednom članku.
Posle njegove pogibije vodio se sudski proces protiv osobe koja je dovela bugarske vlasti u Dobre Vode i otkrila zemunicu u kojoj se Sima skrivao. O njemu je objavljen samo jedan članak. Bugari su za informacije o partizanima, doušnicima isplaćivali 4 000 leva, a vlasnici kuća u kojima su boravili dobijali su novac. Veliki iznos novca u zlatu, imućni Vranjanci su davali Bugarima da spasu svoje ukućane od internacije. Plaćanja su vršena zlatnicima, iznos je bio i do 1000 zlatnika. Poznata Baba Dika je svog sina Ratobora Miškovića spasila bugarske internacije zlatom (prema usmenom kazivanju njenog unuka). Tvog oca internacije je spasila sestra Gočobanka, govorio mi je Ratobor Mišković prilikom moje posete porodici Mišković sedamdesetih godina 20. veka. Isto je učinila i dr Stanislava Ilić Gočobanka za svog brata Ristu Simonovića, iako iznos nije poznat. Kasnije svojeg sina Aleksandra nije mogla da otkupi jer je svo zlato dala za svog brata.
Dana 22. januara 1945. u kancelariji Vojnog suda u Vranju, održano je suđenje Kostadinu R. Balkanskom, bivšem načelniku sekcije agenata u Vranju. Na suđenju je svedočio da je Simin partijski drug Dragutin Nikolić, noseći bugarski šinjel, odveo Bugare do zemunice (koju je on sazidao) u kojoj se Pogačarević sakrivao - što je dovelo Simine likvidacije.
Balkanski je dao izjavu da je u Vranju bilo dostavljača (kako je nazivao doušnike), dok ih u Vranjskoj Banji nije bilo. Svaki list njegovog iskaza Balkanski je potpisao, ali broj kopija nije utvrđen. Ono što se zna je da su svi primerci nestali (uništeni) osim jednog, koji je ostao u posedu Riste Simonovića, sekretara sudskog veća 46. divizije. Komandant ove divizije, bio je potpukovnik Tomo Popović, dok je politički komesar bio potpukovnik Slobodan G. Cekić - o kojima se takođe malo zna. Izjava Balkanskog o pogibiji Sime Pogačarevića pruža sledeće detalje:
„Ne mogu da se setim da sam posle ovoga ponovo dolazio u Vranje sve do Novembra meseca 1942. godine jer je u Vranju bio tada postavljen za stalno moj kolega razaznavač Tričkov. Ne sećam se tačno ali mislim da je bilo 20. novembra kada sam pozvat da dođem iz Skoplja u Vranje povodom izjave Dragutina Zidara (Dragutina Nikolića koji je zidao zemunicu u kojoj je nastradao Sima Pogačarević, prim T. Simonović), koji je hteo da Bugarskim vlastima pokaže skrivnicu partizana. Okrivljeni naknadno dodaje da je Dragutin decembra 1941. god. a ne 1942. god. dao izjavu gornju. Ja sam u društvu sa kapetanom Grančevom i vojskom i jednom četom vojnika vođen od strane Dragutina koji je imao Bugarski šinjel na sebi i na mestu zv. „Dobra voda“ opkolili smo grupu partizana odnosno kada smo se približili njihovoj skrivnici partizani su nas primetili i počeli da beže, vojska je pošla u poteru za njima i tada su poginula tri partizana. Kada sam pogledao leševe pronašao ličnu kartu kod jednoga a Dragutin je za ostalu dvojicu rekao da su Sima Pogačarević, Slavko Šnajder, i Blagoje Soderče. Ne sećam se da je tom prilikom kada smo se vratili u Vranju prišlo neko civilno lice".
Prilikom obeležavanja godišnjice Simine pogibije, govornici iz SUBNORA su govorili o velikoj bici u kojoj je stradalo 350 bugarskih vojnika, dok su prostor oko zemunice opisali kao logor.
U iskazu Balkanski je dao izjavu u vezi sa sekretarom partizanske organizacije Dragiše Nedeljkovića Barbače, čije je ime među partizanima bilo poznato kao Aca. Uz pomoć prisile nekoliko uhapšenih partizana Balkanski je došao do zaključka da je Aca ustvari bio sekretar partizanske organizacije po imenu Dragiša Nedeljković Barbače.
„Naredio sam da se Dragiša uhapsi, ali on je već bio utekao. Kada sam izvršio pretres njegovoga stana pronašao sam neke beleške iz kojih sam se uverio da je to Aca i da je bio sekretar partizanske organizacije. Sa Dragišom Barbačetom sam se poznavao i on je bio vrlo često sa Bugarskim oficirima i sa nama pa je bio i moj vrlo dobar prijatelj i nikada nisam mogao da posumnjam da on ima veze sa partizanima", izjavio je Balkanski na suđenju.
Dragiša Nedeljković Barbače, kako je izjavio Balkanski, je utekao i nije bio uhapšen. Uspeo je da pobegne zahvaljujući Katarini Ilić, kasnije udata za Ristu Simonovića. Uz veliki strah, čekala je satima pogodan trenutak da mu prenese upozorenje da se skloni, (živeo u Zagrebačkoj ulici, a kasnije kod bioskopa Sloboda u stambenoj zgradi).
Zahvaljujući Katarini, hapšenje su izbegli i inženjer Dimitrije Dimitrijević Paka (iz Vlasinske ulice) a informacije je Katarina dobila od svog budućeg devera inženjera Mihajla Simonovića koji je sa Dimitrijevićem radio u Kavadarcima pre rata. (Izvršno telo prve gradske vlasti izabrano je 9. maja 1945. bio je Plenum (skupština.)
„Plenum su sačinjavali odbornici koje je narod birao. Za predsednika Plenuma bio je izabran Dimitrije Dimitrijević; (iz Društvene istorije Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka).
Treća osoba koja je izbegla hapšenje zahvaljujući Katarini Ilić bio je njen komšija, partizan Čedomir Stajić (iz ulice Zmaj Jove br.122) obućar, koji se skrivao u njihovoj vinogradarskoj kolibi u Hasan Bairu (Asambir). Katarina mu je nosila hranu, a kako ne bi izazvala sumnju vranjskih dostavljača i Bugara, uz hranu je nosila i kopač, pretvarajući se da ide da okopava vinograd. Često je pričala kako su Bugari noću odvodili Vranjance u Duboku dolinu (iza Bunuševačkog groblja gde su ih streljali i tamo bez obeležja zakopavali. U jednom broju Slobodne reči opisana je Duboka dolina u Predejanu u kojoj su bugari streljali stanovnike Predejana). Kasnije su Stajića Bugari ubili.
Suđenje Kostadinu Balkanskom, koje je održano u Vranju 22. januara 1945. godine, privuklo je značajnu pažnju javnosti. U gradu se naširoko govorilo o ovom procesu, posebno zbog otkrića o ulozi doušnika (dostavljača kako ih je Balkanski nazivao) u otkrivanju partizanskih skrovišta. Pola godine nakon suđenja Balkanskom 7. jula 1945, list Slobodna reč objavio je prvi članak na celoj strani posvećen Simi Pogačareviću, istaknutom borcu i jednom od najznačajnijih ličnosti partizanskog pokreta u Vranju.
Članak pod naslovom Sima Pogačarević-junak i prvoborac Vranja, potpisao je autor J. Trajković, koji je na sasvim drugačiji način interpretirao okolnosti Simine pogibije. Ovaj tekst nije predstavljao samo njegovu žrtvu u borbi protiv okupatora, već je bio pokušaj da se ispravi nepravda prema njegovoj ličnosti i doprinosu antifašističkoj borbi. Razlike u načinu prikazivanja njegove pogibije između svedočenja na suđenju Balkanskom i članka u Slobodnoj reči J. Trajkovića govore o složenosti političkih prilika u posleratnom Vranju. Prenosimo deo teksta iz Slobodne reči kako je J. Trajković opisao ubistvo Sime Pogačarevića:
„Okupatora je zahvatila groznica straha. Počeo je da strelja nevine ljude. Borba je počela da se razvija. Sima i drugovi nameravali su da stalno napadaju neprijatelja i podižu narod. Međutim neprijatelj je bio pripremio pakleni plan. On je imao u rukama jednog izdajnika, koji je tačno znao mesto partizanskog logora i tajne putanje do njega. 28. decembra krenula je četa Bugara sa izdajnikom preobučenim u vojničko i zahvaljujući njegovom dobrom poznavanju terena privukao se do samog logora. Straža je primetila vojnike kada su bili u neposrednoj blizini logora. I pored toga zahvaljujući hladnokrvnosti Siminoj, grupa partizana je uspela da se nezapažena izvuče iz zemunice i skloni u obližnji šumarak. Vojnici su naišli na prazne zemunice, gledali okolo i skoro se spremali da se vrate natrag. Možda bi se oni i vratili da jedna vojnička trojka nije slučajno naišla na šumarak i otkrila partizane. Razvila se ogorčena borba sa neprijateljem koji je bio daleko nadmoćniji i bolje naoružan. U toj borbi herojski je pao Sima pogođen kuršumom.“
„Bilo kako bilo, tog 21. decembra 1941. poginuli su Sima Pogačarević, Slavko Pešić i Blagoje Stojanović“, (Znameniti Vranjanci, Ljubica Zdravković Džonov, Vranje, 2015.)
Zašto je J. Trajković kao datum pogibije Sime Pogačarevića napisao 28. decembar, ostaje nepoznanica.
Osoba koja je čuvala uspomenu na Simu Pogačarevića bila je njegova rođena sestra Slavka Pogačarević, predratni komunista, posle rata bila je član komiteta Partije i na čelu AFŽ. Izjasnila se za IB zbog čega su je 1949. godine uhapsili. U istražnom zatvoru vranjski islednici su je maltretirali, pa su je kao političkog zatvorenika poslali u Zabelu a odatle na Goli otok, u logor Sveti Grgur gde je ostala do 1951. godine: „…umrla je u devedesetoj godini, ostala je u ubeđenju da bi njen Sima, kakav je bio, završio na Golom otoku“ (Znameniti Vranjanci, Ljubica Zdravković Džonov, 2015. godine)
Zašto je srušen spomenik Dimitrijevu? Iako je kapetan Grigorij M. Dimitrijev položio život za slobodu Srbije, njegova „krivica“ u očima vladajuće vrhuške u Vranju bila je simbolična. Spomenik koji je predstavljao zahvalnost Crvenoj armiji, ne Dimitrijevu, postao je žrtva političkih promena izazvanih sukobom sa Sovjetskim Savezom. Njegova sudbina je svedočanstvo surovosti vremena i političkih interesa, gde su čak i mrtvi heroji mogli biti odbačeni.
Zašto je vladajućoj vrhuški u Vranju smetao mrtav Dimitrijev? On nije mogao da se izjasni da li je za Tita ili Staljina, pa su mu spomenik srušili. Jedina njegova „krivica“ je što je položio život u najboljim godinama ne samo za slobodu Srbije i Jugoslavije, već i za slobodu vladajućoj vrhuški koja mu je srušila spomenik.
Tako je Vranje ostalo bez dva spomenika, kulturno-istorijskog Šarene česme i istorijskog spomenika ruskom pilotu Grigoriju Dimitrijevu.
Kazna izdržavanja na Golom otoku bila je surova i nemilosrdna, a Danilo Stevanović nije bio jedini koji je podneo njene posledice. Uz njega, Stojan Trojanović i Dušan Mladenović Mače, koji su još 1941. godine predvodili prve diverzantske akcije protiv okupatora, takođe su prošli kroz strahote tog zatočeništva. Iako su bili priznati borci za slobodu, režim ih je oklevetao kao nepouzdane i nepodobne.
Njihova kazna bila je izuzetno oštra, da su se sudili pred bugarskim okupacionim vlastima, ne bi bili podvrgnutitakvoj torturi. Ovo pokazuje surovost i političke obračune unutar jugoslovenskog sistema, gde je kazbna bila više instrument političkog kažnjavanja nego pravde.
Do današnjeg dana nije poveden postupak za njihovu rehabilitaciju, a njihova sudbina ostaje svedočanstvo o jednom od najmračnijih perioda jugoslovenske istorije. Njihove biografije govore o žrtvama ideoloških sukoba, o borcima koji su najpre bili slavljeni (Slobodna reč, 7.juli 1945.), a potom zaboravljeni.
Ako bi se pokrenuo postupak rehabilitacije, neizbežno bi se otvorila pitanja o onima koji su tadašnjim presudama određivali sudbinu ovih ljudi. Fotografije pravih prvoboraca (rehabilitovanih) našle bi se u istom istorijskom okviru sa njihovim sudijama-onima koji su ih proglašavali neprijateljima države i slali na surovo ostrvsko kažnjavanje.
Golootočani, oni koji su izdržali tu kaznu, verovatno bi se teško složili sa takvim postupkom. Pamćenje Golog otoka nije samo lično već i kolektivno - njihova iskustva nisu arhivska građa već duboko ukorenjena sećanja u životima njihovih porodica i potomaka. Upravo zato pitanje rehabilitacije nije samo pravno već i moralno.
U tom svetlu, srpske izreka psi laju, karavani prolaze dobija posebnu težinu. Istorija se nastavlja, događaji se nižu, a broj delegacija koje prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Vranja polažu vence iz godine u godinu raste. Ipak, neke nepravde ostaju, zaklonjene protokolarnim govorima i svečanostima, bez stvarnog pokušaja da se isprave i sačuvaju.
