Profesorka književnosti, Vranjanka Branka Marković, autorka je knjige Hronika jedne nostalgije, koja govori o ljudima i događajima Vranja kakvog smo pomalo zaboravili. Uz njenu saglasnost, Vranje news povremeno objavljuje priče iz ove knjige. Jedna o njih, o čuvenom vranjskim fotografima Vasiliju i Tomi Miljkoviću, ocu i sinu, čuvenim koliko i njihov fotografski atelje Pepek, i njihovim fotografijama koje predstavljaju nezaobilazan deo istorije starog Vranja.
Piše: Branka Marković
Za uspomenu svom kumašinu Branku i kumici Vidosavi: Stevan, Pasa, Olga, Zora i Branislava, Vranje, 1926. godina, 5. juni.
Ili: „Voljena Spaso, zauvek tvoj, Ilija“, ispisano je lepim, čitkim rukopisom na poleđini crno-bele fotografije, izašle iz majstorskog, vranjskog foto-ateljea Pepek, koji je pripadao Vasiliju Miljkoviću – Pepeku (u kući se, posle berbe grožđa, obavezno pekla rakija, pa je to “pepek” verovatno omaška pri izgovoru, od prepek, jer ga je neko pogrešno izgovorio, izostavivši slovo r). Tako je ostalo.
Rođen je 1872. godine u Vranju i još u najranijoj mladosti otkriva lepotu fotografskog umeća, pa zajedno sa komšijom Milanom Bunuševcem otvara fotografski atelje u porodičnoj kući u Karađorđevoj ulici, kao jedan od tadašnjih retkih fotografa od Niša do Skoplja!
Radio je do 1925. godine, a posao zatim preuzima njegov sin Toma, koji je život posvetio izradi kvalitetnih fotografija, trudeći se da temeljno izuči ovaj lep zanat, radeći marljivo i savesno i trudeći se da u Vranjancima probudi ono „nešto“, što iz njih izbije kao njihovo unutrašnje „ja“, lepo i vredno uramljene fotografije.
Suvonjav i visok, lep, tih po prirodi, pošten, smiren i predan poslu – otišao je u Francusku, da usavrši fotografsko znanje, živeći kod nekog fotografa i njegove žene, skromnih Parižana, pod kiriju.
Bio je i pripadnik srpske vojske u Velikom ratu, ranjavan nekoliko puta, a u Parizu upoznaje Makedonku Viktoriju, ženi je i vraća se s njom u rodno Vranje, iako mu pariski fotograf i njegova žena, koji nisu imali dece, nude da ostane kod njih jer su ga dovoljno upoznali i uvideli njegove divne osobine i časnu ličnost. Toma ipak bira svoje rodno mesto, donosi ovde opremu iz Pariza i počinje da u Vranju stvara nostalgiju i otmenost.
U atelje donosi veliko ogledalo, stilski otmeni čiviluk na kome su bili okačeni, za potrebe fotografisanja, kape, šeširi, štapovi, šalovi i ešarpe, damske rukavice, čipkane haljine! Njih su mušterije koristile da bi na slikama bile što lepše i uglednije. Pored raznih stilskih i pletenih stolica i delova nameštaja, Toma Pepek uneo je u atelje i jednog drvenog konjića. Eh, koliko se samo dece slikalo na tom konjiću.
U laboratoriji, potpuno zamračenaoj, bila su dva velika betonska bazena za ispiranje fotografija u vodi, sa dosta metalnih plehova u kojima se vršilo razvijanje filmova i takozvano - fiksiranje slika. U izradi fotografija primenjivao je posebnu tehniku za odstranjivanje mrlja i nedostataka fizičkog izgleda mušterija (nekim ženama je, ako su to htele, „dodavao“ filmski mladež oko usana).
Korišćen je negativ, koji se postavljao na poseban pult, osvetljen dnevnim svetlom.
Na pultu je bio crni platneni plašt koji se stavljao preko glave, da se bolje uoče greške na negativu, a one su otklanjane tankim četkicama i posebnim hemikalijama.
Tom tehnikom je bio u stanju da poravnja bore na licu, pojača i izrazi crte lica, usana, nosa, očiju, obrva, ukloni ili, po želji, doda taj famozni mladež na lice.
I zaista!
Iz ove fotografske radionice, izašlo je bezbroj osmeha, namrštenih ili zabrinutih lica, ponosnih ili radosnih, obavijenih čežnjom ili nostalgijom, glamurom koji je Toma doneo iz Pariza. I ne mogu a da ne zamislim pred sobom to divno i jednostavno vreme, spokojnije u svakom pogledu, prepuno dostojanstva, skromnosti, gospodstva i kulture i u odevanju i u načinu života.
Toliko lepote i gospodstva na vranjskoj kaldrmi.
I sve to zabeleženo i Pepekovom kamerom. Ovakvi trenuci bili su svečani, posebni, porodični, ispunjeni ponosom i sramežljivim osmesima. Stajali su i Vranjanci pred čudom 19. i 20. veka, fotoaparatom, i prilike za večnost nikako nije trebalo propustiti.
Obučeni u svoje najlepše haljine, odela, pod šeširima, sa leptir-mašnama, svilenim kravatama, loknama, lakovanim cipelama, belim soknama, čipkanim bluzicama, urednim brčićima, rukavicama, kišobranima za sunce i suknjama od šifona – smešili su se ili bili zbunjeni pred objektivom budućnosti, ponosni što će njihova porodica trajati u vremenu.
Kasnije, ove crno-bele fotografije uramljivane su divnim ramovima sa porodičnim istorijama i svojom pričom. A priče, posvete, pozdravi i dragoceni trenuci ovog vremena – bili su stalni gosti na poleđini Pepekovih fotografija.
Ispisani čitkim ili jedva čitljivim rukopisom, pa i krasnopisom , pisali su, u stvari, istoriju duha starog Vranja kojeg više nema a koje nam fali katkad.
To gospodstvo, otmenost Vranjanaca u odeći često nabavljenoj i iz Evrope, njihov stav prema životu i okruženju, vragolasti osmesi ispod oboda šešira koji su činili svakodnevicu, džepni satovi, muštikle i cvikeri za tafrenje, teniseri na teniskom igralištu kod današnjeg parka obučeni u belo i kao iz holivudskih filmova, dame vranjske, ubave i u modernim haljinama na tufne, lepršavog kroja i otmenog dezena – našli su divno mesto u crno-beloj tehnici Pepekove fotografske magije.
Mnogo je događaja na tim hartijama koje su postale fotografije, mnogo trenutaka prohujalih iza nas. Nemojmo ih zaboraviti. Jer su duboki, iskreni, neodvojivi deo lepšeg i mirnijeg Vranja i bez njih - naša čaršija nema svoje poreklo i identitet, suštinu...
I onu draž bez koje je život – tako običan!
(Iz knjige "Hronika jedne nostalgije")
