Piše: Bojan Tasić, dramaturg
Predstava – Ko je ubio Dženis Džoplin, izvedena je kao prva predstava iz takmičarskog programa 42. Borinih pozorišnih dana (BPD).
Ako se po jutru dan poznaje, onda nas očekuju lepi i sunčani dani čitave naredne sedmice.
Ova koncertno – biografska – predstava, jedne od najprepoznatljivijih dramaturškinja mlađe generacije Tijane Grumić, uspela je da vranjsku publiku drži na ivici sedišta, uvek spremnu da aplaudira vokalno – instrumentalnim sposobnostima odlične glumačke ekipe.
Čitava predstava počinje pronalaženjem tela mrtve Dženis u hotelskoj sobi, te u nastavku gledamo retrospekciju njenog života, potragom za krivcem i uzrocima njene smrti.
Na ovaj način se odmah ruši ona lažna barijera u biografskim predstavama i filmovima koja nas vodi linearno kroz njihov život iako svi znamo kraj.
Primetna je uigranost glumaca i muzičara, za koju je nesumnjivo odgovorna rediteljka Sonja Petrović.
Kao i za izbor pesama koje su služila kao svojevrsni intermeco između slika iz Dženisinog života.
Ovaj muzičko - scenski performans ne bi uspeo bez gore spomenute uigranosti.
Kako su glumci kasnije i potvrdili, to uigravanje je bilo dug i predivan proces.
Njihova energija i harizma na sceni pravi je dokaz sveobuhvatnom pristupu rediteljke pri samoj podeli.
Počevši od Bojane Milanović i Sonje Isailović, koje obe tumače ulogu Dženis Džoplin, do Stefana Vukića, Dimitrija Aranđelovića, Vukašina
Ranđelovića, Petra Banjca, Filipa Grubača i Igora Sakača, koji se smenjuju u različitim ulogama.
To su tipske uloge porodice, prijatelja, prolaznika, ljubavnica/ka... koje nam prikazuju presek društva u Sjedinjenim Američkim Državama.
Akcenat jeste opravdano stavljen na Dženis, kako bi se uspešno ispričala njena životna priča, ali je u dramaturškom smislu korišćenje velikog broja tipova slabija karika ove predstave.
Mada, to možemo posmatrati kao prvi sloj, jer ako zagrebemo dublje, priče o segregaciji, društvenim normama i porodičnim odnosima jesu nešto što je oduvek prisutno na tom području, sa velikim uticajem na mlade.
Pogotovo mlade koji se ne utapaju u gomilu. Iako je radnja predstave smeštena u SAD, ovo je univerzalna priča o nesnađenosti i upornosti mlade devojke da uspe u svom cilju.
Na žalost, taj cilj ka kome ona hrli uzima svoj danak, tj. nju samu.
Teško je kada jedna mlada osoba, nesvesno, postane temelj promena društvenih normi.
Ona je to bila. Kao što sada postoji gomila mladih ljudi koji se ne osećaju prijatno u svojoj koži, u svom okruženju i pokušavaju da pomere granice.
Današnje devojke smeju da nose leviske, ali itekako imaju probleme sa kojima se svakodnevno nose i susreću. Jer društvene norme su uvek prisutne.
Na žalost, ne predaju se tako lako, iako su probijene.
Kostimska rešenja Senke Ranosavljević u predstavi su domišljata i autentična, jer su dovoljna da na prvi pogled, bez jedne replike, shvatimo vreme i mesto radnje.
Ovo se isto može reći za scenografiju Željka Piškorića koja se poigrava estetikom američkih sitkoma i kulture pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
To vidimo kroz same tapete koje simbolišu zidove, koje je rediteljka odlično stavila u službu „maski“, upravo za te tipske figure iz Dženisinog života.
Ovde nije bitna sama smrt od predoziranja čistim heroinom.
Već život Dženis Džoplin, život mlade i neshvaćene devojke koju su gazili.
Želeli su da joj uskrate slobodu, mišljenje, život... ali ona to nije dozvolila.
Pronašla je svoj put, osluškujući sebe.
Dok na društvu ostaje da se zapita: Koliko budućih Dženis smo (možda) već ubili?
I još koliko je potrebno, dok ne shvatimo da je ovom društvu potrebna promena?
