Piše: Tomislav Simonović
Vranje - Nekoliko događaja koja su se dogodila na najveći srpski pravoslavni praznik Vidovdan ušla su u istoriju sveta. Prvi datira iz davne prošlosti, iz 1389. kada se na Kosovu Polju odigrala Kosovska bitka. Oči Evrope gledale su prema srpskoj svetinji iz 14. veka, jer je Evropa očekivala pobedu srpske vojske i svoje spasenje od turske najezde.
Postoje izvori koji navode da je francuski kralj Šarl IV u pariskoj Bogorodičnoj crkvi nakon vesti o hrišćanskoj, srpskoj pobedi u Kosovskoj bici organizovao blagodarenje. Takođe, postoje mišljenja da je tvrdnja o zvonima Notr Dama u čast srpske vojske zabluda.
Vidovdan kao jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji i kulturi, obeležava se kao dan sećanja na Kosovsku bitku 1389. godine. Približava se 700 godina od tog događaja, a Vidovdan je postao simbol žrtve, hrabrosti i nacionalnog identiteta. On nije samo istorijski datum, već i duhovni praznik koji nosi poruku o borbi za slobodu i očuvanje tradicije.
Ovaj dan je ostao upamćen kroz epsku poeziju, narodne običaje, verske službe i kulturne manifestacije - čak i u vremenima kada je Srbija ostala bez svoje zemlje, Vlade i Skupštine tokom boravka na Krfu, obeležavanja Vidovdana nije prekinuto.
U crkvama se tog dana služe liturgije, vernici odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima, a širom Srbije i u dijaspori održavaju se svečane akademije, litije i kulturni programi. U školama i institucijama organizuju se predavanja o istorijskom značaju ovog dana, a njegova vrednost se prenosi iz generacije u generaciju.
Između dva svetska rata, na inicijativu sekretara Matice srpske i predsednika Skupštine Kraljevine Jugoslavije, Stevana Ćirića (1886-1955.), kao ministra prosvete 1929. godine doneta je nardba da se Vidovdan kao nacionalni i verski praznik obeležava u svim školama.
Tradicija Vidovdana živi i danas, ne samo u Srbiji već i u srpskim zajednicama širom sveta.
Najpoznatija američka vajarka Malvina Hofman razumela je značaj Kosova i Metohije za srpski narod, još od srednjeg veka. Bila je drugi stranac posle Džona Frotingama koja je krajem 1919. posetila polje crnih ptica - Kosovo Polje kako ga je nazvala.
Prema narodnom predanju iz vranjskog kraja, kroz koji je knez Lazar prošao na putu ka bojištu, verovalo se da je boj trajao tri dana i tri noći.
„U svojoj jakoj mašti, verovalo se da kosti na Kosovu Polju još stoje na gomili rasturene po bojištu, i da čekaju dok se novom srpskom krvlju ne omiju, srpsko se carstvo ne može povratiti, niti dostići do veličine koju je nekada imalo.“
O srpskom carstvu, jakoj, razvijenoj i civilizovanoj državi Nemanjića, pisao je i Amerikanac Džon Frotingam, najveći srpski dobrotvor u istoriji Srbije. On je 1919. prvi posetio Kosovo i Metohiju 1919. godine i ostavio svedočanstvo o veličini, značaju i ulozi Srbije u srednjem veku, u vreme kada njegova sopstvena zemlja još nije postojala.
„Metohija je bila Stara Srbija u srednjem veku, bila je sedište pravoslavne crkve gde se rodila dinastija Nemanjića, pod čijom vladavinom je Srbija dostigla veliku moć i razvoj, a sada posle toliko vekova pod turskom dominacijom je jedna necivilizovana zemlja i proći će mnogo vremena pre no što ona postane senka od onoga što je bila", pisao je Frotingam u izveštaju Crvenom krstu Amerike i sestri Elizabet.
Drugi datum iz srpske istorije desio se takođe na Vidovdan 1914. kada je odjeknuo pucanj mladog bosanskog Srbina Gavrila Principa. I ovaj Vidovdan ušao je u svetsku istoriju. Unapred najavljene manevre austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda ,Princip je smatrao da su bili upereni protiv Srbije, da su bili pokušaj nacionalnog ugnjetavanja i izazivanja. Pucanj iz njegovog pištolja bio je davno očekivani povod Austriji da zauvek uništi Srbiju. To je bio povod da se velike sile, Austrougarska monarhija, Nemačka, Bugarska i Turska još jednom okome na Srbiju iako nije imala nikakav udeo u pripremi atentata. Kroz nezapamćenu tragediju koja je snašla, Srbija je opstala zahvaljujući velikoj materijalnoj pomoći bogatih i poznatih Amerikanaca i Amerike kao države.
U Americi su samo Amerikanci nemačkog porekla osudili Gavrila Principa. Učešće Amerikanaca na Solunskom frontu imalo je nemerljivu ulogu. Nije samo najveći srpski dobrotvor Frotingam uključio svoju porodicu u pružanju pomoći Srbiji, to je uradio i veliki prijatelj Srbije, američki predsednik Vudro Vilson. Njegov zet, dr pravnih nauka, Stokton Akson (Stockton Axson) imao je značajnu ulogu na uspostavljanju srpsko-američkih odnosa.
Vidovdan, najznačajniji srpski verski i istorijski praznik, i ove godine izaziva duboka osećanja i simbolička tumačenja. Najavljeni protestni skupovi u Beogradu podsećaju na davnu 1916. godinu, kada je, daleko od otadžbine, na ostrvu Krfu, obeležen jedan od najtužnijih Vidovdana u srpskoj istoriji-u senci ratnog stradanja, ali i u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra i stranih delegata, simboličnom porukom da nada još nije ugasla.
Sto devet godina kasnije, Srbi se ponovo okupljaju pod okriljem Vidovdana, ali sa novim brigama i podeljenostima koje, poput ondašnjih, traže preispitivanje, jedinstvo i mudrost.
U novijoj srskoj istoriji kada je bila najpotrebnija sloga Srba zbog neizvesnosti opstanka zemlje i naroda daleko od Srbije, ovo je bio najružniji period. Došlo je do podvojensti u političkom i vojnom vrhu (zbog suđenja Apisu) koja se iskazala na proslavi Vidovdana 28. juna 1917. održanoj u maloj crkvi na Krfu u prisustvu poglavara srpske crkve Dimitrija. Na jednoj strani bili su članovi srpske vlade i diplomatski kor, na drugoj članovi J.O. sa članovima koji su demisionirali, a pred svima je stajao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
"Da bi zaplašila svoje protivnike, radikalska vlada zavela je opaki režim suvog terora, tiranije, koncentracionih logora, špijunaže, policiske kontrole, pritisaka i stege, kakav se dotle nije pamtio. Dostavljački zanat cvetao je kao nikad pre toga; ako su se tri čoveka sastala, moglo se bez bojazni reći da je bar jedan od njih bio policijski agent. Ljudi su zazirali jedni od drugih, klonili se sastanaka, nisu se usuđivali da ma o čemu javno progovore. Vladala je jedna otrovna, ružna atmosfera, u kojoj su se samo dobro osećali provokatori. Otupelog Ljubu Davidovića radikalski agenti su javno psovali, a radikalski đilkoši s uzdahom su se javno vajkali što ovom samostalnom svetom Spiridonu (Draškoviću, koji, kako je poznato, nije imao jednog oka, kao ni krfski sveti Spiridon) ne mogu otkinuti glavu. Vlada je imala mogućnosti da svakom zatvori usta. U njenim su rukama bili vlast i kasa. Ko bi se usudio da digne glavu moglo mu se lako desiti da bude upućen na front, ili u logor.
Na frontu je bilo sve što je najbolje, najsnažnije i najotpornije i najčestitije u srpskom narodu. Ali teranje na front imalo je u čaršijskom shvatanju sasvim drugi smisao. Biti oteran na front značilo je biti izložen riziku koji se graničio gotovo sa pogibijom - sa propašću. Logora je bilo kraj Soluna, na Krfu i u Severnoj Africi. Ljudi su u njih upućivani bez rešenja, bez mogućnosti da se žale, po suverenoj odluci ministra unutrašnjih dela - Ljube Jovanovića, koga su bezazleni ljudi u šali nazivali Srpskim Fušeom. Ta zagušljiva atmosfera začela se još pre raspada koalicione vlade. Posle odlaska s Krfa Davidovića, Draškovića i Marinkovića ona se još više zgusnula i zatrovala". (Spomenica Jaše Prodanovića, Kultura, Beograd, 1958.)
Grupa radikalskih disidenata koja se nije slagala sa vladom, 9. avgusta 1917. uputila je predsedniku Skupštine protestni memorandum napadajući žestoko bespomoćnog i čestitog Andru Nikolića. Napali su ga zato što nije shvatio dužnost predsednika Skupštine da je iznad stranaka. Najveće napade doživeo je jer je kruni predložio da mandat za obrazovanje vlade poveri grupi koja nije imala kvorum u Skupštini.
Vidovdan, ili bolje rečeno Kosovski dan slavio se 28. juna 1917. u Njujorku kao i u Frotingamovom domu za ratnu siročad u Nici. U Njujorku je urađen plakat sa likom cara Lazara koji se nalazi u ostavštini velike američke umetnice, vajarke Malvine Hofman u muzeju Geti u Los Anđelesu. Na njemu su bile ispisane reči:
„Kosovo=Day, Tsar Lazar, 1389/1917, June 28: h, 15:hO.S.)
Član visoke komisije zadužen za vezu sa saveznicima, Francuz Pierre d’Lany živeo je i radio u Njujorku, povodom proslave Kosovskog dana, objavio je tekst u kome je između ostalog napisao:
„Srbija za Jugoslovene znači ono što je Pijemont za Italijane u vreme njihove borbe za ujedinjenje…Dan Kosova sada se nagoveštava od svih onih kao simbol besmrtnosti nacionalnog otpora i nade u konačno vaskrsnuće.“
Srpska zastava se nikada nije vijorila na Beloj kući. Ipak jedan događaj koji je potvrdio dobre odnose Srbije i Sjedinjenih Američkih Država dogodio se zahvaljujući prvom srpskom poslaniku u Americi - Ljubomiru Mihailoviću. Na najveći američki praznik 4. (17. jula) 1918. on je pred uglednim zvanicama govorio o značaju srpskog praznika Vidovdana i istorijskoj borbi srpskog naroda 1389. godine.
Na toj svečanosti prisustvovali su Česi, Poljaci, predstavnici savezničkih država, kao i brojne ugledne ličnosti javnog i političkog života SAD, među kojima i zet predsednika Vudroa Vilsona, dr Skoton Akson (Stockton Axson), američki ministar odbrane Bejker i drugi. Prisutan je bio i Džejms M. Bek (James M. Beck), poznati američki advokat i bivši pomoćnik državnog tužioca u Pensilvaniji, poznat kao oštar kritičar Nemačke.
Tog dana u Vašingtonu održano je svečano razvijanje zastave buduće države Jugoslavije. Iako ta država još zvanično nije postojala, ovaj čin je simbolično tumačen kao podrška ideji ujedinjenja Južnih Slovena, a mnogi zvaničnici iz Srbije taj trenutak smatrali su svojevrsnim vijorenjem srpske zastave na Beloj kući. Razvila se jugoslovenska zastava i mnogi zvaničnici Srbije ovaj čin smatraju vijorenjem srpske zastave na Beloj kući.
Amerikanci su sve događaje u svojoj zemlji, kao i na Krfu pratili, značajne događaje ovekovečili foto aparatom. To se desilo i ovom prilikom kada se u Vašingtonu razvila jugoslovenska zastava. Postoje izvrsne fotografije iz balkanskih ratova snimljenih u glavnoj ulici u Vranju kada srpski vojnici vode turske zarobljenike u Prvom balkanskom ratu, dočeka ispred Kapitol hila Srpske vojne misije, govora članova misije na grobu Džordža Vašintona i mnoge druge fotografije. Amerikanci su ih objavljivali u svojim novinama i sačuvali u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.
Amerikanci su pažljivo pratili događaje u svojoj zemlji, ali i na Krfu, Solunskom frontu i u Srbiji beležili značajne trenutke fotografskim aparatima. Tako je nastala i serija fotografija sa svečanosti u Vašingtonu, kada je razvijena jugoslovenska zastava.
Postoje izvrsne fotografije iz balkanskih ratova, poput onih snimljenih u Vranju u ulici (danas Borisava Stankovića) gde srpski vojnici vode turske zarobljenike u Prvom balkanskom ratu. Sačuvane su i fotografije dočeka Srpske vojne misije ispred Kapitol hila, govora članova misije na grobu Džordža Vašingtona i mnoge druge. Objavljivane su u američkoj štampi i arhivirane u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. U njoj jedino nema srpske zastave kako se vijori nad Belom kućom.
Ipak, nijedna od tih fotografija ne svedoči da se srpska zastava ikada zvanično vijorila nad Belom kućom-što je jedna od često ponavljanih, ali neutemeljenih tvrdnji.
O čemu se zapravo radilo? Prvi srpski poslanik u SAD bio je Ljubomir Mihailović, jedan od najtalentovanijih srpskih diplomata, nije prihvatio predlog Nikole Pašića da u Vašingtonu „ispravlja krivu Drinu“ u razgovorima sa predsednikom Vudrom Vilsonom. Pašić se setio nepovoljnog po Srbiju Sanstefanskog ugovora i kasnijeg Berlinskog kongresa. Iako je Pašić doneo odluku da ga smeni, Mihailović ja nastavio svoj rad-ne samo kao diplomata, već i kao nacionalni predstavnik.
Jedan od važnijih događaja desio se na dan 4. jula 1918. godine, kada je Severno-američka Unija slavila dan pobede, najvredniji „amerikanski narodni blagdan“. Tog dana se razvio jugoslovenski barjak u Vašingtonu, u godini kada je Amerika bila u punom jeku rata, kada je isticala da je njen ideal da celom svetu obezbedi slobodu i nezavisnost koju je njen narod obezbedio i stekao na američkom tlu 4. jula 1776. godine.
"Narodima sveta tog dana Amerika je želela da bude zaštitnica njihove slobode a da američkom narodu pokaže privrženost raznih naroda i njenim idealima slobode. Za tu priliku osnovan je poseban odbor koji je u Vašingtonu priredio veliko slavlje. Organizovana je velika povorka sačinjena od sunarodnika koji su živeli u Sjedinjenim Državama. Tako su u Vašingtonu na državnom zemljištu Agricultural Grounds koji se nalazio između Monument Grounds i Smithsonain Grounds do Ohio Avenu, evropske zemlje dobile su posebne odeljke. U njima su se okupile grupe u narodnim odelima u kojima su prikazivali svoje običaje.
Jedan od najlepših odeljaka bio je dodeljen Jugoslovenima u kojima je bilo predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca u narodnim nošnjama i uniformama Sokola. Prikazivali su narodne običaje, svadbe i narodna kola krajeva iz kojih su poticali. Tako se manifestovalo jugoslovensko jedinstvo iako se država još uvek tako nije zvala. Neopisiv je prizor", piše u referatu Jugoslovenskog Narodnog Vijeća Jugoslovenskom odboru, koji je sada nastao. Hiljade desnica pozdravljale su zastavu, a mnogima se oči orosiše suzama.
Amerikanci koji su slavili svoj praznik, bili su u prilici da istovremeno vide narodne nošnje i običaje evropskih zemalja. Najvažniji događaj tog dana bio je razvijanje jugoslovenske zastave. Zastavu koju su razvili južni Sloveni, bila je neobična po izgledu a imala je svoju istoriju od 1916. U Pitsburgu 29. i 30. novembra 1916. održavao se Drugi jugoslovenski zbor na kome je usvojena Rezolucija američkih jugoslovena upućena Skupštini Srbije, srpskoj vladi i regentu:
Za tu priliku štampane su ulaznice, zbor je sazvao i vodio član Jugoslovenskog odbora M. Marjanović. Po ideji Marjanovića, slikar J. Benković je uradio zastavu koju je izvezla hrvatska učiteljica iz Klivlenda M. Atalić. Imala je posebnu kombinaciju tri grba, srpskog, hrvatskog i slovenačkog, na plavom platnu koje je bilo opšiveno zlatnim resama, u sredini je bila elipsa sa belim širokim obodom i belim krstom koji je na četiri dela razdvajao crvenu podlogu. Na svakom polju bilo je po jedno belo, zlatom izvezeno ćirilično slovo „S“ u sredini na dva crvena polja bio je po jedan jednoglavi beli orao a između njih kockasti hrvtski grb. Događaj razvijanja zastave nije bio zanimljiv samo Amerikancima već i državnim visokim funkcionerima pa je američki ministar odbrane Bejker (Backer) dozvolio da njegova deca, sin Jack i kćer Peggy obuku narodnu nošnju iz Like. Tako obučena Bejkerova deca, nosila su zastavu u svečanom defileu. Prilikom njenog razvijanja nadahnuto je govorio srpski poslanik u Vašingtonu Ljubomir Mihailović kao i predstavnici drugih jugoslovenskih korporacija. Govor srpskog poslanika Ljubomira Mihailovića objavio je “The Washington Herald” 5. jula 1918. godine i kao i druge američke novine:
„Zastavu su od 13. ulice i Njujork avenije nosile četiri devojčice koje su predstavljale uniju tri zemlje i Amerike. Mala Pegi Bejker predstavljala je Ameriku, Alisa Grgović Srbiju, Margaret Gršković Hrvatsku i Karmen Toroman Sloveniju. Na čelo kolone bila je velika figura koja je predstavljala nacionalnog heroja Kraljević Marka koju je nosio Mićun Pavićević.“
Defileu razvijanja zastave prisustvovali su dr Bogumil Vošnjak ispred Jugoslovenskog odbora, M. Ivanović kao predstavnik Crnogorske alijanse, don Niko Gršković predstavnik Hrvatske alijanse, dr Marušić Drago iz srpskog poslanstva u Vašingtonu.
O ovom događaju bili su obavešteni srpska vlada i Jugoslovenski odbor, a čin razvijanja zastave označio je ne samo jedinstvo ova tri naroda već i početak uspostavljanja dobrih odnosa između Amerike i Srbije. Razvijanju jugoslovenske zastave nije prisustvovao predsednik SAD Vilson koji je u isto vreme na Mount Vermonu tumačio Amerikancima svoje nove poglede na odnose između naroda sa novom svetskom politikom. Predsednik Vilson je na četvorogodišnjicu napada Austrije na Srbiju 28. jula 1918. između ostalog izjavio:
"Ovo se ne može obeležiti na prikladniji način do u crkvama. I, zato, pozivam narode Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju davanja izraza svoje podrške sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim ugnjetavanim i podjarmljenim rođacima u drugim zemljama, i da prizovu blagoslove Svemogućega Boga na njih i na stvar za koju su se zalagali".
Po istom modelu urađen je veliki broj manjih zastava koje su bile razdeljene mnogim slovenskim društvima. U dugoj povorci bilo je preko 30 raznih naroda a predstavnici svakog naroda nosili su svoju zastavu. Na stepenicama pred Kapitolom okupio se politički vrh Amerike nezavisno iako se pre manifestacije vodila diplomatska borba. Organizatori manifestacije odlučili su da redosled nastupanja delegacija bude ne po azbučnom redosledu već onim redom kako su zemlje od strane Centralnih sila bile napadnute. Tako je Srbiji data prednost u odnosu na ostale delegacije i njeni članovi bili su na čelu povorke. Iza srpske povorke išli su Jugosloveni iz Austrougarske monarhije i na taj način su iskazivali svoju želju za oslobođenjem i ujedinjenjem. Organizatori manifestacije su zbog toga odvojili Srbe od ostalih Jugoslovena. Kako je naveo autor članka sa inicijalom M. u časopisu „Jugoslovenska-obnova-njiva“ da:
„Naši predstavnici „Jugoslovenskog narodnog veća“ u Vašingtonu niti srpski poslanik g. Ljuba Mihailović nisu htjeli da pristanu na dijeljenje u „Srbe“ i „Jugoslovene“. Poslanik je i ovoga puta razvio živu djelatnost, da uvjeri predstavnike Antante i Amerike, da su svi Jugosloveni jedna nerazdruživa cjelina i naglasio je, da nije ni za Srbiju, inače toliko počašćenu stavljanjem na čelo povorke, važno pitanje, na kojem će biti mjestu, nego da je kardinalno pitanje, o kojem i zavisi i sam smisao našeg učešća, da budemo svi Jugosloveni zajedno, na bilo kojem mjestu. I najposlije je bilo pripušteno, da Jugosloveni iz Austrougarske stupaju zajedno sa predstavništvom Srbije u jedinstvenoj grupi i to na čelu cijele povorke tolikih naroda".
I pored svakodnevnih mitinga i agitacija, odziv za prijavljivanje dobrovoljaca za Solunski front, bio je sve manji kako se približavao dan njegovog proboja.
Posledice prisilnog penzionisanja Ljubomira Mihailovića bile su dalekosežne koje će se osetiti na rad Jugoslovenskog pokreta u Americi. Jugoslovensko narodno veće iz dana u dan bilo je sve radikalnije u momentu kada je sloga bila najpotrebnija. Jugoslovensko narodno veće posle smenjivanja Mihailovića više nije priznavalo Krfsku deklaraciju i izjašnjavalo se za republiku.
Na Dan nezavisnosti SAD, 4. jula1918. godine, Mihailović je organizovao svečanost na kojoj je američkoj javnosti predstavio značaj Vidovdana i Kosovske bitke. Njegov govor, održan „pred stranim svetom Amerike“, bio je snažan i simboličan. Događaj je okupio brojne Slovene iz udaljenih krajeva SAD, koji su putovali i po tri dana kako bi prisustvovali svečanosti razvijanja jugoslovenske zastave.
Među prisutnima bili su Česi, Poljaci, predstavnici savezničkih zemalja, kao ugledni Amerikanci: dr Stokton Akson (Stockton Axson), zet predsednika Vilsona, Džejms M. Bek, (James M. Beck), poznati advokat i bivši pomoćnik državnog tužioca u Pensilvaniji, oštar kritičar Nemačke, i član francuske misije u SAD Pjer de Laniks, (Pierre de Lanux), ministar odbrane SAD, Njuton Bejker. Bejker je dozvolio da njegova deca, sin Džek i kćerka Pegi, obuku srpsku narodnu nošnju iz Like i učestvuju u svečanom defileu, noseći zastavu. Najupečatljiviji događaj tog dana bio je govor srpskog poslanika Ljubomira Mihailovića, koji je o Kosovskom danu rekao:
„Kosovski dan nije dan žalosti i poraza, nego dan pobede-pobede časti i vere-postavši time naš najveći narodni blagdan. Na taj dan mi ne slavimo našu narodnu katastrofu, nego dan samopožrtvovanja naših dedova u odbrani slobodne vere protiv varvarstva i brutalne sile.“
Mihailović je Kosovsku bitku predstavio kao istorijsku paralelu s borbom srpskog naroda u Prvom svetskom ratu (1914-1918.) kada je, kao i 1389. branio svoju čast, veru i slobodu.
Razlika je bila u tome što su Tursku zamenile tri zemlje iz “civilizovane Evrope“- Nemačka, Austrija i Bugarska- jer su se „novi dušmani spojili u savez sa starima, sa Turcima, i činili najgnusnije zčočine nad nezaštićenim srpskim civilima“, rekao je u svom govoru Ljubomir Mihailović.
„Tako je srpski narod protiv sebe imao stare i nove Turke, nove neprijatelje njegove slobode. Narod koji je već jedanput prošao Kosovo, koji je ostao bez pedlja svoje domovine i krenuo u emigraciju da potone ili da pobedi“.
Takav narod imao je za nagradu simpatije Amerike-zemlje u kojoj je srpskom poslaniku Ljubomiru Mihailoviću omogućeno da američkoj javnosti približi činjenicu da ceo srpski narod, u predanoj pobožnosti, slavi uspomenu na veliku bitku između Srba i Turaka na Kosovu 1389. godine. Ta bitka postala je škola života i borbe srpskog naroda, a Vidovdan-najznačajniji srpski praznik-proslavljen je zajedno sa američkim prijateljima.
O ovom važnom događaju izveštavao je američki list The Washington Herald od 5. jula1918. godine, kao i druge novine. U svečanoj povorci, od 13. ulicedo Njujork avenije, zastavu su nosile četiri devojčice koje su simbolično predstavljale uniju tri južnoslovenske zemlje i Ameriku. Mala Pegi Bejker predstavljala je Sjedinjene Države, a Alisa Grgović Srbiju.
Na Solunskom frontu 1916.godine ponovo je počeo da izlazi dnevni list pod nazivom Velika Srbija (La Grande Serbie), čiji je naslov bio ispisan na srpskom i francuskom jeziku. Broj je koštao 10 lepti, a mesečna pretplata iznosila je 3 drahme. Uredništvo se nalazilo u Ulici Kralja Petra br. 70 u Solunu, a list je štampan u štampariji Velika Srbija.
Srbi se nisu odrekli zasluga stranih učesnika u stvaranju Krfske deklaracije: Francuza Ogista Bopa i Ogista Dozona, Italijana Karla Sforce, Rusa Borisa Pelehina, kao ni prvog američkog ambasadora u Beogradu Persivala Dodža.
Naziv Velika Srbija zvanično se prvi put pominje u knjizi Rat 1912 koju je priredio urednik Politike Milomir Milenović. Istoričar Vladimir Ćorović takođe je jedno od svojih dela naslovio Velika Srbija.
U broju lista Velika Srbija od 4. decembar 1917. godine (broj 594) u tekstu pod naslovom Američani o Srbiji, protestantski episkop dr Darlington, najavio je da će u mesnoj episkopalnoj sabornoj crkvi biti održana služba Božja na dan Svetog Andreja, u čast „junačkog našeg kralja".
„Istom prilikom, pred srpsku publiku izašao je 82 godišnji starac dr Ketlin, ugledni Američanin i veteran građanskog rata. Sa zanosom je govorio o „našoj majci Srbiji“, toplo i sa osećanjem istinskog prijateljstva. Izjavio je da se interesuje za Srbiju i njene saplemenike, da je čitao srpsku istoriju, punu patnje ali i slave, i da je tačno razumeo ulogu Srbije u prošlosti i sadašnjosti.
Rekao je:
„Srbija je bila ta, koja je spasla hrišćanstvo- ne samo Evropi, već i Americi- od turske najezde. I to se ne sme zaboraviti.“
Rad diplomatskog kora i novinara na Krfu funkcionisao je sasvim dobro, zahvaljujući šefu pres biroa „kapetanu i boemskom esteti“ Branku Lazareviću.
Jedan od najistaknutijih stranih predstavnika bio je „neizmerno simpatični Ogist Bop (Auguste Boppe, 1862-1921), francuski istoričar i pisac. Njegov spis o povlačenju preko Albanije ostao je duboko upamćen. Istorijski radovi Ogista Bopa bavili su se francuskom upravom u Iliriji, a kako je zapisao slovenački intelektualac, političar Bogumil Vošnjak, „nije čudo što je ovaj zajednički interes u jednom velikom dobu francuske ekspanzije činio snažnu kopču između nas“.
U vreme stvaranja Krfske deklaracije, temelja buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja će biti ozvaničena na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, na Krfu je boravio i predstavnik Rusije Boris Pelehin, otpravnik poslova Ruske ambasade (Rusija, 1883-Bijaric, 1943). Džon Frotingam ga je ovlastio da bude njegov izaslanik prilikom predaje svog imanja u Sremskoj Kamenici Kraljevom fondu. Sa srpskom vladom prešao je preko Albanije i tokom rata proveo na Krfu, gde se aktivno interesovao za srpske prilike i podržavao napore oko formulisanja Krfske deklaracije.
Pelehin je bio duboko posvećen srpskoj stvari, ali su njegova nadanja u podršku Rusije nestala nakon, kako je zapisao „žalosno smešne scene“, kada su boljševici i menjševici , pred licem neprijatelja, na ruskom frontu sazvali skupštinu i započeli diskusiju, umesto da brane zemlju.
Jedan od najvećih prijatelja Srbije, koja je zajedno sa Jelenom Lozanić najduže i najposvećenije radila u korist srpskog naroda i ratne siročadi, bila je vajarka-Malvina Hofman. Njena humanitarna i umetnička misija dovela ju je u Kraljevinu SHS
1919. godine, sa željom da poseti manastir Gračanicu i Kosovo Polje, koje je u svojim zapisima nazvala „poljem crnih ptica“.
Usput je obišla i Srpsko-amerikanski dom za ratnu siročad Džona Frotingama u Vranju, gde je fotografisala i crtala prizore iz života dece.
Njena poseta nije bila samo humanitarna-ona je svojim umetničkim izrazom i ličnim angažovanjem ostavila dubok trag u srpsko-američkim odnosima, a njena svedočanstva i crteži iz tog perioda danas predstavljaju dragocenu istorijsku građu.
U jesen 1919. godine, sa dr Aleksandrom Ilićem, u Vranje je stigla predstavnica Crvenog krsta Malvina Hofman. Fotografisala je železničku stanicu i posetila je srpsko-amerikanski dom Džona Frotingama.
U domu je nacrtala bolesnu devojčicu i nastavila put Kosova Polja.
Kao izaslanik američkog Crvenog krsta, obišla je Kosovo Polje, gde je ta organizacija brinula o 68 srpske dece iz okolnih sela, jer u tom trenutku na Kosovu Polju nije bilo Arnauta. Posetila je i manastir Gračanicu, gde je fotografisala jedinog preživelog sveštenika. On joj je poklonio dve voštanice koje je ponela u Njujork.
Te sveće, je u znak poštovanja, upalila u katedrali Svetog Jovanana na Vidovdan, 28. juna 1920. godine-najveći srpski pravoslavni praznik. Taj simboličan gest zabeležila je gotovo sva američka štampa, čime je američka javnost prvi put u širem obimu saznala za značaj Vidovdana u srpskoj istoriji i duhovnosti.
Ređaju se značajni dagađaji u svetu vezani sa srpskim pravoslavnim praznikom Vidovdanom, jer je svet prepoznao i poštovao njegov istorijski značaj.
U januaru 1919. u Parizu je svečano otvorena Mirovna konferencija, na kojoj je za predsedavajućeg izabran predsednik predsednik francuske vlade, Žorž Klemanso. Na konferenciji su učestvovali predsednici vlada, ministri, političari, istoričari i etnonolzi iz 27 savezničkih zemalja. U tom trenutku, zemlje pobednice nisu smatrale čin Gavrila Principa terorističkim. Čak ni poražene sile-Nemačka, Austrougarska, Turska i Bugarska-nisu ga osuđivale kao teroristu, jer su se nadale da će im njegov atentat poslužiti kao povod da prošire svoju moć.
Zemlje pobednice su, naprotiv bile zahvalne Gavrilu Principu, jer su na toj konferenciji povratile izgubljene teritorije.
Da li je slučajnost što je Vidovdan 1919. po treći put ušao u svetsku istoriju? Tog dana, 28. juna, nemački predstavnici Herman Miler i dr Bel potpisali su čuveni Versajski ugovor u poznatoj Galeriji ogledala u Versajskom dvorcu, upravo tamo gde je 1871. godine Bizmark proglasio Nemačko carstvo. (Srbija je kraljevina od 1217. godine). Tim činom, savezničke zemlje odale su poštovanje Srbiji, koja je dala ogroman broj žrtava u u borbi za spas Evrope - na Kosovu Polju 1389. i tokom Prvog svetskog rata na Solunskom frontu.
Ubrzo, posle potpisivanja Versajskog ugovora, francuski list Panorama objavio je tabelu sa brojem ljudskih i materijalniih gubitaka savezničkih država.
Francuska je u svoj bilans ubrojala i žrtve iz kolonija, jer je svoje građane sačuvala, bili su joj dragoceniji. Srbija, koja nije imala kolonije, u rat je poslala svoju mladost i inteligenciju-srednjoškolce i studente u vidu Đačkog bataljona 1300 kaplara.
Upravo zbog toga što nije imala kolonijalne podanike, već je žrtvovala sopstveni narod, list Panorama nije našao za shodno da iskaže razmere srpske žrtve, koja je u odnosu na broj stanovnika, bila najveća među saveznicima.
Prema istoj tabeli slika izgleda ovako: Francuska je imala 2.112.000 mrtvih i ranjenih (samo poginulih 1.364.000), Engleska je imala 1.082.442 mrtva i ranjena, Italija je imala 715.000 mrtvih i ranjenih, Amerika je imala 91.000 mrtvih i ranjenih.“
Uporedo s brojem žrtava francuski list Panorama, objavio je podatke koja je zemlja i koliko pretrpela gubitke u novcu. Broj žrtava Srbije i njena materijalna šteta koju je pretrpela, kao jedina učesnica-pobednica sa Balkana brzo su zaboravljeni i u nisu objavljeni.
Prema istoj tabeli, Panorama je objavila i podatke o materijalnim gubicima savezničkih zemalja. Francuska je pretrpela štetu u iznosu od 218 milijardi i 509 miliona franaka, dugovi su njeni dostigli 274 milijarde i 656 miliona franaka.
Engleska je imala štetu od 71 milijardu i 147 miliona franaka, a njeni dugovi su bili 177 milijarde i 875 miliona. Italija je pretrpela štetuu iznosu od 74 milijarde i 213 miliona, dugovi su bili 92 milijarde i 970 miliona. Belgija je imala 36 milijarde i 530 miliona franaka, dugovi 27 milijarde i 380 miliona. Sjedinjene Države imale su štetu u iznosu od 74 milijarde i 213 miliona.
Po nekim izvorima Srbija je imala štetu od 100 milijardi dolara.
Međutim, u ovoj zvaničnoj ratnoj računici nije bilo mesta za Srbiju. Njeni demografski i ekonomski gubici nisu navedeni, kao da je žrtva jednog malog, ali hrabrog naroda mogla ostati u senci velikih sila. Taj izostanak je ravan istorijskoj nepravdi-jer je upravo Srbija izvojevala vitešku borbu na bojištima Solunskog fronta, herojski podnela okupaciju i podnela najveći broj žrtavau odnosu na broj stanovnika.
Iako izostavljena sa papira, Srbija je Vidovdanom ispisala stranicu istorije koja se ne može izbrisati-ona se pamti u pesmama, molitvama i poštovanju koje joj je narod odavao kroz generacije. A Vidovdan 1919. godine, zajedno sa Versajskim ugovorom, ostaje simbol nadanja da se pravda ne meri tabelamai brojkama, već srcem i žrtvom koja se ne zaboravlja.
O žrtvama jedine učesnice i pobednice iz jugoistočne Evrope,-Kraljevine Srbije- nije bilo ni reči. Procentualno, Srbija je imala najveći broj žrtava u odnosu i na sve savezničke zemlje, uključujući Francusku i Englesku, koje su u bilans stradalih ubrajale i vojnike iz svojih kolonija. Skoro trećina srpske populacije nestala je u vihoru Velikog rata-odnele su ih bitke, epidemije i glad. Da bi se taj gubitak prikazao u srazmeri, bilo bi to kao da je Nemačka izgubila 15 miliona stanovnika, Francuska 10, a Italija 9, 5 miliona.
U toj opštoj tragediji u „Srbiji je razoren ceo nacionalni život,“ kako je zapisano u u više stranih izveštaja. Samo u Surdulici, na jugu današnje Srbije, Bugari su pobili oko 30.000 ljudi, ne računajući 30.000 srpskih žena koje su Turci odveli u Malu Aziju, gde su mnoge završile u turskim haremima. Taj zločin ostao je dugo bez odjeka u svetskoj javnosti.
Kako su tokom rata prestali da izlaze domaći listovi, a carska Rusija se usled unutrašnjih previranja i boljševičke revolucije, povukla sa balkanske scene, informacije o Srbiji stizale su uglavnom iz inostranstva, naročito iz američke štampe.
Na Vidovdan 1917. godine, u austrougarskom parlamentu u Beču član Hrvatske stranke prava Otokar Ribarž javno je protestvovao zbog deportacije 30.000 srpskih devojaka i dece, zločina koji je nazvan jednim od najvećih u Velikom ratu.
Ribarž je osudio interniranje srpskog stanovništva iz Vranja, Niša, Pirota i Prokuplja u Malu Aziju.
Njegovu strastvenu izjavu prenele su američke novine The Evening Independient, 17. 10. 1917. i The Evening herald, od 18. oktobra 1917. godine.
Na osnovu pisanja američke štampe izvestio je Prosveta almanah za 1918. godinu, štampan u Ženevi:
„Posle ustanka u Prokuplju, Bugari su samo iz okoline Niša odveli 30.000 naših ljudi u maloazijske pustinje.“
O materijalnoj i duhovnoj šteti koju je pretrpela Kraljevina Srbija, svedoče brojni, mada često zanemareni izvori.
O ratnoj šteti koju je pretrpela Kraljevina Srbija, pisao je profesor dr Mileta Novaković po kome je ona iznosila 20 milijardi dinara (budžet Srbije za 1914. godinu bio je 130 miliona dinara).
O razmerama katastrofe koju je Srbija doživela, obimu razaranja i materijalne štete, a naročito o posledicama po reproduktivni sistem stanovništva, najbolje svedoči američki socijalni radnik Džon Kingsberi, koji je za vreme Prvog svetskog rata radio na socijalnim pitanjima Srbije za vreme trajanja rata i nakon njegovog završetka:
„U Srbiji ni jedna škola nije otvorena, državni Univerzitet je zatvoren, nema prevoznih sredstava, ni železnica ni konja, ni mazgi. Jedino što ima malo volova. U Srbiji gotovo nema ljudi između 18 i 50 godina. U Srbiji nema deteta ispod tri godine.“
Ova potresna slika koju je ostavio Džon Kingsberi svedoči o dubini stradanja srpskog naroda nakon Prvog svetskog rata. Njegov izveštaj nije samo statistika-to je emotivno svedočanstvo iz prve ruke, koje ukazuje na razmere demografske i socijalne katastrofe… Prazne škole, uništena infrastruktura, odsustvo najmlađih-sve to govori o narodu koji je na ivici nestanka platio cenu slobode i slobode Evrope.
Kingsberi je bio jedan od retkih stranaca koji su lično doprineli obnovi Srbije. Zadružni dom koji je sopstvenim sredstvima podigao u Pranjanima nije bio samo građevina-bio je simbol solidarnosti i iskrenog prijateljstva. Taj gest i danas živi u vidu Doma zdravlja, kao svojevrstan spomenik humanosti.
Bez obzira na to što je prošlo više od jednog veka od prve proslave Kosovskog dana u Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, događaji povezani sa Vidovdanom i dalje se ređaju-kao da istorija neprestano bira taj dan za donošenje važnih odluka.
U međuvremenu je osnovan Evropski parlament, čiji predstavnici, često bez jasne vizije i unutrašnjeg konsenzusa -neprekidno postavljaju nove uslove i zahtevaju ustupke od Srbije kao preduslov za njen ulazak u takozvanu „zajedničku evropsku kuću.“ Stalno zahtevaju ustupke od Srbije kao uslov za njen ulazak u njihovu „zajedničku kuću.“ Na kom kontinentu je bila prva kraljevina Srbija 1217. godine? A gde je bila Srbija 1878? A gde je bila Srbija 1912. godine kada je se geografske karte zauvek zbrisala najveću pretnju Evropi od Otomanske carevine. A gde je bila Srbija 1914. kada je oslobađala Evropu od zajedničkog neprijatelja? Upravo ta Srbija slomila je moćnu Osmansku carevinu, od koje je tada strahovala čitava Evropa.
Tako je na Vidovdan, 28. juna 2013. godine, Evropski parlament usvojio odluku da pregovori sa Srbijom o priključenju Evropskoj uniji započnu u januaru 2014. godine. Posle šest vekova od Kosovske bitke, zapadne zemlje sa novim generacijama političkih lidera-koji su, čini se, tokom školovanja prespavali lekciju iz istorije o Velikom ratu- počinju da oblikuju novu atmosferu na Balkanu. Negira se rad sopstvenih prethodnika, pre svega predsednika SAD Vudroa Vilsona, i podgreva se balkansko „bure baruta“ kada im to politički odgovara. Vatru koju su raspirili 1989. i kulminirali bombardovanjem Srbije, nisu uspeli da ugase ni četvrt veka kasnije.
Saveznice iz Prvog svetskog rata, sada ujedinjene-njih oko dvadeset-u novom veku krenule su da žestoko razaraju Srbiju: bombardovale su bolnice, škole, mostove i civilna naselja, da ubijaju decu. „Civilizovana Evropa“sa ponosom je slavila pobedu nad zemljom od svega sedam miliona stanovnika. Svake večeri radosni portparoli, generali majmunoliki sekretari NATO snaga objavljivali su podatke o „gubicima na terenu i ljudskim žrtvama“ u Srbiji, precizno izračunate sa visine od desetina hiljada metara.
Oni koji su, iz pohlepe i nečasnih pobuda, bez poštovanja prema vekovnoj istoriji i značaju koji Vidovdan ima za srpski narod od 1389. godine, oskrnavili ovaj datum-bilo da su Srbi ili ne-ostavili su mrlju na najsvetiji praznik duhovnosti i istorijske svesti.
Navodno je raspisana nagrada od preko 50 miliona dolara kako bi se 2021. još jednom „slavio“ Vidovdan-ovaj put hapšenjem i izručenjem legalno izabranog predsednika SR Jugoslavije. Nesvršeni student, koji je do juče duvao u pištaljku na protestima preko noći je zauzeo visoku funkciju u Vladi Srbije i dobio ovlašćenje da pregovara o predaji predsednika Srbije Haškom tribunalu. Da bi se postupak što pre okončao, sazvana je elektronska sednica Vlade i doneta odluka o izručenju.Taj „podvig“, nezabeležen u svetskoj i srpskoj istoriji, izvršen je na Vidovdan 2001. godine.
A sve je počelo 12 godina ranije, takođe na Vidovdan, 1989. kada je predsednik SR Jugoslavije održao govor na Gazimestanu-mestu kosovske epopeje, u trenutku kada se narod ujedinio oko simbola borbe i postojanja.
Bez obzira što je prošlo više od jednog veka od prve proslave Kosovskog dana u Francuskoj i Americi, ređaju se događaji vezani za Vidovdan, pa je Evropski parlament, opet na Vidovdan 28. juna 2013. doneo odluku da pregovori o Srbiji počnu januara 2014.
Poznati gradonačelnik Njujorka La Gvardija kao diplomata Amerike radio je u Rijeci kada je bila pod Austrougarskom monarhijom. Sa Malvinom Hofman i Jelenom Lozanić Frotingam radio je na prikupljanju pomoći za Srbiju kada je izbio Drugi scetski rat. Dobro je govorio srpski jezik, još bolje je znao političke prilike na Balkanu. Ostao je upamćen po izjavi: „Neka moćne i velike sile ostave Balkan na miru pa će u njemu zavladati mir.“
