Predstava Poslednje devojčice Pozorišta Deže Kostolanji u Subotici, koju je po dramatizaciji Maje Pelević režirao Kokan Mladenović, izvedena je poslednje, šeste takmičarske večeri u okviru 42. Borinih pozorišnih dana u Vranju.
Posle predstave na okruglom stolu moderatori Jelena Perić (teatrološkinja) i Bojan Tasić (dramaturg) razgovarali su sa glumcima Timeom Filep, Andreom Verebeš, Gaborom Mesarešom i Borisom Kučovim.
Moderatorka i teatrološkinja Jelena Perić konstatovala je na početku da je predstava na nju ostavila utisak.
„Kad gledate neki komad ne znači da ćete sa predstave izaći relaksirani. Ja sam lično napustila salu sa nizom upitnika i uzvičnika iznad glave.
Moj je lični utisak da je ovo komad koji više ima tu „bitefovsku“ estetiku. Zanima me da mi ženski deo ekipe odgovori kako ste reagovali kad ste počeli da radite ovu predstavu, imajući u vidu pitanja koja otvara?
Glumci su objasnili da je ideja za predstavu, zapravo, nastala prema događaju na početku COVID pandemije, nakon što su viđene potresne slike sa klinike za veštačku oplodnju i surogat roditeljstvo u Ukrajini.
Ukratko, prikazani su snimci beba u kolevkama, koje su nastale od surogat majki, i koje treba da „preuzmu“ njihovi roditelji.
Pokazana je strašna sliku beba koje plaču, a onda je on rekao da zbog lokdauna roditelji, koji su uglavnom bogati parovi iz Zapadne Evrope i Amerike, ne mogu da dođu po bebe.
Bebe su, na neki način, iako direktor koji se pojavljuje u tom TV prilogu nije koristio tu reč, tretirane kao „roba“. Ti snimci pušteni su pre početka rada na predstavi glumcima Pozorište Deže Kostolanji.
Glumica Timea Filep rekla je da su svi iz ansambla bili šokirani i da je osećaj na prvu loptu bio kao da ih je „neko polio kofom ledene vode“.
„Najpre smo seli sa Kokanom (Mladenovićem, rediteljem) i Majom (Pelević, dramaturškinjom) i onda su nam oni pustili snimke kako je sve izgledalo kada je na ti kliniku došao COVID. Ostalo je više od 50 beba.
Najšokantnije je što to, zapravo, jeste „fabrika za bebe“. Pripremajući predstavu dosta smo improvizovali. Imali smo jedan momenat u tekstu kada govorimo znamo da su bebe vaše, a nisu naše.
Tu smo sve nas tri iz ženskog dela glumačke ekipe zaplakale, zato što možemo da zamislimo kako to izgleda kada žena koja dolazi iz nekog siromašnijeg društva za pedesetak evra pristaje da bude surogat majka.
Tu smo čuli mnogo priča kako se tim majkama srce slamalo, kako su poludele nakon toga jer su ostavljale svoju decu, iako na kraju to nisu želele, ali su morale. To je toliko zastrašujuće da je teško i pričati o tome“, rekla je Filep.
Dramaturga Bojana Tasića zanimalo je da li je ideja bila da se kroz formu mjuzikla malo opusti ova teška tema?
„Ili suprotno – da pevanjem i agresivnom igrom uspostavite kontakt sa publikom i pojačate samu strahotu teme“, pitao je Tasić.
Glumac Gabor Mesaroš kazao je da je glumcima od samog početka predočeno da će svako slovo u predstavi biti pevano.
„To je već samo po sebi neka laganost, tj. relaksacija ove teme, zamislite koliko bi to teško bilo kada bismo ovu priču ispričali potpuno realistično“, rekao je Mesaroš.
Nadovezao se Boris Kučov, koji je skrenuo pažnju da on i još neke kolege rade sa Kokanom Mladenovićem treći put i da je njegov senzibilitet takav da tešku temu „po pravilu relaksira na određeni način“.
„Ovo je i za njega bio eksperiment – kako napraviti predstavu da se peva od početka do kraja, a da smisao ostane“, rekao je Kučov.
Moderatorka Perić je konstatovala da je sam selektor Borinih pozorišnih dana, što stoji i u programskom katalogu, rekao da je predstava „opera“ ili „operska drama“.
Zanimalo je kako muškarci prilaze ovoj temi, kako se ova tema doživljava sa muške strane?
„Za ove teme smo mi muškarci neophodni – uzvratio je Mesaroš – i ne može se pričati o ovim temama bez muškaraca. Potrebno je videti i drugu stranu, kako bi se mogla „pročitati“ ženska strana.
U kapitalizmu individualizam toliko cveta da za desetak ili nešto više godina više neće biti ni podela na muškarce i žene, nego ćemo svi biti „ljudi“.
To lepo zvuči, ali svet ne funkcioniše tako. Kapitalizam vuče na tu stranu – da sve bude sterilno“.
Iz publike, koja je prisustvovala okruglom stolu, bilo je interesovanja u vezi sa tim kako je izgledao proces rada na predstavi.
Glumac Boris Kučov rekao je da se u Pozorišti Deže Kostolanji u Subotici inače dosta eksperimentiše, da glumci retko kada imaju tzv. čitajuće probe na početku pripreme određenog teksta, te da su ovog puta bili iznenađeni kada im je saopšteno da će dobiti tekst na čitanje.
„Mi smo mislili sad će doći tekst, pa dramski deo, ovaj kaže ovo, onaj kaže ono. Kada smo ga otvorili, međutim, pisalo je da sve treba da se peva, nema podele, samo dugačke pesme i svi smo se preplašili u stilu – šta će sad ovo biti!
Počeli smo sa Arpadom (muzičar u predstavi) i Irenom Popović Dragović (kompozitorka) da komponujemo muziku na taj tekst.
Prvo smo trebali sve da naučimo, tekst i muziku, jer bez toga nismo ni mogli na scenu.
Sve smo radili delić po delić i nedeljama smo imali samo muzičke probe i improvizacije sa Kokanom. Imali smo tekst, a na kraju je opet ispala improvizacija svega.
Kokan je sakupio sve njegove ideje i napravio celinu od predstave, a mi smo se povremeno uključivali sa nekim rešenjima“, rekao je Kučov.
Timea Filep se nadovezala svojim iskustvom, rekavši da držanja teksta u pripremi predstave nije bilo, već da su glumci morali unapred da nauče ceo tekst zajedno sa muzikom napamet.
„Sve smo paralelno radili, i koreografiju, i muziku i tekst“, rekla je Timea koja je i koreografkinja u ovoj dramskoj operi.
Dramaturškinju Anu Ogrizović, koja se u razgovor uključila iz publike, zanimalo je kakav je odnos glumaca predstave Poslednje devojčice prema publici?
„Bavite se pozorištem konfrontacije, znate da svaka vaša akcija može da ima reakciju publike, da možda nećete dobiti aplauz i slično. Kako je bilo ovog puta“, pitala je Ogrizović.
Glumica Andrea Verebeš primetila je u vezi sa ovim pitanjem da su u Vranju prvi put dobili aplauz više puta u toku trajanja predstave.
Boris Kučov se nadovezao da ovaj ansambl već ima dosta iskustva u eksperimentisanju u odnosu sa publikom i da već znaju koja je granica do koje se može ići.
„U vezi sa Kokanovom idejom da u jednom momentu tokom predstave bacamo te loptice u publiku iz sve snage, meni je bilo malo čudno i zapitao sam se kako će publika da reaguje.
Ljudi se prvo možda uplaše i zapitaju što ih gađamo, ali onda shvate da je to igra i sve dobro funkcioniše“, rekao je Kučov.
Andrea Verebeš je primetila da je publika u Vranju uzvratila i gađala glumce lopticama, da je bilo „reakcije“.
Odgovarajući na pitanje iz publike glumci su na kraju kazali da su ovaj zahtevan komad pripremali mesec i po dana.
Dejan Dimić
