Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljujemo svakog dana od 21. maja 2021, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Od završetka sukoba mnogo čime nezadovoljni Albanci koristili su svaku priliku da javno reaguju preko svojih političkih predstavnika i tako pošalju jasnu poruku domaćoj i svetskoj javnosti.
Poslednji takav slučaj je bio postavljanje spomenika borcima OVPMB u Preševu, a potom njegovo uklanjanje od strane Žandarmerije.
Od sredine 2001. godine uvek zabeležena istupanja pred domaćom javnosti i međunarodnom zajednicom činili su na tri načina: kao predstavnici triju lokalnih samouprava, kao predstavnici svih političkih partija i kao Albanci – odbornici u skupštinama opština.
U svim slučajevima redovno su se pozivali na domaća ustavna i zakonska načela, a posebno na međunarodne standarde i prava nacionalnih manjina.
Novonastala kriza u odnosima dveju strana i krhkost političke i ukupne bezbednosne situacije podstakla je Misiju OEBS i nekoliko ambasada zapadnih zemalja da pokrenu novi ciklus pregovora na jugu Srbije, koji će sprečiti da se ubuduće događaju slični incidenti.
Pripremajući se za taj dijalog albanska strana je 13. februara 2013. godine sačinila plan za rešenja krize pod nazivom Neophodne mere za afirmaciju prava Albanaca u Preševskoj dolini.
Ovim dokumentom su svi problemi albanske nacionalne zajednice prvi put vrlo precizno postavljeni i objedini u sedam tačaka, zbog čega je nazvan Plan sedam tačaka.
Dokument je upućen na adrese svih domaćih i inostranih aktera, a Vlada Republike Srbije, na preporuku Koordinacionog tela, usvojila ga je 4. juna iste godine, što do tada nije urađeno ni u jednom slučaju.
Plan sedam tačaka ima nešto preko 15.000 karaktera, a ovde ga predstavljamo u osnovnim crtama.
I. Potpuna integracija Albanaca u institucije sistema u skladu sa proporcionalnim učešćem u broju stanovnika svake lokalne samouprave: u policiji, republičkim inspekcijama, katastru, upravi prihoda, pravosudnim institucijama i državnim javnim preduzećima (PTT, Telekom, EPS…).
II. Ostvarivanje pune bezbednosti što podrazumeva: poštovanje Zakona o amnestiji; izmeštanje specijalnih snaga policije; potpunu, bezuslovnu i nesmetanu slobodu kretanja; procesuiranje slučajeva ubistava i kidnapovanja Albanaca; stvaranje potrebnih uslova za povratak izbeglog stanovništva itd.
III. Brži ekonomski oporavak s obzirom na to da opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa spadaju u red najnerazvijenijih u Srbiji. Posebnom strategijom ekonomskog razvoja obezbediti stimulativne mere za privlačenje investitora i otvaranje novih radnih mesta.
IV. Službena upotreba jezika, pisma i simbola na osnovu Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kao i međunarodnih konvencija, uz otklanjanje postojećih zakonskih prepreka.
V. Decentralizacija pravosuđa s obzirom na to da su u ovoj oblasti ozbiljno ugrožena prava Albanaca i vraćanje Osnovnih sudova i Osnovnih tužilaštva u Bujanovcu i Preševu, kao i vraćanje Prekršajnog suda u Bujanovcu.
VI. Obrazovanje, kultura i informisanje uz afirmaciju ključne uloge Nacionalnog saveta nacionalnih manjina s obzirom na nedostatak udžbenika u obrazovanju, probleme za priznavanjem i nostrifikacijom diploma i potrebom za otvaranjem novih visokoškolskih institucija.
VII. Zdravstvena i socijalna zaštita Albanaca moraju se podići na znatno viši nivo a pre svega je potrebno osnovati sekundarnu zdravstvenu ustanovu (bolnicu) za ove tri opštine.
„U sprovođenju ovih mera neophodno je uključivanje međunarodne zajednice u formatu OEBS, delegacija EU, Ambasada SAD, Ambasada VB, Ambasada R. Nemačke i drugih…“, kaže se između ostalog u Planu sedam tačaka.
Ovaj dokument, na čijoj primeni se i danas insistira na svim nivoima vlasti, 2013. godine su potpisali lideri Partije za demokratsko delovanje (PDD), Demokratske partije Albanaca (DPA), Pokreta za demokratski progres (PDP), Demokratske unije Doline (DUD), Demokratske unije Albanaca (DUA) i Demokratske partije (DP).
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
