Oficiri Kraljevine Jugoslavije poreklom iz Vranja: Dragan Draža Sotirović (III)

Kapetan Dragan (Mihajlo) Sotirović (pseudonimi Draža, X, Mihail) rođen je u Vranju, Kraljevini Srbiji, 5. maja 1913. godine.

Posle školovanja u Vranju, Skoplju i Monpeljeu (Francuska), stupio je u 59. klasu NSVS oktobra 1931. godine.

Kao oficir služio je u Velesu, Berovu i Kragujevcu. Rat je prekinuo njegovo školovanje na Višoj Školi Vojne Akademije.

U trenutku izbijanja rata, bio je komandir tehničke čete kombinovanog odreda na bugarskoj granici i odbio je da se preda, te je bio zatvoren u kasarni 1. pešadijskog puka. Odatle beži za Kragujevac.

Vranje, kao grad iz nepokorenog Pčinjskog okruga, dao je veliki broj boraca tokom Balkanskih i Velikog rata. U takvom gradu Dragan M. Sotirović je uvek ostajao nepravedno skrajnut.

Sotirović je bio vrlo obrazovan čovek i istinski pravoslavac. Bio je pripadnik Kraljeve vojske od 1934. godine. Umro je u Solunu 6. juna 1987. u 74. godini.

Njegov otac Mihajlo bio je imućan abadžija i trgovac, a istovremeno je bio rezervni konjički potpukovnik i organizator trgovačke delatnosti u Skoplju i Vranju.

Po dolasku sa Solunskog fronta, pripadao je još onim godištima koja su mogla mnogo da daju našoj zajednici. Bio je diplomirani maturant beogradske Trgovačke akademije.

Posle oslobođenja 1918. godine, vranjski opustošeni kraj nije imao materijalnih sredstava za neku veću ekonomsku delatnost, uvozničku i izvozničku službu, istraživanje rudnog blaga i eksploataciju istog. Na tom poslu mnogo je učinio i pomogao.

A kada su prošle najteže godine i kada je Vranje opet obnavljalo svoj ekonomski život, Sotirović se vraća u Vranje da mu pomogne.

Kada je Vranje okupirano od Bugara u Prvom svetskom ratu, Mihajlo Sotirović je oteran iz Vranja, a posle i njegov brat od 17 godina.

Oni su do pojasa u vodi morali da rade na podizanju mosta.

Greh Mihajla Sotirovića je bio veliki - odbio je da se naziva moravskim Bugarinom i da savetuje srpske porodice da šalju decu u čistu bugarsku školu (informacija iz sećanja unuka N. Sotirovića).

Dragan Sotirović je došao na Ravnu goru oko 20. maja 1941. godine i stavio se na raspolaganje generalštabnom pukovniku Dragoljubu Mihailoviću.

Kapetan Sotirović je 27. maja 1941. godine postavljen kao Dražin ađutant za organizacionog oficira Šumadije.

Sa punomoćjem i instrukcijama za rad, istog dana je preko Beograda ilegalno stigao u Kragujevac. Bio je prvi misionar za gradove Kragujevac, Jagodinu i Paraćin.

Avgusta 1941. godine, imenovan je od strane pukovnika Dragoljuba Mihailovića za načelnika štaba komande šumadijskih odreda (JVO), koju je sam formirao.

U oktobru je postao načelnik štaba četnickih odreda koji su dejstvovali na prostoru Kragujevac – Gornji Milanovac.

Tu je stupio u vezu sa sveštenikom Jovanom Kneževićem i njegovom braćom Radojem i majorom Živanom Kneževićem, koji su bili istaknuti učesnici puča od 27. marta 1941. godine.

Onda se povezao i sa kapetanom Milutinom Bratkovićem, te su zajedno otišli u njegov rodni Badnjevac, gde je upoznao sveštenika Andru Božića.

Bili su to prvi gerilci u ovom delu Šumadije.

Oni su najpre odštampali jedan letak sa oštrom kritikom proslave 1. maja pod okupacijom, koju su lokalni komunisti organizovali. Jednu od sabotaža Sotirović je lično izveo 6. avgusta 1941. godine na pruzi Kragujevac - Lapovo.

Preobučen u ložača, ušao je u lokomotivu koja je vukla voz pun Nemaca.

U selu Badnjevac, u trenutku kada je voz trebao da se skloni na sporedni kolosek i propusti kompoziciju iz pravca Lapova, Sotirović je lopatom udario u potiljak i onesvestio nemačkog stražara u lokomotivi.

Voz je ostao na glavnom kolovozu i došlo je do sudara u kome je poginulo 50 i ranjeno oko 50 nemačkih vojnika.

Časopis Novo Vreme je 9. aprila 1942. godine objavilo tekst u kom se pozivaju pukovnici Dragoljub Mihailović i Dragoslav Pavlović, majore Paloševića, Radoslava Đurića, Zaharija Ostojića, Vladimira Piletića, rezervne majore Dragutina Keserovića, Savovića, Dragišu Vasića, kapetane Dživoja Mirka, Mirka Lalatovića, Predraga Markovića, Vladimira Dodića, poručnike Milana Perića, Zvonimira Vučkovića i Dragana Sotirovića da se u određenom roku predaju vlastima.

U protivnom će im porodice biti uzeti kao taoci i svojim će glavama odgovarati za ono što oni budu činili. Imanja njihova i njihovih porodica biće konfiskovana.

Dok je bio u ilegali, početkom 1942. godine na železničkoj stanici u Kragujevcu jedan ljotićevac prepoznao je Sotirovića i prijavio ga Gestapou.

Zarobljen je i posle ispitivanja i boravka u nemačkim zatvorima i logorima u Srbiji, prebačen je u logor Ravi Ruskoj na istoku Poljske (danas u Ukrajini).

Iz ovog logora je kasnije premešten u Strij, odakle beži 13. januara 1944. godine i priključuje se Armiji Krajova.

Pošto su proverili ko je i šta je, Poljaci su ga postavili za zamenika komandanta 14. ulanskog puka (puk lake konjice), u oblasti grada Lavova.

Sotirović je uspešno komandovao jedinicama u borbama protiv ukrajinskih osovinskih formacija, kao i u borbama za oslobođenje Lavova od Nemaca, u kojima je učestvovao kao komandant 14. puka.

Na predlog komande jugoistočnih poljskih snaga, sa generalom Vladislavom Filipovskim na čelu, odlikovan je najvišim poljskim vojnim ordenom Virtuti Militari.

Taj orden prethodne godine dobio je i general Mihailović. Kasnije je unapređen u čin majora poljske armije.

Sovjeti koji su učestvovali u borbama za oslobađanje Lavova odlikuju Sotirovića, ali ga, kao i mnoge druge poljske oficire, uskoro hapse.

Kako je kod sebe prilikom hapšenja imao spisak svojih vojnika Armije Krajova, on ga je celog progutao da imena ne bi dospela u ruke Sovjeta.

Uspeva da pobegne i tokom avgusta 1944. godine postaje komandant jedinice D14 u sastavu grupe Varta poljske armije.

Sovjeti ga ponovo hapse, a iz bolnice u Zesovu oslobađa ga poljska organizacija za oslobađanje od Sovjeta, koja se zvala NJE.

Bio je u bolnici jer je prilikom bekstva od NKVD skočio kroz prozor i slomio stopalo.

Aprila 1945. godine ponovo se priključio grupi Varta.

Zbog ogromnog doprinosa unapređen je u čin majora Armije Krajove, jednog odnajpoznatijih pokreta otpora u Evropi tokom Drugog svetskog rata.

Dragan Sotirović je poznat kao jedan od najvećih junaka u istoriji Poljske.

Smatra se čovekom koji nikada nikome nije učinio bilo šta loše. Jedini cilj mu je bio da donese slobodu Poljskoj i Srbiji, ali i da ne ugrozi živote svojih mladih vojnika.

Vojnici su ga gledali kao oca. Bio je strog i pravedan.

"Ja nisam Poljak, ali hrabri, jaki i mučenički narod poljski me je zavoleo, tako da sam celom svojom dušom prihvatio njegov krst zato što je to bratski narod.

Tako mnogo liči na moj narod.

O sebi i svom poslu neću pisati, jer nije moj cilj da pokazujem svoje zasluge.

Ja sam od sebe dao sve što sam mogao, jer sam se zakleo onima koji mesecima trunu u zatvoru i onima koji su zbog velike ljubavi prema poljskoj dali svoj život uzdajući se u boga da njihove žrtve neće biti uzaludne.

Nisam političar, ja sam vojnik. Interes otadžbine je važniji od svega", pisao je.

Poslednja akcija u kojoj je učestvovao bio je napad na sovjetsku bazu kod sela Domaradž, 25. juna 1945. godine.

Sovjetski Savez mu je nudio da sa svojim ljudima pređe na njihovu stranu, zaboravi borbu za nezavisnost Poljske i nastavi ratovanje protiv Nemaca sa visokim činom u Crvenoj armiji.

On je to odbio rekavši da je položio zakletvu u Armiji Krajovoj i da nikada neće izdati Poljsku (izvor: dokumentarno igrani film Televizije Poljska).

Posle rasformiranja grupe Varta, krajem avgusta 1945. emigrirao je u Francusku.

Živeo je u Monaku, pod pseudonimom Žak Roman (Jacques Roman).

Sarađivao je i sa poljskom i sa našim emigrantima.

Žalio je što je deo Poljske za koji se borio pripao Sovjetskom Savezu.

Sudbinu poljskog naroda u oblasti Lavova poredio je sa sudbinom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji do 1999.

Njegov sin i unuk živeli su u Prištini.

Nakon završetka rata, nastanio se u Parizu gde je organizovao Prvi ravnogorski kongres u inostranstvu, a od 1947. godine bio je urednik Ravnogorca.

Na uspomenu na njegovog komandanta generala Mihailovića, francuskoj javnosti je 1977. godine predstavio svoju knjigu Le general Dragoljub M. Mihailović, gde je zapisano njegovo sećanje na upoznavanje sa generalom.

“U prilog Dražinog ugleda u prvim danima ustanka, neka mi kao očevicu i svedoku bude dozvoljeno da opišem ukratko svoj prvi susret s đeneralnim pukovnikom Dragoljubom M. Mihailovićem na Ravnoj Gori.

Po dolasku na to istorijsko mesto, u pratnji svog Vranjanca Bore Debarca, obiđoh i sobu komandanta.

U njoj drveni krevet, u njemu slama, preko seoski ćilim.

Duž zidova i po podu seno, pokriveno vojničkim ćebadima, postelje oficira zaposlenih u Štabu.

Na zidovima obešene puške i bombe.

Na komandantevom krevetu planinski ranac, pelerine i dvogled, celokupna njegova imovina.

Siromaštvo je zaprepašćujuće i u drugim sobama, kancelariji i kuhinji.

Sofra i tronošci.

Pred pojatom, sedištem Štaba, ista slika.

Drvo jedno oboreno, grane polomljene. Kao Jugoslavija.

Ako je zdravo, ono će se ponovo podići", pisao je.

Bio je predsednik Rotari kluba u dva mandata u oblasti Alpes Maritimme.

Posle Pariza nastanio se u Monaku, gde je živeo u emigraciji pod imenom Žak Roman.

U Jugoslaviju, gde su mu živeli žena i sin, nije mogao da se vrati, jer su na vlasti bili komunisti.

Preminuo je 1987. godine u Solunu, vraćajući se sa poslednjeg hodočašća sa Svete gore, gde je išao svake godine.

Izdao je na francuskom jeziku knjigu L’Europe aux Encheres, a pored nje je izdavao knjige na našem jeziku: Egzoda i Izdajstvo na Vrhu, Ravnogorac, Glas slobodnih pripadnika Ravnogorskog Pokreta i Ravnogorski Narodni Pokret.

(nastaviće se)