Mislim da pripadam generaciji koja je imala bolji izbor od onih koje su došle kasnije, izjavio je u Vranju Petar Peca Popović, urednik, novinar, rok kritičar, publicista, jedan od najoriginalnijih kreatora rok koncerata i mnogih drugih događaja koji su obeležili muzički prostor Ex Jugoslavije.
Peca je sa književnikom Mihajlom Pantićem u utorak uveče, povodom proslave Dana grada, na najboljem mogućem mestu, kabaretskoj sceni vranjskog teatra, promovisao zajednički autoski uradak - knjigu "Biti rokenrol" koja se pre desetak godina pojavila u izdanju "Službenog glasnika", u okviru biblioteke "Srbija i komentari" pokrenute od pisca Gorana Petrovića.
Knjiga o rokenrolu, kroz priče dvojice autora, prepuna je anegdota i zapravo predstavlja autentično svedočanstvo o događajima koji su obeležili decenije jednog od najznačajnijih muzičkih pravaca u to vreme u Evropi, začinjeno komentarima.
Zapravo je Peca pisao osnovnu priču, a Pantić komentare na to, što je i bila krajnja ideja.
Pisali su o rokenrolu, i to onom EX jugoslovenskom koji je, reći će vam nešto kasnije Peca, prema inostranim anketama bio među tri najbolja u Evropi.
- Kažu ko pamti šezdesete, nije bio u šezdesetim.
Ja jesam bio u šezdesetim.
Počeo sam da pišem u novinama za pare kao sedamnaestogodišnjak; imao sam čast, pišući o onome o čemu nije mnogo ljudi u to vreme na našem jeziku pisalo, da mi urednici budu ljudi kakvih danas nema - Nikola Karaklajić, Mika Antić, Duško Radović, Radovan Popović.
U "Politiku" me odveo Milan Vlajčić, u NIN Bogdan Tirnanić, u zagrebačku "Arenu" Jovo Popović, u momentu kada su te novine imale tiraž od preko 500.000 prodatih primeraka po broju.
Prvu profesionalnu novinarsku legitimaciju sam odbio u 19 godina.
Imao sam sreću da od tih ljudi naučim nešto što se nije predavalo ni na Fakultetu političkih nauka, a preko puta mene je stanovao Sergej Lukač, čovek koji je otvorio katedru žurnalizma na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Imao sam zadovoljstvo da mi takvi ljudi pruže šansu da pišem o nečemu što oni i nisu možda najbolje razumeli, ali su videli da to zanima generaciju kojoj pripadam - rekao je Popović.
Pantić je kazao da ni deset godina nakon što je ova knjiga napisana "potražnja" za njenom promocijom ne jenjava, te da su nedavno koautori imali njeno predstavljanje u Parizu.
- Nismo to očekivali zato što je ovo knjiga koja je pisana iz najdublje moguće strasti i u njenom nastajanju nije bilo mnogo kalkulisanja.
Reč je o muzici, umetnosti koja je bez sumnje obeležila drugu polovinu dvadesetog veka, a ta teza potvrđena je, na kraju krajeva, činjenicom da je jedan od najvećih planetarnih rok pesnika Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost - rekao je Pantić.
Popović je ispričao kako je zapravo inicirano pisanje ove knjige koja je od prvobitne namere Gorana Petrovića da Peca napiše neku vrstu enciklopedije srpske rok muzike.
- Rekao sam da to ne želim pošto sam odrastao u sredini u kojoj su enciklopedije radili ozbiljni ljudi u bivšoj zemlji, da je rad na enciklopedijskim izdanjima timski i da to nikako ne može uraditi pojedinac u određenom vremenskom periodu.
Kao i da sve zahteva drugačiju infrastrukturu i drugačije sposobnosti od onih koje ja imam.
Ali sam mu predložio da probam da opišem taj period u kome sam ja nešto radio, kroz pesme koje su meni bile važne, njih sedmanaest.
Reč je o periodu od 1964. godine do 1996.
Bilo nam je neprijatno na promociji te biblioteke Službenog glasnika, od četrnaest autora dvanaest su profesori, a trojica od njih akademici - ispričao je Popović.
Popović je govorio i o emancipaciji domaće rok muzike kroz vreme.
- Od karbonske do autentične faze u domaćem stvaralaštvu nije prošlo mnogo vremena.
Knjiga počinje sa pločom koja je objavljena 1964. godine, u pitanju je prva beogradska rok grupa "Iskre".
Oni su svirali za novu 1960. godinu u Drugoj beogradskoj gimnaziji gde je danas zgrada "Politike" - rekao je Popović.
Prvi broj "Džuboksa", muzičkog časopisa koji je uređivao Nikola Karaklajić, objavljen je 1. maja 1966. godine, podsetio je Popović.
- Amerikanci se hvale da su prvi na zemaljskoj kugli izdali muzički časopis koji je pisao o toj vrsti muzike - rekao je Popović i skrenuo pažnju da to nije posve tačno.
Jugoslavija i Beograd, dodao je, bili su centar tzv. "trećeg sveta".
- Emisije Nikole Karaklajića "Veče uz radio" slušale su se do Vladivostoka.
Bio sam, recimo, 1972. godine sa YU Grupom na prvoj njihovoj turneji u Bugrskoj.
Oni su imali dva singla.
Bugari su po svim halama pevali pesme YU Grupe jer su ih čuli na radiju.
To je bil veoma važno - rekao je Popović.
Ovoj večeri prisustvovao je i jedan od najpoznatijih srpskih pesnika Ljubivoje Ršumović, koji takođe ima svoj deo programa u okviru proslave Dana grada.
Ršumović je potencirao važnost pojave Duška Radovića u celoj priči oko rokenrola, posebno "u vezi sa jezikom u pesmama" i naravno "u vezi sa slobodom".
Organizator događaja bila je Gradska biblioteka Bora Stanković, uz pokoviteljstvo Grada Vranja.
BITI ROKENROL
Veruje se, dobar naslov mora da odražava suštinu sadržaja knjige, da privlači pažnju čitalaca i bude sročen jezgrovito, kako bi se lakše pamtio. Prema tome, jasno je, dugački naslovi ne ispunjavaju makar treći uslov. Osim toga, dugački naslovi nisu „zgodni“, jer slova moraju da se umanje kako bi sve „stalo“ na koricu. Mala slova, pak, nisu dobra, jer naslov tada nije uočljiv u ovom svetu lažnog izobilja, gde se štedi samo na rečima.
Čitalac, po pravilu, zna za onaj naslov knjige koji je konačan, koji je i štampan. Ostali mogući naslovi, koji su razmatrani, a nisu usvojeni, za čitaoca ostaju tajna. Nije mi poznato da su urednici „opterećivali“ čitaoce dilemama koje su imali tokom „procesa naslovljavanja“. To niti je običaj, niti ostavlja povoljan utisak o uredniku. Jer, suština uredničkog posla jeste da uređuje, da sve postavi kao „nesumnjivo“, baš tako i nikako drugačije. Počevši od naslova!
Ipak, zašto ne priznati, ovaj urednik se predomišljao između tri naslova: BITI SLOBODAN, BITI ROKENROL i BITI KAMEN KOJI SE KOTRLjA. Prvog se lišio zato da ne bi bio „samo“ citat čuvenih stihova, a trećeg jer je predugačak i nije lak za izgovor. Mada bi poruka rokenrola mogla biti upravo to: biti čvrst i postojan kao kamen, a opet pokretan, makar toliko da se pokrene drugi kamen, a drugi kamen pokrene treći... do pravog „odrona osećanja“.
Primećujete, ono biti, kao postojati, živeti ili imati stav, u sve tri varijante bilo je nesumnjivo. Tekstovi Petra Pece Popovića i Mihajla Pantića u knjizi o srpskom rokenrolu to saopštavaju na najlepši mogući ‒ prisan način. Reč je o mestu gde se ne treba čuvati od „odrona osećanja“.Goran Petrović
