Piše: Žikica Dimitrijević
Vranje - Njegov karakter se, govoreći sportskim jezikom, nije mogao proceniti na prvu loptu. U suštini je bio dobar. Miran, smeran, uvek lepo doteran, poslušan. Jednom rečju, fin momak. S druge strane njegova produhovljenost, dovitljivost, snalažljivost, ne uvek dobronamerna, njegovi nestašluci i poneka glupost u užem krugu su u suprotnosti sa dobrim osobinama. No, sve to ga je činilo kompletnim. To je bio on, Mikica. To mu je ime iz milošte. Svi su ga zvali tako. Niko nije i znao njegovo pravo ime. U školi je bio omiljen lik. Mnogi su ga voleli. Retki su bili oni koji su imali nešto protiv njega i njegovih postupaka. Divili su se njegovoj lucidnosti i naročito njegovim sportskim aktivnostima. Posebno je voleo da igra košarku. Bio je sjajan u svim sportovima, parteru, na konju, na gredi, konopcima. Poznat je njegov salto iz mesta. Ipak košarka je bila njegov glavni sport. Uvek sa košarkaškom loptom je cupkao ispred škole ili na terenu. Čekao je društvo i okupljao ekipe.
I ovog leta su bili puni školski tereni. Fudbal se igrao uveliko. Devojke su igrale odbojku. Samo je Mikica bio na košarkaškom terenu i dozivao drugove. Napravio je dva tima, dve trojke. Nije ispuštao loptu. Nastavnik je dozvolio igru i njega zadužio da vodi računa, a i koga bi drugog. On je bio tu svoj na svome. Dobar košarkaš, iako nizak rastom, zbog čega je imao nadimak Mali Mikica. On je, naime, imao stalnu postavku tima i svoju publiku, naročito među devojčicama, kojima se, da budem iskren, dopadao i koje su volele da gledaju njegove košarkaške bravure. Vođenje lopte mu je bilo odlično i levom i desnom rukom. Kad jurne na dvokorak, ne promašuje. Trokorak savršen. Dobar je i asistent. Pravi plej-igrač. Prvi bek. Suprotna ekipa je bila malo viša od njegove. Ma u suštini visoka. Jedan je čak mogao i da zakuca loptu u koš. Bili su i starija generacija. To Mikicu ne može da pokoleba. Juri, dribla, dodaje. Akcija, ulaz u reket, šut, koš. Smeh i aplauz lepe publike. Mikici to veoma godi. On igra za devojčice. Kad skoči prema košu imate utisak da posmatra svoju senku i procenjuje njenu visinu, kreativnost i lepotu. I u doskoku se gleda i pozira. To nije gluma, već njegovo prirodno stanje i ponašanje. Takav je.
Iako je druga ekipa efikasna, on je glavni. Izaziva smeh, razdraganost publike svojim nastupom. On uživa u tome. Publika iza koša daje mu dodatnu energiju. A on je još lucidniji i provokativniji.
I ovog puta u žaru igre načini potez više, ali se njegovi saigrači ne ljute. Brzo to nadoknadi, nekim iznenadnim košem ili dodavanjem. Atmosfera se zagreva. Rezultat se lomi, iako nije bitan. Ove ekipe su ljuti rivali. Mikica u žaru borbe i ne čuje šta ko dobacuje. Ponekad ne čuje ni svoje saigrače. Sad je baš bio preterao driblingom i ulazom pod koš pored dosta višeg čuvara. Izvio se svom svojom dužinom i visinom prema košu. Ne, nije zakucao, ali je povećao odraz značajno i, gle, umesto u koš loptu je nabio između obruča i table. Lopta, koja je malo nabrekla od jakog sunca i toplote postala kao balon, ostala je zaglavljena tamo gore.
- Bravo - čulo se iz publike.
- Zamalo, mali - dodao je neko iz publike.
Adrenalin je drmao našeg junaka. Umalo da zakuca. Uzbuđenje je veliko. Iako je lopta ostala zaglavljena gore. Nekoliko puta su skakali da je dohvate. Nije išlo. Čini se da su je još više zaglavili. Čak i visoki momci, nisu uspeli da je dohvate i otrgnu od table i koša. Završio se i čas fizičkog. Nastavnici su već otišli, a sa njima i većina u svlačionice na presvlačenje. Mikica to nije primetio, još je uživao u svom skoku. Nije skidao pogled sa koša i lopte, razmišljajući kako da je vrati nastavniku. Pobogu on je zadužen za to. Naš dosetljivi igrač je jurnuo iza koša i dohvatio jedan ne baš mali kamen. Kamen iz dvorišta nema obline, kao morski, već je sav grbav i neobrađen. Mikica je hitnuo podosta jako kamenčinu prema lopti. Nabijena, naduvana i zategnuta lopta, je srdito odgovorila na udarac. Odbivši se kao bumerang kamen se vratio bacaču i zveknuo ga pravo iznad usne. Bilo je to u deliću sekunde. Čuo se bolni uzdah Mikice. Krv je jurnula. Na licu ima najviše nerava i najviše krvi. Otrčao je u svlačionicu, držeći maramicu na posekotini između nosa i usana. Neki su vriskali, drugi su se i čudno gledali. Nastavnik, ljut i nervozan ipak se snašao. Ukazao prvu pomoć košarkašu. Isprao ranu zavio malo zavojem i odveo povređenog pravo u dispanzer.
Sutradan se Mikica pojavio u školi kao iz rata, sa zalepljenim velikim flasterom na rani. Ima mali potres mozga, rekli su doktori. Šta su tri konca naspram njegove strasti za košarkom. Okružen devojčicama, cupkao je košarkašku loptu i objašnjavao kako je zamalo zakucao loptu u koš. Kako ima najveći odraz i dobar skok. Da je brži i veći od svoje senke, a i lepši, da se ne zaboravi. Da je porastao i da ih moli da ga više ne zovu - Mali Mikica.
Neko je iz društva dobacio, smejući se:
- Odsad ćeš biti Veliki Mikica.
Tako je i bilo. Nastavili su čavrljanje i dugo slušali košarkaškog maga kako se hvali. Njemu je pri-jalo, a i ostalima izgleda.
Danas kad je pustio brkove i prekrio ožiljak, trenira košarku i igra za gradski tim. Sluša rok, i glavni je u društvu. Zovu ga Veliki Mikica. Sumnjam da neki znaju njegovo pravo ime.
(Priča je objavljena u knjizi Carske igre, 2019).
