U autorskom tekstu za Vranje News Vesna Petric, donedavna direktorka Biblioteke Bora Stanković, evocira uspomene na nedavno preminulu Slavicu Stepanenko, jednu od najdominantinijih žena u kulturnom životu Vranja u poslednjh nekoliko decenija. Stepanenko, nekada i sama na čelu najstarije ustanove kulture u gradu, i to čitavih četvrt veka, preminula je 12. novembra u Beogradu, posle kraće bolesti. O njenoj posebnosti, osobinama koje su je krasile i zanimljivim "crticama" iz plodonosnog života pročitajte više iz pera Vesne Petric, u tekstu koji sledi.
Piše: Vesna Petric
Prolaze dani. Još uvek neverica. Ruka kreće da okrene dobro poznati telefonski broj... Prolaze slike, srce se steže, a reči nedostaju. Reči po kojima je, pored osmeha, bila prepoznatljiva. Reči, suštinske, duhovite, ohrabrujuće, mudre... Reči koje su bile njeno najmoćnije oružje u diskusijama, u lepoti kazivanja o literaturi, o knjigama koje su bile njena najveća ljubav, u svakodnevnim, običnim razgovorima sa drugaricama, u trgovinskim radnjama, na pijaci.
Kroz vremeplov vraćam se letu 1993. Našla sam se pred vratima Biblioteke, tražeći posao, posle završenih studija psihologije. Nakon četvorogodišnjeg traganja za poslom, posle dobijanja diplome i koliko puta vraćenih molbi sa raznih konkursa, još jedan pokušaj. U direktorskoj kancelariji dočekuje me srdačan osmeh i topao pogled plavih očiju Slavice Stepanenko. Na stočiću za prijem gostiju "Samsonite tašna", istovetna onoj kakvu sam upravo tada nosila. Možda dobar znak, pomislim. Prijem topao, razgovor teče u svim mogućim pravcima, ista interesovanja...Posle nekoliko prijema dobijam posao u Biblioteci, kao privremeno rešenje. Ipak, diplomirala sam psihologiju i želela da radim u struci. Međutim, vremenom sebe pronalazim zadovoljnom u beskrajnom lavirintu knjiga u kome sam obitavala kao dete, od trenutka kada sam naučila da čitam. Moje privremeno rešenje postaje stalno. Sve to zahvaljujući direktorki koja je u meni prepoznala potencijale kojih ni sama nisam bila svesna. I tako je počela moja karijera, susret i upoznavanje jedne najjedinstvenije, za mene, osobe na svetu; ulazak u svet književnosti na jedan potpuno nov način.Dobila sam posao na mestu bibliotekara urednika književnih programa koji je podrazumevao i saradnju sa RTV Vranje i drugim medijima. Verovala je u mene, podsticala, širila moja interesovanja. Čitala moje pripremne tekstove za medije, kratila rečenice, uticala na moj stil izražavanja. Nije tu bilo sujete, shvatala sam to kao učenje od najboljeg. I bila je najbolja u svemu: kao čovek pre svega, u odnosu na ljude, članove kolektiva, najbolja u smislu za humor, cenila obrazovanje, spremna da sasluša, da da svoje mišljenje i sugestije, uvek da pomogne u nevolji. A, pre svega njena misija, formiranje čitalačkog ukusa kod dece, književni susreti sa piscima kao najlepši oblik neposrednog uticaja na razvijanje ljubavi prema knjizi kod čitalačke publike. Upijala sam sve i pekla zanat.
Njoj dugujem privilegiju što sam mogla da budem u društvu velikih imena naše savremene književnosti – pisaca i književnih kritičara. Književne večeri su tada bile pravi praznici kulture. Prepune sale Biblioteke, svečana atmosfera, pisci, kritičari, ljubitelji književnosti, bibliotekari... Iza svega toga stajao je njen ogroman trud, entuzijazam, osećanje za promovisanje pravih vrednosti, nagrađivanih knjiga, saradnja s medijima. Sve to, prepustila je kasnije meni. Posle njenog dugogodišnjeg rada na funkciji direktorke Biblioteke, velikog angažmana oko osavremenjavanja ustanove, obogaćivanja knjižnog fonda, povećanja broja čitalaca, uvođenja novih, modernih tehnologija, nezamislivih za druge biblioteke u zemlji; njenih vizija, zahvaljujući kojima je naša biblioteka stala u red najrazvijenijih i time postala matična za dva okruga Pčinjski i Kosovsko-pomoravski, stekla je ogromno uvažavanje u višim stručnim krugovima. Za pomenuti, neiscrpan rad dobila je kao pojedinac najvišu nagradu za doprinos bibliotekarstvu u okrugu "Milorad Panić - Surep" i mnoga druga priznanja našeg grada. Povodom velikog jubileja Biblioteke objavila je monografiju "120 godina vranjske biblioteke". Za sve te zasluge dobila je najviše zvanje u oblasti bibliotekarstva - bibliotekar savetnik. Posle toga (skoro četvrt veka uspešnog rukovođenja najvažnijom institucijom kulture u gradu) povukla se sa mesta direktorke i obavljala takođe veoma važnu matičnu funkciju, vrlo odgovorno i posvećeno, do odlaska u penziju.Vremenom naš odnos sa nivoa direktor - zaposleni prerasta u kolegijalni, a zatim prijateljski, vrlo blizak. Delile smo razna iskustva, radosti i tuge. Pričale o deci, njenoj Ani i Dimitriju, unuku Andriji i mom Filipu. Oni su najčešće bili naša tema i preokupacija. U tim višečasovnim razgovorima, u njenoj bašti prepunoj zelenila, volela je da priča o svojoj mladosti, o porodičnim letovanjima, kampovanjima, o studentskim danima, profesorima na grupi za Svetsku književnost koju je završila, o odlascima na pozorišne i bioskopske predstave u Beogradu. Radovala se susretima sa generacijskim drugarima i proslavama matura. Volela je život iako je nije baš mazio. Kada sam slušala njene doživljaje, neke više puta, pričala ih je na slikovit i uvek drugačiji način a da suština ostane ista. Često mi je govorila smejući se: "Ti jedina imaš sluha za moju umetničku slobodu".
Imala je svoj ritual. Izjutra da popije jutarnju kafu sa komšinicama u dvorištu, potom šeta Vranjem koje je neizmerno volela i davala sebe potpuno kada je bila u poziciji da doprinese da nam grad bude lepši, svetliji, zeleniji, grad kulture.Rado bi popila kafu u nekom kafiću sa prijateljima uz razgovor na bezbroj tema imajući u vidu njena široka interesovanja. U toku dana povlačila se u svoju porodičnu kuću, na koju je bila veoma ponosna, jer kako je govorila, tu su joj se rađala deca i provodila najdivnije trenutke svog porodičnog života. Imala je potrebu da svakodnevno ostane jedno vreme sama sa sobom i svojim mislima. Da je bila mladalačkog duha govori činjenica da se družila sa mladim ljudima koji su je obožavali i rado bili u njenom društvu. Prepričavala je anegdote iz svog života na veoma specifičan, slikovit, duhovit način, koristeći čudesne metafore. Volela je da putuje, upoznaje nove predele, ljude.Slavica Stepanenko je meni bila profesionalna, moralna i roditeljska podrška. Često mi je govorila: "Vesna, moja deca nisu tu, a ja imam potrebu da brinem o nekome. To ste sada Filip i ti!" Tako smo postali deo njene porodice, a ona deo naše. U našem najtežem životnom periodu uvek je bila tu za nas i uz nas. Volela je moje dete do obožavanja. Imali su njih dvoje posebnu komunikaciju i divnih anegdota kojih su se s vremena na vreme s radošću prisećali.Zahvaljujem životu što mi je darovao ovakvog prijatelja, ovakvo bogatstvo znanja, plemenitosti, trenutke radosti, pažnje i ljubavi. Zato je i tuga sada beskrajna.Najdraža moja Slavice, hvala Vam za sve poklonjeno i učinjeno! Vi ste moj najblistaviji biser među prijateljima.Zauvek u srcu i mislima. Bićete večno moja ideja vodilja!Vaša Vesna Petric
