Piše: Jelena Gavrilović, dramaturškinja
Četvrte festivalske večeri 46. Borinih pozorišnih dana, na sceni Pozorišta „Bora Stanković“u Vranju, izvedena je predstava „Puknatini“(„Pukotine“) Dramsko-lutkarskog teatra „Ivan Radoev“ iz Plevena u Bugarskoj, prema tekstu Olje Stojanove, a u režiji Nađe Pančeve. Ova savremena drama kroz sudbine četiri žene koje izdržavaju zatvorske kazne zbog ubistava otvara pitanja nasilja, odgovornosti, krivice i pravde, ali i položaja pojedinca unutar društvenih i institucionalnih sistema. Predstava istovremeno istražuje mogućnost solidarnosti među ljudima koji su lišeni slobode i njihovu potrebu da, uprkos sopstvenoj prošlosti, budu prepoznati kao ravnopravni članovi društva.
Radnja je smeštena u krojačku radionicu ženskog zatvora u Slivenu, gde četiri zatvorenice svakodnevno rade za šivaćim mašinama, izrađujući državne zastave. Nezadovoljne uslovima rada i neadekvatnim naknadama, odlučuju da započnu štrajk glađu. Ono što u početku deluje kao pobuna ograničena na konkretne radne zahteve postepeno prerasta u šire preispitivanje njihovog položaja, odnosa prema institucijama i mogućnosti da utiču na svet izvan zatvorskih zidina. Paralelno sa razvojem pobune otkrivaju se njihove prošlosti, okolnosti koje su prethodile počinjenim zločinima i različiti načini na koje se suočavaju sa sopstvenom odgovornošću.
Dramaturgija Olje Stojanove zasniva se na smenjivanju individualnih ispovesti i kolektivne radnje. Značajan deo predstave čine monolozi zatvorenica, oblikovani kao odgovori na pitanja istražitelja koji se nikada ne pojavljuje na sceni. Njegovo odsustvo stvara zanimljiv dramaturški postupak, jer se pitanja rekonstruišu kroz odgovore junakinja, dok publika postaje svojevrstan svedok njihovih priznanja. Takva struktura približava predstavu dokumentarnom pozorištu, iako je reč o dramskom tekstu sa jasno oblikovanim likovima i sukobima. Njihove ispovesti postepeno otkrivaju različite odnose junakinja prema počinjenim delima, krivici i mogućnosti iskupljenja.
Jedan od ključnih motiva ovog komada jeste postavlja jeste granica između razumevanja i opravdavanja nasilja. Sve četiri žene počinile su ubistva, ali se kroz njihove priče otkriva da su i same prethodno bile izložene različitim oblicima nasilja, poniženja i društvenog zanemarivanja, a predstava pokušava da sagleda njihovu krivicu u širem društvenom i psihološkom kontekstu. Društvo ih je kaznilo za njihove postupke, ali njihove sudbine istovremeno otvaraju pitanje odgovornosti institucija koje nisu uspele da prepoznaju ili spreče nasilje koje je tim postupcima prethodilo.
Četiri glumice, Nađa Derderjan, Milena Torosjan, Dijana Handžijeva i Marija Rušanova, oblikuju različite karaktere, čije se individualne tragedije povezuju kroz zajednički zatvorski život. Posebno važnu dramaturšku funkciju ima Vera, koju tumači Nađa Derderjan. Ona predstavlja pokretačku snagu pobune, insistirajući na solidarnosti i pravu na dostojanstven rad. Nasuprot njoj nalazi se Radost, u interpretaciji Dijane Handžijeve, čija je sudbina vezana za majčinstvo, gubitak i nemogućnost da se oslobodi sopstvene krivice. Dok Vera u kolektivnom otporu pronalazi mogućnost delovanja, Radost ostaje zarobljena u traumatičnom iskustvu svoje prošlosti. Milena Torosjan, u ulozi nekadašnje medicinske sestre, i Marija Rušanova, kao Mila, dopunjuju ovaj složeni portret žena čiji su životi određeni odnosom između ličnih odluka i okolnosti u kojima su se našle.
Režija Nađe Pančeve oslanja se na relativno svedena scenska sredstva, stavljajući u prvi plan glumačku igru i odnose među likovima. Scenografija Jasmin Mandeli, sastavljena od nekoliko šivaćih mašina i elemenata zatvorske radionice, uspostavlja zatvoren i funkcionalan prostor. Ponavljanje radnih pokreta i zvuk mašina naglašavaju monotoniju svakodnevice, dok se prostor istovremeno koristi kao mesto sukoba, solidarnosti i ličnih ispovesti. Pored govornih scena, predstava uključuje elemente fizičkog teatra i pantomime, čime se narativni tok povremeno prekida i otvara prostor za drugačije izražavanje odnosa među junakinjama.
Posebno značajan scenski motiv predstavljaju zastave koje zatvorenice šiju. Kao tradicionalni simboli slobode, nacionalnog identiteta i političke pripadnosti, one dobijaju paradoksalno značenje u rukama žena koje su same lišene slobode. Povezanost proizvodnje zastava sa građanskim protestima u Gruziji uspostavlja paralelu između njihove zatvorske pobune i društvenih nemira u spoljašnjem svetu. Na taj način predstava prevazilazi granice individualnih tragedija i otvara pitanje radne eksploatacije, institucionalne moći i mogućnosti kolektivnog otpora. Zatvor na taj način postaje postaje svojevrsna slika širih društvenih odnosa.
„Pukotine“ su predstava koja se bavi teškim temama, ali nastoji da izbegne pojednostavljenu podelu na žrtve i krivce. Završnica predstave ne donosi jednostavno razrešenje. Iako se štrajk prekida bez neposrednog ispunjenja zahteva zatvorenica, vesti koje dopiru iz spoljašnjeg sveta otkrivaju da je njihova pobuna podstakla širu društvenu raspravu. Time se relativizuje pitanje uspeha i neuspeha njihovog otpora. Čak i kada neposredni cilj nije ostvaren, mogućnost da se glas marginalizovanih ljudi čuje izvan granica njihove zajednice postaje značajan rezultat, a pukotine, na koje ukazuje naslov, pored tragova ličnih trauma, postaju i mesta mogućeg narušavanja sistema, kroz koja se otvara prostor za preispitivanje, otpor i promenu.
O autorki
Jelena Gavrilović rođena je 2005. u Novom Sadu. Studentkinja je druge godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, na smeru Dramaturgija. Sarađivala je sa različitim kulturnim i umetničkim organizacijama, među kojima je i Kazalište Ulyesses na Brijunima. Koautor je scenarija za vebseriju „Bolji“ koja je trenutno u postprodukciji. Učestvovala je i u realizaciji radijske emisije „Samo na čas“ na Slobodnom radiju SKC. Član je Kulturno-umetničkog udruženja mladih u Beogradu. Razvija pozorišne, filmske i televizijske projekte, sa posebnim interesovanjem za društveno angažovane teme i savremene oblike pripovedanja.
