Slogan već skoro okončanih 42. Borinih pozorišnih dana u Vranju prikladno glasi Kuda plovi ovaj svet“?
Bile su zastupljene predstave različitih stilova, žanrova i gradova u Srbiji, stoga je simbolično da poslednju luku festivala čini upravo post-dramsko ostvarenje Poslednje devojčice Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića (Pozorište Deže Kostolanji, Subotica), realizovano na mađarskom jeziku.
Ovu predstavu autori su nazvali moderna opera, i bavi se potresnim slučajem trgovine beba u Ukrajini gde je, zaista, postojala izvesna fabrika gde su mogle da se naruče i kupe bebe po svojoj volji.
Pelevićeva ovu priču pretače u potpuno savremen tekst koji izlazi iz okvira poznatih dramaturških konvencija.
Nema individualnih likova i njihovih karakternih lukova, većina deonica su horske, a Mladenović predstavu realizuje sasvim kroz pevanje uz pratnju živog orkestra.
Na sceni dominiraju plava i žuta boja kao zaštitni znak robne kuće Ikea, koju Pelevićeva pominje u tekstu, a simbolizuje naravno kapitalizam koji je uzeo maha u tolikoj meri da je proždrao ljude.
Tekst prožima istoriju feminizma, kao i istorijskog pitanja seksualnih prava, ne zazirući od eksplicitnih reči i otvorene kritike društva koje je stvorio beli muškarac.
Performans je gradiran tako da haos na sceni i izvan nje ima svoj put heroja.
Na kraju akteri prave prostetičke penise, vagine i grudi kako bi simbolizovali kraj polnih identiteta, poslednji stadijum u razvoju društva.
Autori energičnim performansima zalaze u pozorište konfrontacije, ulaze u publiku, čak gađaju gledalište lopticama u želji da skrenu pažnju na svoje reči.
Vranjska publika pozdravila je konfrontaciju aplauzom, pa čak i ponekim uzvikom Bravo!, mada je bilo ponekog bacanja loptica nazad iz publike.
Iz partera mogu da potvrdim samo jedan rani izlazak sa predstave, što je dosta manje nego što sam očekivala gledajući Poslednje devojčice.
Drago mi je što je vranjska publika pokazala razumevanje za post-dramski teatar, kao i da prostora za ovakav vid umetnosti ima izvan beogradskog Bitef teatra.
S druge strane, bavljenje post-dramskim pozorištem često podrazumeva odustajanje od uobičajenih dramaturških obrazaca kao što su sukob, karakterizacija i luk promene.
Ovi elementi meni su lično falili kako bih probudila emociju, mada sam razumela šta su autori hteli da kažu i aplaudiram njihovom proizvodu rada.
Volela bih da su muzičke deonice bile manje korišćene, i da je napravljen prostor da se izvođačima na sceni izgrade likovi, pošto ima potencijala za takav postupak u tekstu.
Poneka izgovorena replika otoplila bi performans i napravila nijanse celokupnoj predstavi.
S druge strane, autori se bave svetom posle ljudi kakve znamo, a ljudi su ti koji grade pozorište (i obrnuto), te je ideologija u tom smislu u potpunosti očuvana u predstavi. Pozorište treba da začudi i zapita, što se modernizacijom i liberalizacijom dešava sve ređe.
Poslednje devojčice uspevaju da pomere granicu poznatog pozorišta na našim prostorima i da iznova postave gledaocima pitanja Šta se ovde dešava?, kao i Kuda smo se kao društvo uputili?
Bez ovih pitanja nalazili bismo se stotinak godina unazad u civilizaciji, stoga se značaj Poslednjih devojčica na Borinim danima zaista ne dovodi u pitanje.
Ana Ogrizović, dramaturškinja
