U folklornoj primenjenoj umetnosti, antropomorfni motivi u ćilimarstvu savremenih balkanskih naroda javljaju se mestimično od starine. Naročito se pominju ćilimarske tvorbe bugarskog, srpskog i rumunskog naroda. U tekstu koji sledi o govori se o antropomorfnim ćilimima iz područja Poljanice nadomak Vranja. Kako je o tome još 1973. godine pisao Vranjanac Tatomir Vukanović, poznati srpski etnolog i istoričar, ti ćilimi imali su ritualnu funkciju u svadbenim običajima.
autor: Tatomir Vukanović
Tri su vrste tkanina koje se tkaju u opsegu svadbenih običaja s ritualnom funkcijom u predelu Poljanice, gde od starine živi srpsko stanovništvo koje se uglavnom zanima zemljoradnjom, stočarstvom i pečalbarstvom. Evo tih vrsta: ćilimi, jastuci i ćilimčići ili aše koje služe za prekrivanje samara ili sedla. Konja sedlanika kojeg jaše nevesta u svadbenom ritualu od kuće svojih roditelja do mesne kancelarije ili crkve gde se sklapa građanski ili crkveni brak. I potom od kuće mladoženjine.
Dakako, od starine, celokupna svadbena odeća, kako muška tako i ženska u vreme naturalne privrede, u daljoj tako i u bližoj istorijskoj prošlosti, izrađivala se od tkanina domaće radinosti. Žensku odeću izrađivala je devojka koja se udaje u domu svojih roditelja, a za mladoženju ta odeća se spremala u kući njegovih roditelja. Međutim, kao posebna vrsta domaće radinosti u devojačkoj spremi za udadbu ističu se i ćilimi, ćilimčići i jastuci. Sve to uglavnom imalo je služiti za ukrašavanje odaje u kojoj su mladenci obitavali, a potom delom i za darivanje svadbenih časnika: pobratima (stari svat) i kumašina (kum), te svekra, svekrve i ostale mladoženjine rodbine.
Kad se ima u vidu ta funkcija ovih tkanina, onda je sasvim jasno što se njihovoj izradi poklanjala osobita pažnja u ukrašavanju i tkačkoj izradi. Približno rečeno, između dva svetska rata u Poljanici se javlja ukrašavanje svadbenih tkanina koje su pomenute antropomorfnim šarama, u osnovi ženskih likova. Nužno je pomenuti da je potka za tkanje ovih tkanina uvek vunena, a osnova u stvari pamučna, vunena ili konopljena.
Poljaničko svadbeno ćilimarstvo u stvari ima dve razvojne faze. Prva je arhaična, a celokupna površina tkanine je ravna. Druga faza se odlikuje ukrasima šara, raznih naziva i izgleda, cvetastog, raznovrsnog geometrijskog oblikovanja i na kraju antropomorfnih prikazivanja koja su isto tako isturene površine, čupavo tkane. Tome svakako treba dodati i starovremsko ukrašavanje šara "ikonice" s kojom se pojavom susrećemo u ćilimarstvu centralne Srbije. Skoro na svim tkaninama, gde se javljaju antropomorfne figure kao ukrasi svadbenih ćilimova, ćilimčića - "aši" i jastuka, one imaju istovetnu širinu i visinu, tj. istog su oblika. Samo smo na nekoliko primeraka videli muške figurine koje uvek imaju centralni položaj između igračica, a sve ostale figurine su ženski likovi.
Ponajčešće, odeća antropomorfnih figurina u poljaničkom ćilimarstvu predstavljena je onim bojama prediva potke koje su zastupljene u ostalom tkanju i šaranju ćilima. Ali, katkad ima i odstupanja; u odeći se javljaju specifične boje, ponekad mešanog prediva "prskano" datog. Nismo zapazili ni kod jedne antropomorfne figure da je prikazana narodna seljačka nošnja. Uvek je u pitanju građanska jednostavna nošnja ženskih likova - suknja i bluza - ali je glava uvijena maramom. Kod muških likova, nošnja je seljačka - brič, čakšire i ponekad sportske "pumpozne". Muškarci na glavi imaju plitke crne šubare, a zapaža se i kačket. Na nogama svi igrači imaju patike pletene i vezene spreda ili cipele. U nekih igrača glave su oblikovane ovalno, a na nekim tkaninama igrači su predstavljeni sa četvrtastim glavama. Spreda, kod ovih igrača predstavljen je na prsima plastron.
Sve figurine antropomorfnog izgleda koje se prikazuju u poljaničkom ćilimarstvu narod ovog kraja naziva imenom "lutke". To su u stvari ćilimi s lutkama, kako su uostalom u narodu i poznati pod tim imenom.
Za jednu igru saznali smo u narodu onako kako se na tkanini prikazuje, da je u stvari narodno oro zvano "ruzmarinče" koje stanovništvo vranjskog gravitacionog područja rad igra na raznim zabavama i u drugim prilikama. To je oro predstavljeno tako što igrači imaju opuštene ruke, ne drže se za njih, već su im iste postavljene na slabine, praveći tako slovo "f".
Figurine razigranih igrača prikazane su uvek u više boja, skladno ukomponovanih, tako da sve to ima veoma prijatan izgled "naivne tapiserije".
Osnovna boja ćilima s "lutkama" iz Poljanice je crvena i po njoj niče cveće, antropomorfne figure, geometrijske figure, šare zvane "ikonice". I sve se to jedno u drugo umetnički i stilski osobito uklapa.
Poljanički ćilimi s "lutkama" ponajčešće se izrađuju od tri struke (pole), ali ih ima izatkanih i od dve struke. Takvi ćilimi se uvek ukrašavaju s antropomorfnim figurama - "lutkama" postavljenim u centralnoj zoni, u dva reda. No, između figurina nalaze se uvek postavljene neke cvetne ili geometrijske šare. Oba uzdužna ivičnjaka ovih ćilima imaju kratke rese načinjene od osnove ćilima.
Ćilimčići ili "aše" izrađuju se uvek od dve struke (pole), a antropomorfne figurine izrađuju se i prikazuju samo u jednoj koloni u centralnom delu ćilimčeta. Obadva uzdužna ivičnjaka ukrašena su raznobojno pletenom pamučnom čipkom. Pored primarne funkcije kao nevestinski ukras ili svadbena nevestinska "aša" ovi ćilimčići služe katkad i za prekrivanje dečje kolevke odnosno za uvijanje odojčeta prilikom njegovog daljeg nošenja.
Jastuci se izrađuju od jedne struke (pole), a ukrašeni su antropomorfnim figurama u nekoliko redova, ponajčešće u tri, a uvek sa po tri igrača u redu. U stvari, to su i dominantne šare tako da se samo mestimično nalazi pokoja starovremska narodna šara ubačena između redova "lutaka" i ništa više. Tu je u pitanju mala površina tkanine, te narodne tkalje uvek izbegavaju pretrpanost u kićenju i ukrašavanju jastuka s "lutkama". Kod ćilima i aša, kao što je pomenuto, sasvim je suprotan slučaj, bez obzira što je i kod aša u pitanju mala tkanina uzanih površina.
Poljanički svadbeni ćilim s antropomorfnim figurama zvanim "lutke" predstavlja veoma interesantnu folklornu pojavu koja je svakako u Poljanici ponikla kao pojava poprimljena sa strane, doneta od stanovništva koje je išlo u pečalbu ili službovalo u drugim našim krajevima, ponajpre u Ponišavlju i Pomoravlju. I njena starost nije velika, ali ova vrsta umetnosti u okviru domaće radinosti nije uspela da se stabilizuje, već u novije vreme naglo odumire, odnosno nestaje.
To je uslovljeno prodiranjem industrijskih izrađevina koje upotrebljava u posteljini seljačko stanovništvo ovog kraja: jorgani, ćebad, dok se ćilimi skoro napuštaju i kao skupa tkanina i kao tkanina koja iziskuje obilno vreme za izradu i angažovanje tkalje za tkanje ćilima. Svakako tome treba dodati i ostale velike troškove u izradi ćilimarstva: bojadisanje, vlačanje, te visoka cena za neka pamučna prediva. Tako, sa napuštanjem starije tehnike i izrade ćilima, sa nestajanjem ćilimarstva, u novije vreme nestaje i izrada ćilima s antropomorfnim figurama zvanim "lutke".
Tatomir Vukanović (Vranjski glasnik, knjiga IX, Nar. muzej Vranje,1973)
priredio: Dejan Dimić
PROFIL
Tatomir Vukanović (Vranje, 1907 -1997) bio je srpski etnolog i istoričar koji je posebno bio zainteresovan za običaje, kulturu i tradiciju naroda koji su živeli u Staroj Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji. Posebnu pažnju je posvećivao običajima i tradicijama Roma na tom području. Napisao je: Srbi na Kosovu I, II, III, izdavač Nova Jugoslavija Vranje 1986. (strana 359, 549 i 168); Enciklopedija narodnog života, verovanja i običaja u Srba na Kosovu i Metohiji; Drenica − druga srpska Sveta Gora; Romi u Jugoslaviji (1983); Narodne tužbalice; folklorna građa sabrana u Srba poreklom iz Crne Gore na Kosovu i Kosanici (1972); Enciklopedija narodnog života, običaja i verovanja u Srba na Kosovu i Metohiji: od VI do početka XX veka; Etnogeneza Južnih Slovena (1974); Srpske narodne poslovice, blagoslovi, grdnje, doskočice, zakletve, kletve, pitalice, pretnje, psovke i uzrečice (1974); Srpske narodne partizanske pesme (1966); Srpske narodne bajke (1972); Kult cara Uroša (1938).
