U razgovoru nakon premijere predstave “U potrazi za Tašanom”, koja je odigrana prve takmičarske večeri 46. “Borinih pozorišnih dana”, održanom u press centru festivala, učestvovali su: Nebojša Bradić (autor teksta i reditelj), Aleksandar Milosavljević (dramaturg), Bojan Jovanović (glumac), glumci domaćeg ansambla i publika. Razgovor je moderirala Jelena Gavrilović (dramaturškinja).
Vranje - Moderator Jelena Gavrilović pitala je na početku “okruglog stola” reditelja Bradića “u kom trenutku je prepoznao da priča o Tašani može da postane i priča o Borinom životu”?
Nebojša Bradić: To je trenutak kada je Bora (Stanković, p.a) izašao iz Narodnog pozorišta u Beogradu i pao na stepenište ispred, a na obližnjoj oglasnoj tabli teatra stajao je plakat “Tašane”. To je bila dramska situacija, momenat iz kojeg smo pokrenuli celu stvar. Naravno likom i životom Bore Stankovića sam se bavio i ranije, ali ne sa idejom da ću u vezi s tim napraviti neku predstavu. Međutim, kada me je umetnički direktor vranjskog teatra Bojan Jovanović pozvao i predložio da radimo nešto u vezi sa Borom, ja sam znao da je to momenat gde je počinjala, ali gde se nažalost i završila drama o Bori. Posebno što je ta sudbina Borina ostala problematična u odnosu na vreme u kome mi danas živimo. Dakle, imamo pisca koji je preživeo književni sud, ali sud istorije nije nikada zasedao povodom njegovog života i rada.
Jelena Gavrilović: Da li je Tašana za vas sama po sebi dramski lik ili je to Borina projekcija?
Nebojša Bradić: Tašana je mnogo više, to je motiv sa kojim se Bora suočava u finalnom delu svog života, nešto što je izgubio, kao što je u određenom trenutku izgubio i deo svoje slobode. I taj pokušaj da vrati Tašanu, odnosno da je pronađe ponovo i da je postavi kao delo u našoj predstavi je neka vrsta pokušaja da se Bora potvrdi kao umetnik, da pronađe izgubljenog sebe ili da barem postavi pitanje koje za nas i danas ostaje otvoreno.
Jelena Gavrilović: Imajući u vidu da ste igrali predstavu u Vranju, gradu gde Bora ima veliko nasleđe kao pisac, kako je izgledao proces istraživanja i kako ste izgradili Borin lik; da li vam se promenio odnos prema njemu dok ste sporemali predstavu?
Bojan Jovanović: Još kad smo sa Nebojšom razgovarali pre par meseci, moja prva ideja je bila da na scenu postavimo Boru kao dramskog lika i pošli smo od Borinog dela “Pod okupacijom”, da bismo na kraju došli do ovakve Tašane. Naravno, istraživao sam raznu literaturu, kako Borinu tako i biografsku kako bih što više saznao o njemu i njegovom životu, ali kada se na kraju sve to ostavi po strani i dođe na scenu, to je nešto sasvim drugo. Prvi put sam se susreo sa karakterom koji nema nikakve dodirne tačke sa mnom i mogu da kažem da mi nije bilo lako da ovu ulogu “iznesem” na scenu, ali zahvaljujući ogromnoj podršci Nebojšinoj i svih kolega, strpljenju na probama, mislim da smo na kraju uspeli da postignemo željeni rezultat.
Jelena Gavrilović: Da li ste tokom rada na ulozi imali potrębu da opravdavate Borine postupke?
Bojan Jovanović: Svaki glumac, kad igra neki lik, čak i kada je reč o izrazitom negativcu što Bora naravno nije, mora da nađe način da pravda njegove postupke. U ovom slučaju to se posebno odnosni na momenat saradnje Borine sa austrijskim novinama, gde je oprvadanje njegov povratak iz internacije, teška materijalna situacija. Prijatelji su ga zaboravili, njegova porodica nije imala šta da jede. S druge strane je nasleđe koje nam je on ostavio, sve ono što od njega imaju kultura i književnost, pa i pozorišni život ove zemlje i jasno je šta preteže.
Jelena Gavrilović: Da li vam je prioritet bio da kroz komad provučete i savremeni trenutak ili ste više posmatrali to kroz Borin život i istorijski kontekst?
Aleksandar Milosavljević: Imao sam sreću da sam rad na ovom procesu mogao da pratim od trenutka kada je Nebojša počeo da razmišlja kao pisac. Mi nismo hteli da sudimo Bori Stankoviću. Ovo što je Bojan rekao malopre - naprotiv, mislim da je Nebojša hteo da izvuče sve linije koje bi mogle da predstave Boru Stankovića u komadu kao negativnog lika, ali odbrana koju nudi lik Bore u ovom komadu je upravo - umetnost. I njegovo spisateljstvo, njegova beletristika, njegova dramska dela i ovaj fino umetnuti deo gde Bora kao režira predstavu… Naravno, znamo da on to nikada nije radio. Ali, ubacujući tu epizodu, Nebojša Bradić ispisuje jednu jako finu, meni jako blisku posvetu teatru, i posvetu glumcu suočenom sa zadacima koje podrazumeva tzv. moderno pozorište, a to je famozna potrga za istinitom igrom i načinom na koji glumac, kopajući po sebi, dolazi do lika koji treba da tumači. Dakle, od savremenog ovde imamo to da ovo nije biografska drama, ovo je drama o “ukletom umetniku”, a ja bih rekao da svi umetnici svih epoha uvek tragaju za nečim ili nekim, za nekim likom, pesmom, rimom, slikom, senkom koja će biti deo njihove (likovne) umetnosti i pretpostavljam da to negde nikada ne dosegnu. Ako posmatramo ovu dramu kao priču o “ukletom umetniku”, on je “uklet” u svim vremenima i svim epohama. Uvek će biti mladih koji su nezadovoljni konzervativnim stavom pisca i tu je uvek pisac koji će, obraćajući se mladima, reći da oni to ne razumeju.
Nebojša Bradić: Ja ću da se nadovežem konstatacijom da je ovo priča o ukletniku u mračnim vremenima, bez obzira da li je reč o vremenima rata, mirnodopskom stanju ili o nekoj antici. Sve je to u pokretu i ne postoji priča koja je fiksirana, svaka je priča za sebe i nudi mogućnost preispitivanja. Mi u predstavi nismo pravili spomenik Bori. Oni koji su došli da to gledaju, razume se, nisu mogi to ni da vide, jer nam to i nije bila želja. Mi smo uzeli jednog čoveka koji je imao živu ranu i onda smo istraživali, malo smo i kopali po toj rani, malo je to bilo bolnije nego što je trebalo i tokom procesa rada, ali smo želeli da pokažemo čoveka koj sumnja, koji se preispituje i traži odgovore na neka pitanja koje možda nije mogao da pronađe u nekom prethodnom periodu. Dakle, ako ima savremenosti u svemu, onda je ona u tome što svi mi danas postavljamo pitanja - gde smo, ko smo i zašto smo?
Pitanje iz publike: Da li ste zadovoljni reakcijom vranjske publike?
Nebojša Bradić: Da, jesam, znam da je ova publika zahtevna, siguran sam da bi, da je bilo nekih stvari sa kojima se publika nije složila, to bilo i demonstrirano u samoj sali.
Pitanje iz publike: Da li mislite da nešto nedostaje u predstavi, čini se da su glumci bili malo u grču, koliko ima rediteljskog uticaja u tome? I čini se i da predstavu nosi lik Bore, kojeg tumači Bojan Jovanović, a da su ostali malo skrajnuti i da se nisu razmahali?
Nebojša Bradić: Ne slažem se s vama, mislim da predstavu nosi ceo ansambl. To je moje mišljenje, a o svemu ostalom možemo da diskutujemo. Da li će glumci imati više opuštenosti ubuduće, sad, pitanje je. Ovu predstavu ne možete igrati na drugi način. Ona je postavljena jednim jasnim jezikom i ima svoj život. Da li je to neke glumce onemogućilo da pokažu više ili manje, ne znam, ali ja sam zadovoljan onim što su oni doneli večeras.
Pitanje iz publike: Utisak je bio dobar. Ono što je možda malo prenaglašeno je period oko Borine krivice. To oslobađanje krivice, koju je on nosio, trebalo je biti u drugom planu, a težište je bilo da pronađemo Tašanu. Božjaštvo kod Parapute, takođe, je vrlo bitno za pomen same Tašane i sam lik Parapute je svetlost koja najviše govori o Tašani. Paraputa nije samo Tašanina kazna, Paraputa je i njen izbor, kao neka božja promisao sa kojom se sreće Tašana.
Nebojša Bradić: Vi ste to interpletirali iz književnog ugla, sve je to na mestu, samo što, kada govorimo o segmentu sa Paraputom, moramo imati u vidu da je to deo pozorišne predstave. To je pozorišna predstava, to nije interpretacija dela Tašane. Kada ste pomenuli ovu interesantnu ideju i potragu za Tašanom, ideja je bila da tragajući za tašanom Bora otkriva da je on taj književni lik za kojim traga. Tašana je praktično deo vranjske mitologije, lokalne mitske priče koju Bora nasleđuje i interpretira. Ovde je Tašana nama poslužila kao put do Bore. Pisac traga za nekim likom da bi otkrio da je on sam - taj lik.
Aleksandar Milosavljević: Sami ste rekli, tragajući za Tašanom, Bora zapravo traga za sobom. Opisujući tu potragu, Tašana je tu samo ideal.
Nebojša Bradić: Drama nije rađena po “frajtagovskom principu”, ovo je “drama stanica” ona kao takva funkcioniše. I ono što u predstavi zovemo kulminacija, ne postoji.
Aleksandar Milosavljević: Osećam potrebu da se na kraju iskreno zahvalim vranjskom teatru i ansamblu predstave. Imali su strpljenja sa nama, retki su takvi ansambli gde svi članovi rade jedni za druge, jako su stprljivi, požrtvovani i kolegijalni. Bojan je kao glavni lik imao “kosku”, sve vreme je na sceni, što je samo po sebi komplikacija. S druge strane, on vuče radnju, on je taj koji usmerava tokove radnje, na njemu je bila ogromna odgovornost i to treba imati u vidu. Dakle, svi u ansamblu su iskazali mnogo ljubavi prema Bojanu, predstavi i prema nama koji smo predstavu stavrali. Voleo bih da u genu ovog pozorišta ostane nešto od ovog procesa kroz koji smo zajedno prošli. Ne bih hteo ni da ćutke pređemo preko kostima. Ta vrsta epohe, sa blagom stilizacijom, sa užasno preciznim odnosom prema karakterima likova, za svaku je pohvalu.
D. Dimić
