U razgovoru nakon predstave “Puknatini” (Pukotine), u izvođenju teatra “Ivan Radoev” iz Plevena u Bugarskoj (režija Nađa Pančeva, tekst Olja Stojanova), koja je odigrana četvrte takmičarske večeri 46. “Borinih pozorišnih dana”, učestvovali su rediteljka Pančeva, scenografkinja Jasmin Mandeli i glumice gostujućeg ansambla Nađa Darderjan, Milena Torosjan, Dijana Handžijeva i Marija Rušanova. Predstava se bavi temom istraživanja nasilja i pravde kroz likove četiri žene, u kojima ima svega – i pobune i smernosti, i besa i svesti o krivici, ali i nečeg od ludila i smelosti antičkih heroina. Razgovor je moderirala dramaturškinja Jelena Gavrilović.
Jelena Gavrilović: Dobro veče i dobro došli na četvrto festivalsko veče pozorišnih dana. Upravo smo gledali predstavu „Pukotine“ iz Bugarske. Hvala vam što ste došle na “okrugli sto”. Za početak, želela bih da pitam rediteljku predstave o priči koja govori o četiri žene, koje su optužene za ubistvo. Kroz predstavu vidimo okolnosti koje su ih dovele do toga. Zanima me koliko ste tokom rada na predstavi razmišljali o tome da li publika treba da razume njihove postupke, da im oprosti ili da ih osudi?
Nađa Pančeva: Nije nam bio cilj da publici nametnemo da ih osudi ili da im oprosti. Naš pristup je bio da njihove priče prikažemo što dokumentarnije i neutralnije, bez nametanja poruka ili simbolike u celoj predstavi. Razgovarale smo o tome i sa glumicama. Sama dramaturgija je takva da u jednom trenutku ne možete da ne počnete da saosećate sa tim ženama. One ne govore samo o ubistvima koja su počinile, kao da su u pitanju psihološki profili ubica. U svakoj priči postoji i dodatna tema, bilo društvena, bilo povezana sa majčinstvom. Te teme u jednom trenutku izlaze izvan samog čina ubistva i postaju važnije od pitanja ko su te žene kao počinioci zločina. Posebno nas je zanimalo pitanje da li ljudi iz publike, koji bi ih možda na prvi pogled odmah osudili, mogu da sagledaju njihove životne okolnosti. Na primer, jedna od žena ubila je svoje dete. To je veoma teško razumeti, a još teže oprostiti. Naša namera nije bila da zauzmemo stranu, niti da opravdavamo ili osuđujemo te žene. Želele smo da napravimo predstavu koja će njihove priče prikazati na dokumentaran način.
Jelena Gavrilović: Da li ste njihove postupke posmatrali više kao političku pobunu ili kao pokušaj da ponovo preuzmu kontrolu nad sopstvenim životima?
Nađa Pančeva: Pre svega, reč je o pokušaju da ponovo preuzmu kontrolu nad sopstvenim životima.
Jelena Gavrilović: S obzirom na to da je struktura predstave takva da su njhova svedočenja igrana kao monolozi, i da ne vidimo osobu koja ih isputuje u zatvoru, da li j to možda bio pokušaj da se publika stavi u tu poziciju?
Nađa Pančeva: Upravo tako.
Jelena Gavrilović: Pitanje za glumice, vaši likovi su počinili ozbiljna dela, ali sa sobom nose i veliku bol. Koliko vam je bilo teško da razumete nasilje koje su počinile i da ga odigrate na sceni?
Nađa Darderjan: Moj kratki odgovor je da je bilo teško, a duži da smo se prilično dugo bavile istraživanjem prirode ovih žena i motivacije svake od njih da postupa na način na koji je postupala. Sve dok na kraju nije došla u situaciju da, namerno ili nenamerno, oduzme život sebi ili drugome. Zbog toga su završile u izolovanom prostoru i izgubile slobodu. Radile smo veoma temeljno, uključujući i dokumentarno istraživanje. Mislim da je za sve nas najvrednije iskustvo bilo kada smo posetile zatvor i dobile priliku da se približimo stvarnosti o kojoj govorimo. Bilo je teško, ali nam je to iskustvo mnogo pomoglo. Želele smo da postignemo dokumentarni efekat i da publici pružimo mogućnost da se približi životima tih žena.
Jelena Gavrilović: Mislite li da pozorište može da podstakne ljude da preispitaju svoje stavove i razviju empatiju prema drugim ljudima? Ili postoje granice onoga što empatija može da postigne?
Nađa Darderjan: Mislim da su svi koji su gledali našu predstavu mogli da osete veliku empatiju prema likovima. Verujem da niko ne ostaje potpuno ravnodušan. Mislim da je to i čarolija pozorišta. Možemo da gledamo predstavu i osetimo energiju izuzetnih likova. Na taj način možemo bolje da razumemo kroz šta su te žene prošle. Ne mislim da postoje čvrste granice empatije. Važno je i to što smo sve mi žene: producentkinja, scenografkinja, rediteljka i ostale članice ekipe. Mislim da bi sve bilo drugačije kada bi likovi bili muškarci.
Jelena Gavrilović: Šta za vas znači naslov predstave?
Jasmin Mandeli: Za mene je ovo priča o ljudima čije glasove u stvarnom životu ne bismo čuli, jer ne poznajemo njihove stvarne životne priče. U ovim slučajevima reč je o ženama čije priče uglavnom ostaju neispričane. Za mene je veoma važno da mi, kao publika, postavljamo pitanja o tim ženama. Kako žive? Da li su ovo priče koje inače nikada ne bismo čuli? Sada imamo mnogo pitanja, i mislim da je to dobro. Predstava je važna upravo zato što u svakodnevnom životu verovatno ne bismo razmišljali o tim ljudima niti bismo sebi postavljali takva pitanja. Važno je da ih posmatramo kao ljude, a ne samo kao počinioce zločina.
Nađa Pančeva: Da, kao ljude. Zato što su ljudi. I oni su deo našeg društva. Mislim da je ovo veoma snažna priča za pozorišnu scenu, upravo zato što inače ne postavljamo pitanja o životima tih žena.
Jelena Gavrilović: Kako ste došli na ideju da napravite ovu predstavu?
Nađa Pančeva: Želela sam da se bavim savremenim bugarskim dramskim tekstom, ali novim, koji ranije nije postavljan na sceni. Dobila sam radnu verziju drame Olje Stojanove, a zatim smo tokom procesa rada zajedno sa glumicama razvijale tekst. Predstava nam je bila veoma zanimljiva upravo zato što smo želele da je oblikujemo na dokumentarniji način. Kada gledate predstavu na sceni, želela sam da se oseti ta dokumentarna nijansa.
Jelena Gavrilović: Hvala vam na razgovoru i učešću na festivalu.
