Priča Nenada Petrovića: Bog je prvo sebi stvorio bradu

Vranje - U manastirskom dvorištu počiva stameni usamljenik. Nataloženo vreme – snimci na fotografskom aparatu kome se film zaglavio pa je dva puta škljocnuo na istom mestu. Fotografija preko fotografije preklopljene tek toliko da se nijedna ne razaznaje dobro. Kod razvijanja u mračnoj komori svesti mučno se izvlače slepljeni utisci. Uostalom, negativ je propao. A pozitiv? Ima li ga?

*

Odozdo huči, klokoće, stihija se preko stena valja na jug. Tmina... Tri garave lobanje na plavoj pozadini: Ko je od njih bio kralj, ludak il razbojnik? Sve teže se razaznaje. Škripe i krckaju prokisle daske - samo što nisu propale. Dobra polovina prostorije zauzeta je brdom knjiga: pocrnele korice i rikne, slepljeni listovi... Da li su ikada stajale na nekoj polici?! Kad svane pogledaću ima li na hrpi nešto za mene.

Spuštam se na daske, opipavam dlanovima po mraku. Odozdo vonj vlage, smrad koza i ovaca iz štale pomešan sa mirisom punomasnog sira i podruma. Redovi zelenih petkilogramskih konzervi spremnih za izvoz. Na duvaru pored prozorčeta obraslog u paučinu, ne većeg od dečije glavice, okačena o klin petrolejka – kad li je poslednji put zapucketao fitilj? Uvijam se u ponjave, kad je ovako u sumrak studeno, kako li će biti pred zoru? Reka je udaljena ali se hladnoća otud provlači kroz zidove od blata i trske, kroz brodski pod lakiran pre ko zna koliko godina, decenija ili čitav vek možda? Nojeva barka.

Majka proviruje iz kuhinje. „Sinko, da li si lud, šta ćeš kod tog izopačenika?! Cela čaršija ga zna, taj perverznjak, šta ima neko da živi kao samotnjak u planini, mimo sveta, mimo ljudi???“

Otac proviruje iza Politike.

„Uostalom, šta će savremenom čoveku te gluposti?! Nauka je dala odgovor na sva pitanja. Biologija je razjasnila razvoj: od jednoćelijskih paramecijuma evolucijom, pa sve lepo, polako, milijarde godina, spontano, stiglo se do zajedničkog pretka sa šimpanzom. Samo što šimpanza nije hteo da radi nego je lenstvovao a Homo sapiens se usavršavao. Eto to ti je razlika između pravog savremenog čoveka i takvih debelguza neradnika, društvenih parazita koji se povlače iz društva... I pazi se! Govorio sam ti mnogo puta, ti ćeš da nam udariš dangu na čelo, ima da budemo obeleženi u UDBU kao neprijatelji, malo ti što si pustio kosu i bradu, što slušaš glasno tu opersku muziku da te komšiluk čuje pa da te proglase za ludog, što su te videli kako u parku na klupi čitaš knjigu – ej bre ko je to još video?! – sad još hoćeš da ideš u posetu tom starcu, tom... pederašu!“

„Hoće da upropasti familiju, da nas obeleže. Šta ćeš ti u manastir u crkvu?! Koji kurac tamo tražiš?! Tako ti je to kad deca ne slušaju starije!“ -Majka uzdiše duboko, trlja oklagijom i razvlači kore za taranu.

„Samo još treba da te neko vidi i prijavi te, da te zapišu, ako te već nisu upisali: kosa, brada pa sad još i manastir! Sedi tu i uči školu! Nerazumno bre! Jedamput nedokazano čovečište!“ Iz hodnika kanarinac setno peva. Skakuće u pauzi između dve arije sa prečke na prečku.

„Idi u majčinu kad si lud!“ -Sustiže me rezigniran pozdrav za srećan put iza Politike dok strčavam niz stepenice.

„Odakle ste?“- To je prvo obavezno pitanje. Ljigavo ga razvlači dok se kezi kroz gustu prosedu bradu palu do sredine grudi. Bradavice se pomaljaju ispod raskopčane prljave mantije. Vruće je, julska žega. Gleda svetlucavim očima što trepere kao žižak na kandilu. Kad čuje da sam sa ove strane tada zamišljene a sada stvarne granice lice mu zablista - uostalom on je naručio od limara iz grada tablu na kojoj je sve lepo zapisano: ime sveca, opština, srez a naročito naša Republiku. Mazi bradu, lukavo premerava. Kombinuje idiom i književni jezik.

„Ja sam ti ovde sam samcijat na špic. Na najisturenijem položaju... Eeeeej, dok ne prosèkoše put kakò si fino beše... Po ovoj vrućinu ja si se banjašem gol dole u reku. Milinka. A sd?! Ništa... A sad kad vidim dole u reku ovèj ženturàče što izdođev kao turisti, kad gi vidim sas goli kraci, muka me faća. Ič ne gi lepo stoji, ružno brate.“ </i>- Češe maljave grudi, poćuti, produžava. </p><p><i>„Ja sam si navikao na ovu divljinu, od mladosti sam ovde. Volim samoću, slušam reku kako šušti po cel dn... Vidim i ti si gu puštùja... Ako, ako, ali nemòj takòj, nego ili sve-ili ič!“ - To mu je komentar na moju izmodeliranu „lenjinovku“.

„Pušti sinko punu bradu, celu, nemoj tako delimično, to ne valja, dekadencija!“- Kao da je ponosan što poznaje taj strani izraz pompezno ga sa dramskim nabojem izgovori. „Ja, vidi me mene, uznem si sas mašku žarče iz peć pa gu osmudim i takòj gu kratim s vreme na vreme - koj će ide s`d u varoš po frizeri?!... Gde to ima kaluđer da ide po berbèri?!“

Naliva rakiju u čašice. „Da se prekrstimo! Redno je.“ Gleda me umilno, dugo a onda kao u šali podigne mi iznenada majicu i gurne kažiprst u pupčanu šupljinu.

„A što imaš tuj?! Šta je to?! Giligiligiligili!“-Golica me i ceri se... Ne znam šta da radim, šta da kažem, mislim da je najbolje da se i ja kiselo smejem kao na loš štos. Onda naglo ustane pa štura po dvorištu, obilazi košnice, pregleda ostavu sa kantama sira, otključava-zaključava prastare ogromne katance koji vise na vratima iza kojih odavno nema ničega. Paučina, memla i poganci. Posle podne ode u crkvicu i sam ogrnut epitrahiljom otpoje nadve-natri ono što se mora, otalja posao u praznom hramu. Za Sebe i Gospoda na visinama. Kandilo dugo izvija opojni dim u kupolu. Potom zaključa crkvicu i vrati se u konak. Škripe drveni basamaci pod njim. Već mu je telo posustalo, brekće, dahće uzbrdo.

*

Čuje se krckanje patosa. Oprezni, zaverenički koraci u papučama ili vunenim zimskim čarapama. Približavaju se, promiču kroz košmar, kroz huku planinske reke, osećaju se više nego što se čuju, kao neka opasnost koja se primiče... Škripe vrata, petrolejka a iza nje Kiklop ulazi u sobu, iza njega vuče se senka, leluja po duvarima, primiče se... naginje se, pruža drhtavu ruku... Nešto nejasno mrmori dok mi pokriva leđa koja su se otkrila, ušuškava me, ukutkava, štiti od hladnoće. Potom se okreće i napušta sobu.

*

Čekam autobus za natrag, povratak u u civilizaciju. U radnoj sobi za golim stolom ćirilična pisaća mašina, do nje presavijena Politika koju mu svakog dana tačno u podne donese vozač autobusa iz grada uz poneko pismo. Iznad na duvaru još jedna prosta višebojna reprodukcija: Stepenice koje počinju sa dna leve strane pa su penju poput piramide do vrhunca da bi se sunovratile na desnu stranu. Na najnižem stepeniku sleva smeštena je kolevka u kojoj kmeči bebica, potom idu dečkić koji žicom gura točak ispred sebe, smenjuje ga školarac sa torbom na leđima, pa junoša u punoj snazi, onda zreo čovek sa brkovima i mlada žena koji zajedno drže dete u naručju, na vrhuncu krepki četrdesetogodišnjak sa već pomalo sedim zaliscima sedi poput cara na tronu posmatrajući vasceli svet pod nogama. Pun je sebe. Potom nastaje spuštanje nadesno krug: sve stariji, ćelaviji, sediji, izboraniji, ružniji, sa štapom, u krevetu i konačno na dnu sa druge strane lestvica života grob sa krstačom i jedna mrtvačka lobanja kao overa. A ispod opet Šekspir.

Čitav svet je pozornica gde svi glume
U svom životu uloge mnoge
Kroz sedam činova:
Prvo kao dete što plače i guče
Potom kao đačić plačljiv što nerado u školu ide
Pa ko ljubavnik što uzdiše uz baladu tužnu
Pa ko vojnik na čast ljubomoran i na svađu brz
Pa ko pupav sudac stomaka pun masnih petlova
Pun otrcanih sentenca i pouka mudrih koji ulogu svoju igra
U doba šesto, u papučama je lutak presamićen s naočarima na nosu
A kao konac te čudne istorije poslednji sedmi čin
Drugo detinjstvo, sušti zaborav: bez zuba, bez vida, bez ukusa
Bez ičega.

„Ajde, nađi se, gde si sad?“ -Pita me i skrozira Raskoljnikov rendgenskim očima. „Misliš, uvek ćeš biti na istom stepeniku?! To li misliš? Sinko majčin!“

Izlazimo iz memljive prostorije napolje, na drveni doksat. Stočić nizak od onakvih kakvi se iznose na groblje na zadušnice da se preko njih prostre heklani milje i poređaju tanjiri sa pitama i kolačima, pored su dve stolice sa naslonima. Naliva rakiju.

„Da se prekrstimo! Pa nesmo valjda poslèdnji?!“ Iskapi čašicu u jednom gutljaju pa se kao nešto misli, vraća se unutra, predugo traje potraga za skrivenim blagom koje nije za svakoga, konačno otuda iznese poveliku filiju belog sira na aluminijumskom tanjiriću i nožić.

„Da se poslužiš... Nešto si mi simpatičan, ne znam zašto iako ćutiš... Ali po starešinstvo, prvo onàj sas najgolemu bradu.“ - Raseca nožem sir i uzima prstima krišku. Mljacka.

„Uostalom, Bog je prvo sebi stvorio bradu.“