Piše: Zoran Dimić
Napustio nas je naš veliki profesor, skroman i drag čovek, uvek zanimljiv i inspirativan sagovornik, i iznad svega veliki naučni i kulturni radnik iz Vranja.
O tome koliko je značajan i monumentalan trag prof. Zlatanović ostavio u oblasti folkloristike i leksikografije, i koliko su za našu nauku važna njegova višedecenijska terenska istraživanja vranjskog kraja, i u manjoj meri Kosovskog Pomoravlja, govoriće puno ovih dana njegove kolege, istraživači narodne književnosti i etnologije.
U narednim godinama i decenijama, u stručnim krugovima svakako će se često govoriti o njegovim višedecenijskim terenskim istraživanjima, kasnije uredno publikovanim, u toku kojih je zabeležio obimnu folklornu građu.
Ta građa će u budućim vremenima bez ikakve sumnje predstavljati naučni izvor prvog reda za proučavnje tradicionalne kulture vranjskog kraja i juga Srbija.
Iako je čitav životni i radni vek proveo u malom Vranju, daleko od svetskih univerzitetskih centara, njegovi radovi i foklorna građa koju je zabeležio zastupljeni su, izučavani i citirani u vrhunskim svetskim institucijama i naučnim časopisima.
Zahvaljujući radu Momčila Zlatanovića, govor Vranja i okolnih sela je leksikografski obrađen u obliku rečnika, koji predstavlja riznicu kulturnog nasleđa našeg kraja.
Na početku karijere, imao sam priliku da sa njim nekoliko godina radim na istom fakultetu.
Čak i najkraći razgovori sa njim, posle časova, a ponekad i na ulici, uvek su trajali vrlo dugo.
Govorio je i pisao jednostavno, jezgrovito, bez dodatnog ulepšavanja i suvišnih epiteta.
O njemu i njegovom naučnom delu i karakternim vrlinama moglo bi se govoriti danima.
Međutim, ovde želim da istaknem tri stvari po kojima ću ga lično pamtiti, a za koje istovremno smatram da mogu biti deo večnog nasleđa koje ostaje iza njega.
Prof. Zlatanović bio je najdragoceniji uzor intelektualnog i akademskog poštenja.
Bio je potpuno nesklon tome da se krije iza uobičajenih intelektualnih poza, nerazumljivih reči i izraza ili akademskih titula.
Gotovo je neverovatna okolnost da on usmeno i u svojim tekstovima nikada nije govorio i pisao nešto što ne može da potkrepi odgovarajućim argumentima.
Otuda njegovi tekstovi deluju tako čisto i jezgrovito, bez bilo kakve metanaracije ili uobičajenih akademskih floskula.
Na drugom mestu, život i rad Momčila Zlatanovića su najneposredniji prilog za razumevanje toga šta znači uobičajena fraza, koju, nažalost, vrlo često olako koristimo – naučni radnik.
Način na koji je on pristupao naučnom istraživanju i pisanju direktno govore o tome da je bavljenje naukom zapravo jednako posao i rad, kao i svaka druga delatnost.
Nažalost, to često zaboravljamo, prepuštajući se romantizovanim i previše ulepšanim predstavama o naučnom istraživanju i poslu naučnika.
Provevši gotovo čitav svoj radni vek na terenu, beležeći stpljivo i pedantno različite oblike narodnog stvaralaštva i jezika, u neposrednom kontaktu sa ljudima, Momčilo Zlatanović u potpunosti osvedočava smisao sintagme – naučni radnik.
Na trećem mestu, ali nikako najmanje važno, stoji njegovo predano bavljenje kulturom.
Danas to slobodno i sa sigurnošću možemo reći - Momčilo Zlatanović je na ovim prostorima nakon Drugog svetskog rata bio najveći kulturni radnik.
O tome, osim ogromnog naučnog opusa, govori njegov specifičan naučni rad u oblasti tradicionalne kulture.
U vremenu, koje u našem gradu odlikuje sve očiglednija kriza kulture, život i delo prof. Zlatanovića nas podsećaju na ključnu istinu – naime, da kulture nema bez njene produkcije.
Baviti se kulturom, biti kulturni radnik – to znači proizvoditi relevantne i široko prihvaćene kulturne sadržaje, dan za danom, godinu za godinom, deceniju za decenijom.
Upravo to čini suštinski sadržaj života Momčila Zlatanovića, odnosno, njegovog naučnog i kulturnog nasleđa.
Stoga nema nikakve sumnje da će se o Momčilu Zlatanoviću u budućim vremenima govoriti isto onako ponosno kao što danas u Vranju govorimo o Đorđu Tasiću, Milanu Vlajincu ili Jovanu Hadži Vasiljeviću.
(Autor je Vranjanac, profesor je na Filozofskom fakultetu u Nišu)
