Sećanje na vranjskog sajdžiju Miodraga Mišića: Mišina muzika vremena

Vranje - Vrtoglavom brzinom kazaljke sata rade svoj posao neumorno, trenuci protiču i ne mogu da se vrate niti da ponove izgubljeno i prošlo. Nižu se datumi i decenije a mi nikako da shvatimo da su časovi koji nadolaze veoma važni i da ćemo njihovu cenu odrediti jedino ako ih sami učinimo neprocenjivim.

Zaboravljajući ono juče, nekako ne mislimo na ono sutra a i kad ga se setimo – pravimo se da će ono zauvek potrajati. Godine ostanu iza nas a mi često ne umemo da ih zaustavimo i uokvirimo nečim trajnim, možda zbog manjka volje ili potrebe da nas upamti sutrašnjica. A, trebalo bi. Jer, mi smo samo živa bića o kojima će nekad neko pričati ili ne, u zavisnosti od toga koliki smo komad duše utisnuli u vreme i koliko nam je ono bilo važno.

Gospodin Miodrag Mišić, te davne 1963. godine, dobro je to znao. U sajdžijskom dućanu čiji je vlasnik bila porodica iz Karađorđeve ulice, u glavnoj vranjskoj ulici – ovaj pedantan i nadasve marljiv, brz, odgovoran sajdžija, kojeg mušterije nikada nisu čekale ispred dućana već on njih, došavši rano i pomevši ispred dućančeta – popravljao je vreme i kazaljkama dozvoljavao da otkucajima pišu istoriju.

Ako bi i stale, Miša je znao svaku čarku da one opet ožive i otmu se zaboravu. Bio je i šaljivdžija, da polafi sa svima, bili to mušterije, prijatelji ili deca...

"Majstore, će pogledneš li što mu je na ov’j moj sat?" – često je pitanje koje je upućivano Miši.

A on bi odgovarao:

"Ako ne čuka – toj ti je kao i kod čoveka! Umreja ti sat, kao i na čoveka srce k’d mu stane! Prosta rabota! Nego, daj da vidim mogu li da ga oživim".

A, oživeo je Mišić mnogo mehaničkih satova ljubavlju, da ih njihovi vlasnici opet nose na ruci ili u džepu ili da im sa zida otkucavaju vreme.

Nositi tada sat na ruci (posebno devojke), pre šezdesetih godina a naročito sat marke Darwil ili Doxa, bilo je to u stilu sinonima za bogatstvo. Popularni su bili Slava, Omega, ruski Raketa, Vostok - ali ono što je svima njima bilo zajedničko je otkucavanje vremena koje je neminovno ulazilo u giju koja je delić svakog srca vezanog za uspomene. Za mnoge, nemogućnost da se popravi njihov sat i odvajanje od njega – značilo je odreći se delića sećanja i dragih ljudi koji su živeli kroz te otkucaje. Vidim da to i njegova kći Suzana zna i razume, sećajući se s blagom setom svog oca i nekadašnje čaršijske atmosfere.

A tih godina, skromno je Vranje bilo naročito vredno, trudeći se da što više oživi i razbukti zanate, preko potrebne svakodnevici.

I eto, dok na početku avgusta, u ovom zahuktalom, otuđenom 21. veku, sedim u modernom dućančetu, sajdžijsko - zlatarskoj radnji Mišić, a ispod slikarskog platna na kome se rumene bulke smeše u svojoj romantičnoj lepoti, od ćerke gospodina Mišića Snežane – saznajem i poreklo ovog slikarskog platna, kao i mnogo divnih stvari o njenom ocu, požrtvovanoj tetki, precima i životu nekad.

Jedno drugo platno života i prošlosti vranjske sada se raširilo preda mnom i kao da su, odjednom – i same počele da šapuću te skupocene švajcarske lupe, pincete velike i male, razni šubleri, prese, šrafcigeri, turpije, ključevi, merne štipaljke, klešta za seger i još puno drugog alata za popravku i poliranje satova, narukvica, kaiščića i ostalih sitnica.

Lepo mi da ih posmatram: žele da se pozdrave sa posetiocima i mušterijama, dogovore se šta je najbolje rešenje i pažljivo sklope i poprave džepni, ručni, stoni ili zidni sat ali – raduju se samo svojim gazdaricama i ožive jedino u njihovim rukama.

Jer, one su sajdžijske ćerke, a Vranje zna šta to znači: dostojanstvo, poreklo, ponos, veštinu, produžetak tradicije, hrabrost. Ljubav!

Pa, s toplinom i divljenjem gledam u Snežanu, koja je i ovog subotnjeg jutra otvorila dućan, baš kao njen otac nekad. Ona je, posle sunčanih godina detinjstva provedenih tu, dok se vrtela oko tatka i oko vitrinu, oko lupu i pincetu i pekla zanat polagano, pitajući oca ovo ili ono, a zatim završila fakultet – posle nastavila da voli očev posao i da se bavi njime. A znate, to nije šala!

Zaista! Uostalom, cela porodica Mišić, pa i Snežanina sestra Suzana, majka, zet njihov koji je od svog tasta vremenom upio veštinu i zavoleo ovaj divan zanat – svi su oni jedna priča koja će naći mesto u budućoj nostalgiji vranjskoj.

A sve je počelo s jednom damom, predratnom učiteljicom vranjskom, tetkom Miodraga, iz familije Paninci.

Zvala se Vida Mišić i mnogo je volela svog bratanca.

Svirala je violinu. Ali, kad dođoše loša i tužna vremena, pa je morala i želela da pomogne i drugima pa se rastala od nje poklonivši je vranjskoj Muzičkoj školi - bila je neutešna. Ova dama govorila je dva jezika, mogli ste je u gradu videti uvek doteranu, sa rukavicama i svilenom maramom ili otmenim šalom oko vrata.

A eto, za nju vreme nije postojalo, nije priznavala godine, otimala im se umetnošću, tradicijom, učila decu krasnopisu i ponavljala da se lektira mora čitati! Jednom je njen literarni rad na konkursu u poznatim novinama osvojio prvu nagradu i od tog novca Vida je kupila skupu komodu, uvek ulažući u umetnost i dom.

Iako tradicionalistkinja i velika vernica čiji su slavski kolači bili među najlepšima u vranjskoj crkvi, a njene torte i recepti oduševljavali ukusima i izgledom, bila je i moderan tip žene koja starost nije pominjala, smatrajući da je važno ne telo, već duh. A ono platno sa bulkama dobila je na dar Vida jednog proleća, davnih šezdesetih godina, u znak poštovanja od jednog akademskog slikara.

Kasnije ga je poklonila bratanicama - unukama a svom Miodragu, mnogo ranije, poklonila nešto mnogo dragocenije za to vreme, nešto skupo, nešto što se kupovalo samo u inostranstvu ili u Beogradu – prvi alat za časovničarstvo!

Ljubavlju je oduvek umela da podrži i ohrabri voljena bića, predstavljajući preko potreban vetar u leđa porodici.

Ona je, svojim znalačkim okom i predosećanjem, intuicijom i srcem tetke – nekako odmah spoznala u mladom Miodragu dar za ovaj zanat.

Nesebično mu je pomogla u otpočinjanju ostvarenja sna jer je znala da su satovi za njega bili cela jedna galaksija! Kasnije, svratila bi Vida u njegov dućan a tamo – sve svoje satove Miša podesio da kucaju istovremeno, u jednom ritmu, prateći brojeve otkucaja pomno, da neki ne zakasni, od stilskog, skupocenog na zidu, do najmanjeg na stolu!

Voleo je Miša tu muziku vremena i da mušterijino lice zablista od zadovoljstva kad popravi te note otkucaja i vrati život satu na izdisaju. Voleo je i da mu radnja uvek izgleda uredno i lepo, i unutra i spreda a da je s kasom sve u redu. Čitao je on i knjige o preciznoj mehanici, usavšavao svoj dar, stalno nabavljao najnoviji alat.

Jednom, neka delegacije iz Slovenije šetala je Vranjem.

Zaustavili se Slovenci ispred uredne časovničarske radnje gospodina Mišića, pa dok je on glancao neki sat baš aktuelnom slovenačkom krpicom za poliranje – počeše da mu govore kako baš divan dućan ima!

A Miša srećan: prijaju mu sve te pohvale, dok oko njega veselo trčkaraju njegove dve devojčice, radoznalo ga zapitkujući šta je ovo ili ono, a njihov im otac strpljivo objašnjava, iako svim srcem želi da se školuju, studiraju i pronađu svoje puteve van zanata. Izuzetno preciznog, brižnog, požrtvovanog – tako ga se iz dana detinjstva seća ćerka Snežana. Seća se ona i jedne starice kojoj je ručni sat od majke ostao, pa ga je čuvala ko oči u glavi i svih tih godina brinula da se ne pokvari.

A onda, ipak, morala je i ona do vranjskog sajdžije, kao do poslednje slamke za spas.

Gleda u Mišu prosto očajno, pita ga čemu da se nada. On ćuti. Razmišlja. Razume njen strah, njenu brigu. Saoseća s njom. Ali, ne daje ni jedno objašnjenje, samo gleda u one mrtve kazaljke: sada je taj sat jedina stvar koja je najbitnija u dućanu. On je, trenutno, iznad svih njih, iznad prostora, iznad jake svetlosti lampe pod kojom majstorski pažljivo razgleda vreme koje je stalo. U dućanu je tajac, tišina, samo se klatna čuju, a onda, najzad i Mišin glas:

“Izgleda da su se vaš sat i moje majstorske ruke izborili i lek je pronađen! Izvolite vaš sat, gospođo! Dobar je to sat kad ne izdaje, kad sluša svog vlasnika...”

Starica se osmehuje presrećno, zahvaljuje. Snežana i ne zna broj popravljenih satova, bezbroj ih je bilo. I uvek se seti očeve ruke koja na ručnom zglobu mušterije opet vraća vreme, kao i da nikad nije stalo!

Pa joj to da podstrek, znajući da ljubav rešava i najveće “kvarove”. Kroz mirise i ukuse milion kafa, šala, čavrljanja i smeh – mnogo je Vranjanaca prošlo kroz ovaj dućan i vreme čiji se duh ne da izgubiti.

A onda se, 7. jula, 2008. godine – sve promenilo!

Vešt sajdžija, Miša, preminuo je, a iza njega su ostali neizvesnost, strah, nemiri i mnoga pitanja porodice i Snežane: hoće li uspeti da istim kvalitetom i predanošću nastave tradiciju i ljubav prema satovima i ljudima, pa da ih pretoče u nastavak vremena ispunjenog radom.

Ubrzo, Snežana je znala da to može, da voli ovaj posao, da je dorasla ovom humanom zanatu.

Ponekad bi, pored sebe, osetila očevo prisustvo i njegov blagi pogled koji bi joj ćutke pokazao pincetu, šrafić ili kazaljku koji su joj potrebni u tom trenutku.

Jer, ona je odrasla uz čoveka koji je stvarao nove otkucaje, rastavivši sat do najsitnijih delića i sastavivši ga opet, pokrenuvši svemir u predmetu i osluškujući ponovno rođenje života, poput ljudskog, glasno uzviknuvši : “Evo, kuca, kuca opet!”

Za Mišu je časovnik bio poput najvažnijeg ljudskog organa – srca! Snežana je to dobro znala i urezala taj amanet i u svoje srce.

Danas sam opet u sajdžijskoj radnjici gospodina Mišića gde je njegova ćerka sada glavni zanatlija, a koju je, jedan stariji čovek, upravo pitao ko će mu, u tom dućanu, na displeju sata, opet prikačiti kazaljčicu koja je ispala ispod kućišta.

“Ja”, odgovori mu ova mlada sajdžijska kći, a on je zbunjeno pogleda i upita zna li da to učini.

“Naravno”, nasmeši se ona i kao da i ja na tren osetih prisustvo čika Miodraga!

Jer, nekako zamirisaše one bulke sa platna, avgust se zrakom provuče kroz staklo, klatno jednog sata kao da zatreperi, neka senka pređe preko obraza ove žene i ja poželeh da verujem da je to ruka njenog oca, uvek divna u podršci i toplini.

Bila sam sigurna da je i ova nekadašnja dete–žena-šegrt, a sada glavni majstor, osetila blagost tog jutra iznova dobivši snagu i merak da joj dućan opstane, onako domaćinski, okupan saosećanjem prema ljudskim mukama.

Jer, osećala je da vreme zavisi od nje, da ga mora produžiti, da je jedini vlasnik tog malenog bogatstva koje će Vranju nesebično pružiti nove trenutke, radost i sigurnost, saznanje da se nastavlja tradicija s kojom privrženost onome što se voli – ne umire.

Živeće u otkucijima starog, a novog duha vremena, čaršije i zanata koji opstaje, zahvaljujući baš tom vremenu i Vranjancima čije su ruke oblikovale i današnjicu, predanim radom i - dušom.

(I ovom prilikom zahvaljujem Suzani i Snežani Mišić, dobrotvorkama, koje su značajno pomogle štampanje moje knjige o Vranju „Hronika jedne nostalgije“ 2021. godine)